PREDRAG KORAKSIĆ CORAX: KARIKATURA MORA BITI KRITIČKA, ALI NE SME BITI VULGARNA

Jedini kompromis koji ja u „estetici svog posla“ mogu da napravim je da ne vređam: za mene su nacionalizam i šovinizam tabu teme u karikaturi

Foto: Magločistač

Javnost, istina onaj njen najuži deo, i Corax u jednoj stvari su postigli konsenzus: ode li on u penziju, njegovo delo u ovoj zemlji neće imati ko nastaviti. Malobrojna publika na sinoćnjem otvaranju njegove izložbe „Trajno prošlo vreme“ u foajeu Otvorenog univerziteta to je već odavno shvatila, a ni Corax nije glumio lažnu skromnost. Karikatura je kod nas, kaže, postala roba koja nema prođu; mnogi listovi na karikaturu ne obraćaju pažnju, a samim tim ni ne plaćaju autore. S izuzetkom Somborca u „Blicu“ – koji se, po rečima Coraxa, veoma uspešno bavi strip karikaturom – mladih izdanaka nema, jer nemaju ni interesa ni motiva baviti se ovim uzaludnim poslom.

Opisivati, inače, Coraxovo delo je uzaludan posao: njegovih više od 3.700 karikatura u poslednjih četvrt veka su svakodnevna kolumna u slikama za odabranu publiku, a svima ostalima jednostavno ne vredi crtati lik Predraga Koraksića. Ako ga do sada nisu shvatili, nikad ni neće. Razgovor sa, bez ikakve sumnje, najboljim karikaturistom sa prostora bivše Jugoslavije od vremena njenog raspada počinjemo pitanjem gde je u karikaturi granica između dobrog ukusa i vređanja:

„Ja o tome zaista vodim računa. Uvek sam vodio računa o tome da moje karikature ne budu šovinističke. Ako tako mogu da kažem, nisam se bavio problemima koji su ‘preko tarabe’ nego sam uvek hteo da se obračunam sa domaćim zlom. Pri tome, uvek sam gledao da se držim toga da moja karikatura ne bude vulgarna niti da ona bude uvreda nego da bude kritika i ironija.“

Foto: Magločistač

Kako gledate na karikature koje su objavljene u „Charlie Hebdou“: kao na kritiku i ironiju ili kao na uvredu i šovinizam?

„Pa, ja se nisam previše bavio time mada sam svojevremeno i sam imao sličan problem. U ‘Vremenu’ sam objavio jednu karikaturu u kojoj sam napravio scenu gde Milošević i Mira Marković dočekuju zvanice za Novu godinu, a u goste im stižu Musolini, Hitler, Staljin, Hogar Strašni, Baron Minhauzen i Homeini. Iranska ambasada, čim je videla karikaturu, je poslala demarš u kom su naveli da je neprimereno da se u takvom društvu nalazi i njihov lider, zbog čega je redakcija ‘Vremena’ morala da pošalje izvinjenje. Siguran sam da on pripada navedenom društvu i, da su mene pitali, ja se ni zbog kakvih diplomatskih manira ne bih izvinio.“

Ipak, zbog karikatura u „Charlie Hebdou“ deo redakcije je pobijen.

„Znate šta: to je ipak jedna druga tradicija. Poznavao sam gospodina Volinskog, koga su ubili, ove mlađe, koje su takođe ubili, nisam. Takva vrsta karikature u Francuskoj je bila apsolutno dozvoljena, ali u raznim zemljama prosto postoje nekakvi ‘obrasci’ kako se pravi karikatura. Kod nas je, recimo, za vreme Miloševića bilo karikaturista koji su se zaista obrukali i koji su pravili šovinističke karikature. Veliki deo karikaturista u Srbiji je bio takav, a da ne govorim o Hrvatskoj. To je bilo odvratno i najviše sam se plašio toga. A što se francuskih karikaturista tiče, ne znam… Možda je to bilo malo preterano, ali sam isto tako bio protiv toga da se oni kažnjavaju, a ne da još zbog svojih karikatura plate glavom.“

Ako se o svemu tome vodi računa: da se ne vređa ljudsko dostojanstvo i da ne pređe u šovinizam, a da pri tome ipak bude kritička i ironična, može li se govoriti o nužnosti kompromisa u karikaturi?

„Jedini kompromis koji ja u ‘estetici svog posla’ mogu da napravim je da ne vređam. Za mene su nacionalizam i šovinizam tabu teme u karikaturi. Ja nikada nisam crtao ni mudžahedine, ni ustaše ni četnike… Crtao sam ove likove kao što su Draža ili Pavelić, ali u jednom potpuno drugom kontekstu. Sada sam, recimo, kada je rehabilitovan Draža Mihajlović objavio karikaturu na kojoj u redu čekaju svi ostali kvislinzi. Poruka je jasna: ne može se rahabilitovati ni Draža, ni Pavelić, ni Hitler, ni Musloni ni Staljin… Ali, to nije potrebno ni objašnjavati.“

Foto: Magločistač

Dugo vremena u novinarstvu u Srbiji aktuelna je priča o cenzuri i autocenzuri urednika i novinara. Kakvim vidite ovaj problem kada je reč o karikaturi?

„Ja nemam taj problem. Jedini problem imam ako neko neće da objavi moju karikaturu. Ali, ja onda prestanem da radim za njih. To se desilo sa ‘Vremenom’ i ‘Novim magazinom’, gde sam radio i gde sam imao aranžman i gde sam bio dobro plaćen, ne kažem da nisam. Ali, ako jednom odbiju da objave moju karikaturu, ja prestajem da radim za njih. U ‘Danasu’ nemam nikakvih problema i nemam nikakvog cenzora: sve što radim je moj pogled na čitavu situaciju. Pri tome se, naravno, držim principa o kojima sam malopre govorio, jer se ne želim spuštati na vulgarni, skupštinski nivo.“

Koju vrstu tekstova volite čitati, s obzirom na specifičnost novinarskog izraza kojim se bavite?

„Pa ja čitam sve. Recimo to ovako: kada pročitam neku vest, u trenutku mi padne na pamet kako bih mogao da je prokomentarišem. Ne mogu sada da objasnim taj proces, ali kao što i novinaru na pamet padne ideja kako će nešto da napiše tako i meni tako i meni padne na pamet šta ću da nacrtam. Jednostavno, ja sam ‘profesionalno deformisan’, jer mislim u slikama i onda odmah reagujem. Dakle, čitam sve, na internetu, a jedino što kupujem je ‘Danas’. Zbog dokumentacije o mojim karikaturama. Ponekad pogledam i televiziju, ali jedini program koji pratim je Televizija Vojvodine, jer to je jedina televizija koja je objektivna i kritična. Sa zadovoljstvom mogu da kažem je ekipa iz ‘Državnog posla’ bila na mojoj izložbi u Novom Sadu i oni su i govorili na otvaranju.“

Foto: Magločistač

Vaša karikatura ne bi mogla postojati bez upućenosti u svakodnevne probleme ovog društva. Kako gledate na dugogodišnje koketiranje Srbije s Rusijom, s jedne, i sa Evropskom unijom i SAD-om s druge strane?

„To je priča koja se stalno ponavlja. Lično sam za to da se već jednom prekine sa Rusijom i da se uđe u Evropu. Međutim, ovi su potpuno ‘raskrečeni’ između te dve opcije. Ja vidim da se Ovaj deklarativno izjašnjava za Evropu. Al’ ja Njemu ne verujem. Njegova priča o Evropi je za spoljašnju upotrebu, a Rusija je za unutrašnju.“

Vidite li potencijala u ovom društvu za promene kakve su bile 2000?

„Za sada sam jako skeptičan, jer ga nema uopšte. Još se nije pojavila neka opcija koja ima snage za to. Međutim, to će se sigurno pojaviti, jer ovo mora da pukne. Ovo je jedna laž koja se stalno gomila i to je balon koji se naduvava – dok ne pukne. To je, jednostavno, ‘zakonomerno’. Jedva čekam da ispratim i ovu garnituru. Ko će doći posle njih, ne znam.“

Možda je pravo pitanje ko će ostati posle njih, jer jako veliki broj ljudi, posebno mladih, napušta zemlju.

„Ne znam kakva je ni bliža, a kamoli dalja budućnost ove zemlje. Ali, mislim da ukoliko se ovo nastavi, da će doći do pobune. Ne znam da li će biti neki argentinski scenario ili nešto drugo, ali je jug Srbije strašno siromašan. Imao sam tamo izložbe i video: to je strašno, neizdrživo. Ljudi prosto ne znaju šta će od muke. Naravno, u takvoj situaciji, ko god može, odlazi iz zemlje, a posebno mladi i školovani ljudi. Primera radi, iz Srbije svake godine ode dve hiljade lekara. To je strašno!“

Razgovarao: Zlatko Romić

[clear]