Poslednji računi za struju rasvetlili vlastiti mrak: Vaše pravo da ne znate ništa

Izuzmemo li zaposlene u „Elektrodistribuciji Srbije“ (mada bi i tu sigurno bilo pozamašnog neznanja), teško je poverovati da bi broj građana koji znaju šta se sve krije iza nekoliko stavki računa za struju prešao potreban potrošački cenzus.

Ko zna šta se ovih dana događalo na relaciji „Pošta Srbije“ – „Elektrodistribucija Srbije“ (za one sa stabilnijim pamćenjem: donedavna „Elektrovojvodina“), ali je činjenica da su računi na adrese građana za potrošenu električnu energiju za januar stigli brzinom diližanse.

Naime, na cedulji „Elektrodistribucije“ koji je dole potpisani dobio prekjuče (22. februara) piše da je račun izdat 17. ovog meseca, ali će razdoblje od pet dana za upućivanje istog s tačke „A“ do prijema do tačke „B“ sigurno ostati u domenu poslovne tajne dve državne kompanije. Ali, nije to ni tako važno. Posebno ako se on (račun) pogleda i s drugih aspekata, a koji su i mnogo bitniji od samog kašnjenja u dolasku.

Akcize za povlašćenog proizvođača

Tako, recimo, pravo lice računa vidimo tek ukoliko okrenemo naličje istog. U stavci „obračun za električnu energiju“ potrošača čeka objašnjenje u vidu 14 tačaka, od kojih su neke posebno zanimljive. Preskočimo li formalnosti oko cene obračunske snage (puta utrošeni broj kilovata), kao i one u vezi sa trobojnim zonama (zelena, plava i crvena, plus viša, niža i jednotarifna brojila) u tački 6 za većinu građana krije se nepoznanica u vidu „naknade za povlašćene proizvođače električne energije“, koja u slučaju izvesnog Zlatka Romića iznosi 99,23 dinara (primera radi, za oktobar 2015. iznosila je 64,73; za novembar 90,95, a za decembar 106,49 dinara).

Ako se kao normalnom prihvati činjenica da se konkurencija jednog dobavljača može nazvati naknadom za povlašćenog proizvođača eletrične energije, onda je svakako još zanimljivija tačka 8 koju je povlašćeni prozvođač električne energije nazvao „iznos akcize (stopa 7,5%)“, a koja za januar ove godine na računu gore spomenutog građanina iznosi 550,76 dinara (oktobar 2015. 365,96; novembar 510,52 i decembar 592,46 dinara). Izuzmemo li zaposlene u „Elektrodistribuciji Srbije“ (mada bi i tu sigurno bilo pozamašnog neznanja), teško je poverovati da bi broj građana koji znaju šta se krije ispod stavke „iznos akcize (stopa 7,5%)“ prešao potreban potrošački cenzus. PDV? Nije. Eno ga u stavci 10 (20%), gde na računu premašuje iznos od hiljadu i po dinara. Akciza na monopol (povlaštenog) državnog preduzeća, koja se naplaćuje kao i alkoholna pića, cigarete, brašno ili šećer? Moguće. Ali, kako smo videli, svega je toga (baš kao i naziva „Elektrodistribucija Srbije“) bilo i u prethodna četiri meseca.

Emisija „Naučimo čitati račun za struju“

Na kraju naličja koje otkriva pravo lice računa nalazi se i dugo najavljivana stavka „taksa za javni medijski servis“, koja je – za razliku od prethodno nabrojanih – jednaka za sve građane, bez obzira na to gledaju li uopšte RTS ili RTV (ili to već plaćaju i kroz kablovsku, „digi“ ili neki drugi sličan račun), odnosno bez obzira na to imaju li uopšte i televizor kod kuće.

Ono na šta je ekspertska ekipa u kreiranju računa posebno obratila pažnju svakako je izbegavanje mogućnosti da potrošač na računu za struju plati samo struju. Naime, teško je zamisliti situaciju da će po ovako sastavljenom računu potrošač biti u mogućnosti da ne plati ono što ne želi (ni čuti ni videti!) ili što jednostavno nije „potrošio“. A razlog zašto je „Elektrodistribucija Srbije“ – za razliku od benzinskih pumpi, megamarketa, pekara ili kladionica – opet odabrana kao polazišna i završna adresa za neželejni trošak građana krije se verovatno u njenom povlaštenom položaju u odnosu na mnogobrojne druge domaće proizvođače električne energije.

I tako, saberemo li sve stavke na računu „Elektrodistribucije Srbije“, ispada da već spomenuti Zlatko Romić na osnovni dug za utrošenu električnu energiju samo za januar ove godine plaća još 1.951 dinar (za čitaoce u inostranstvu skoro 16 eura po srednjem kursu Narodne banke Srbije), uključujući tu, naravno, i profesionalce s takozvanog javnog servisa. A kada smo već kod njih – može i u okviru njihovog gesla „Vaše pravo da znate sve“ – bilo bi zgodno da u okviru obrazovnog programa, zajedno sa svojim ortacima iz „Elektrodistribucije Srbije“, uvedu serijal emisija u kojima bi potrošačima objasnili šta to (i zašto, to posebno) svakog meseca plaćaju kao ekstra troškove za utrošenu struju. Ali, s obzirom na to ko je glavni učesnik u ovom procesu (režim, koji putem „povlašćenog proizvođača“ po populističkoj ceni održava svoj razglas) takva očekivanja ravna su onima da „Šojić“ (i njemu slični) u očima pristojnog sveta iz trećerazrednog glumatanja preraste u ozbiljan komičan lik.