Porast nasilja u porodici u Subotici tokom kovid-godine: Crna statistika na koju ne smemo (p)ostati ravnodušni

Podatak da je u Subotici tokom 2020. godine, koju je obeležila epidemija korona virusa, alarmantno povećan broj prijava nasilja u porodici nadležnom Centru za socijalni rad može da se čita kao još jedna u nizu informacija iz domena crne statistike na koje smo se silom prilika navikli i prema kojima smo, samim tim, postali – ravnodušni.

A radi se tek o evidentiranim prijavama koje su završile u fajlovima raznih institucija. Prošle godine bilo ih je u gradu na severu Bačke, prema podacima Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu, ukupno 901, što je za jednu trećinu više u poređenju sa 2019-tom, kada je bilo evidentirano 606 prijava.

Ono što sa sigurnošću, međutim, može da se tvrdi je da je ova crna statistika u stvarnosti bar dva, ako ne i tri puta gora u odnosu na zvanične podatke. Jer, žrtva se teško odlučuje da nasilje prijavi, na šta ukazuju istraživanja.

„Zvanični podaci su alarmantni, a u stvarnosti su još i gori budući da u proseku žena sedam puta pokušava da napusti nasilnika“, upozorava Jasmina Knežević, doktor psiholoških nauka, koja se osim istraživačkim bavi i terapeutskim radom u subotičkom Psihološkom centru ProAktiva.

Vanredno stanje kao „okidač“

Posmatrano po mesecima, najviše prijava nasilja u porodici Centar za socijalni rad Subotica zabeležio je u junu – čak 112, ali vrednosti više od prosečnih beleže se i u martu, maju, julu – po 92, odnosno aprilu – 81 prijava.

Kada je reč o vrsti nasilja, najčešće evidentirani oblici su, pak, bili psihičko, a potom i fizičko nasilje, pokazuju podaci Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu.

Statistika dalje kaže da su žrtve nasilja dominantno žene, a počinioci nasilja muškarci, i to aktuelni ili bivši bračni tj. vanbračni partner.

Poražavajući je podatak da je sledeća kategorija u strukturi – nasilje dece prema roditeljima kada je reč o punoletnim žrtvama, odnosno, roditelja prema deci kada je reč o maloletnim žrtvama, što potvrđuje i dr Jasmina Knežević:

„Ono što mi vidimo u psihološkoj praksi, nisu samo dijade muškarci-žene, već zapažamo različite oblike drugog porodičnog nasilja. Puno ima nasilja dece prema roditeljima, a imala sam nedavno i nekoliko situacija porodičnog nasilja brata prema sestri, ili sestre prema sestri. To su, nažalost, potpuno nefunkcionalni i neadekvatni ventili napetosti i besa sa kojima ne znamo kako da izađemo na kraj, a naročito ljudi koji nisu spremni da potraže stručnu pomoć“.

Kako objašnjava dr Knežević, život u uslovima kovida jako je uticao na sve aspekte našeg života – lični, profesionalni, socijalni, čineći mnoge potrebe osujećenim. Nova realnost koju živimo sada već godinu dana neminovno nas gura u neku vrstu psiholoških kriza, a naš odgovor na istu primarno zavisi od toga kako smo ranije mentalno funkcionisali:

„Ako su ljudi ranije vodili računa o svom mentalnom zdravlju, ako su se iole bavili sobom, ulagali u neki svoj rast i razvoj, relativno su dobro prošli. Međutim, svi oni koji su i pre kovida imali neke tegobe, koji i pre nisu bili vični razradi svog emocionalnog života, koji koriste potiskivanja i beže od svojih emotivnih doživljaja, oni su jako loše prošli u celoj ovoj situaciji koja je značajno doprinela nekim negativnim efektima po mentalno zdravlje. Tako se beleži mnogo depresivnih i anksioznih reakcija, kao i sagorevanja“.

Žene i adolescenti najugroženiji

U okolnostima života pod kovidom, a naročito tokom vanrednog stanja koje je u Srbiji trajalo od 16. marta do 6. maja 2020, najviše su stradale žene jer su, kako kaže dr Knežević, bile u poziciji da moraju da pružaju pomoć i podršku deci, muževima, starijim roditeljima, bolesnim članovima porodice, da brinu o svom poslu, domaćinstvu.

„Žene su imale mnogo više obaveza i odgovornosti nego ranije, a kada se tome doda činjenica da istraživanja pokazuju da su manje emotivno stabilne nego muškarci, sledi zaključak da su iz cele te situacije izašle jako, uslovno rečeno, potrošene. I čim je malo popustila vanredna situacija propraćena otvaranjem posle vanrednog stanja, kod onih žena koje su bile previše rigidne, ukočene, pune sukoba, došlo je do ’pucanja’. Kada kap prelije čašu, odlučuju se na korak da prijave nasilje“, objašnjava dr Knežević.

Ako su žene bile najugroženije, kao sledeće ona vidi adolescente zato što je njima socijalizacija bukvalno prekinuta:

„Njihovi izlasci se sada svode na tajne žurke i opijanja, to su njihovi ventili, što, međutim,nije prirodan proces socijalizacije koji je neophodan da čovek izraste u socijalno stabilno zdravo biće. Ako se dodatno radi o adolescentu koji živi u disfunkcionalnoj porodici, onda je to jedna potpuno loša situacija“.

Subotica bez vaninstitucionalnih kanala podrške žrtvama nasilja

Strah, stid, osećanje krivice, nepoznavanje procedura, nepoverenje u institucije, neefikasnost sistema, sekundarna viktimizacija, ekonomska zavisnost, te neizvesnost krajnjeg ishoda – neki su od ključnih razloga zbog kojih se žrtve nasilja teško odlučuju da načine prvi korak u pravcu izlaska iz začaranog kruga agresije i prijave nasilnika.

Svi ovi faktori ukazuju na potrebu izgradnje sistema podrške žrtvama nasilja, što institucionalnog, a još više vaninstitucionalnog, tim pre što nasilnici vrše sistematsku kontrolu izolacije.

Praksa, naime, pokazuje da žene kao najbrojnije žrtve nasilja u takvim situacijama ne znaju šta im je činiti, ne poznaju svoja prava, nemaju predstavu šta tokom celog procesa mogu da očekuju, a prvo pitanje sa kojim se suočavaju je kome se obratiti.

SOS Vojvodina

Za žene u situaciji nasilja, koje žive u Vojvodini, svakog radnog dana od 10 do 20 časova dostupan je broj telefona 0800 10 10 10. Poziv na ovaj broj je besplatan iz fiksne i svih mreža mobilne telefonije.

Centri za socijalni rad do saznanja o nasilju dolaze na dva načina – neposredno tj. u direktnom radu sa korisnicima svojih usluga, pri čemu je njihova obaveza da o svakom saznanju o nasilju otvore predmet po službenoj dužnosti i o tome obaveste policiju i tužilaštvo, ili posredno tj. putem obaveštenja policije, tužilaštva, prijave građana i nevladinih organizacija. U praksi, dominantan je ovaj drugi, posredan način saznanja o nasilju, a u najvećem broju slučajeva žrtva se obraća prvo policiji.

I tek tada nastaju problemi. Najpre zato što naše društvo i dalje ne reaguje dobro na prijavu nasilja, a potom i zato što institucije, sa stanovišta žrtve, presporo i neefikasno deluju. Na to ukazuje i podatak da se trećina ubijenih žena prethodno obraćala zvaničnim institucijama sistema.

Kako su zaključili učesnici nedavno održane panel diskusije „Krug podrške“, koju je organizovala novosadska organizacija IRIDA, najslabija karika u celom tom procesu jeste nepostojanje odgovora na pitanje – šta posle prijavljivanja nasilja?

Upravo tu prazninu popunjavaju nevladine organizacije, čija primarna uloga jeste da pomognu žrtvama nasilja da kroz ceo proces prođu što lakše, i unapred se pripreme na ono što ih čeka.

Na nivou Srbije postoji Mreža „Žene protiv nasilja“, koja od 2005. okuplja specijalističke ženske nevladine organizacije koje pružaju individualnu podršku ženama – od SOS telefona, preko savetovališta, skloništa, kriznih centara do sigurnih kuća.

Mrežu čine 24 organizacije koje funkcionišu kroz rad pet regiona, a jedan od njih je i Mreža SOS Vojvodina koju, opet, čini šest organizacija, ali nijedna iz Subotice (!), već iz Novog Sada (Iz kruga – Vojvodina, SOS Ženski centar), Sombora (Ženska alternativa), Zrenjanina (Zrenjaninski edukativni centar), Kikinde (Centar za podršku ženama), Novog Bečeja (Udruženje Roma Novi Bečej – SOS telefon na jezicima nacionalnih manjina).

Koliki je značaj ovih vaninstitucionalnih kanala podrške najjasnije se videlo upravo tokom vanrednog stanja, kada su SOS telefoni često bili jedina tačka oslonca ženama žrtvama nasilja.

„Prema našoj evidenciji, prošle godine nam se javilo tri puta više žena nego u istom periodu 2019, mnoge po prvi put, naročito tokom vanrednog stanja. Njihov glavni problem je bio kako da se uopšte snađu u sistemu. Informacija ili nije bilo, ili su bile šture i neproverene, naročito one koje su se odnosile na centre za socijalni rad koji nisu imali smernice kako da pružaju usluge u izmenjenim okolnostima. Svaki centar se snalazio kako je umeo, pa su tako neki primali žrtve nasilja, drugi su ih zvali telefonom, dok terenske posete nisu bile omogućene“, prenosi iskustva iz Autonomnog ženskog centra Mirjana Mitić.

U tom periodu mnoge žene su, na primer, zvale da se raspituju kako u vanrednim okolnostima treba da funkcioniše model viđenja deteta sa drugim roditeljem budući da je postojala zabrana kretanja tokom vikenda.

„Centri za socijalni rad kao organi starateljstva bi trebalo da imaju odgovor na takvo pitanje, ali nisu imali, kao ni dva nadležna ministarstva, koja do dan-danas na naš upit nisu dala odgovor. Ali slična situacija je bila i drugde. U Hrvatskoj je nadležno ministarstvo dalo preporuku ’da se prati zdrav razum’. To je u redu kad vi pričate o normalnim razvodima, ali kad je u pitanju nasilje, nije za očekivati da će roditelji da se dogovore“, kaže Mirjana Mitić.

Da je u svakom momentu dostupna podrška ključna za žrtve nasilja, potvrđuje i Isidora Paklar iz Inicijative za ravnopravnost, inovativnost i društveni angažman IRIDA. Ova organizacija trenutno sprovodi projekat „Nasilje je uvek izolacija“ koji ima za cilj da SOS kontakte podrške i druge mehanizme zaštite približi što većem broju žena kako bi izašle iz kruga nasilja.

„Deo projektnih aktivnosti je i lepljenje plakata sa vidno istaknutim brojevima telefona na koje svaka žena koja trpi nasilje može da se javi. Početak te akcije podudario se sa početkom pandemije, a prema povratnim informacijama koje dobijamo od nevladinih organizacija koje koordinišu rad SOS telefona i pružaju direktnu podršku, broj poziva je utrostručen u odnosu na isti period prošle godine. To nam govori da brojevi telefona dolaze do onih kojima su potrebni“, zaključuje Isidora Paklar.

Ključna je prevencija

Da bi se nasilje uopšte, a potom i nasilje u porodici smanjilo, ključna je ipak – prevencija. Sve drugo je samo saniranje posledica koje enormno iscrpljuje kapacitete društva u celini, a ne vode rešenju korena problema.

„Nas tek čeka mentalno-higijenski rad, i tu će država nešto morati da uradi. Naši ljudi nisu dobro psihološki razradili ni ranije posttraumatske stresove koje su imali, od ratova do bombardovanja. Kada se na to doda činjenica da nema kulture koja podstiče razvoj mentalnog zdravlja, niti imamo dovoljno stručnjaka koji bi se bavili mentalnom higijenom, a kao narod teško podnosimo neizvesnost, dolazimo do toga da smo svi tempirane bombe. Ljudi su se od svega jako umorili, i hoće da se vrate normalnom životu“, poručuje na kraju dr Jasmina Knežević, koja ističe da psiholozi nikad više posla nisu imali.

Tekst na slovačkom jeziku možete pročitati na portalu Storyteller ovde, a na mađarskom jeziku na portalu Szabad Magyar Szó ovde.

Projekat “Život na lokalu sa Kovid-19”, koji realizuje Családi kör u partnerstvu sa portalima Storyteller i Magločistač, dobio je podršku projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.