Položen venac žrtvama fašističkog terora u Žutoj kući u Subotici: Zgrada u kojoj je više stotina ljudi najsurovije mučeno

Prošlo je osamdeset godina od kako je zloglasna Žuta kuća u Subotici, danas Učiteljski fakultet na mađarskom nastavnom jeziku, bila pretvorena u mučilište: u periodu od 1941. do 1944. godine, više stotina ljudi je ovde bilo brutalno mučeno. Tim povodom, danas je položen venac na spomen-ploču žrtvama fašističkog terora čime je odata počast nastradalima.

Nakon minuta ćutnje, venac je položila poverenica novosadskog Udruženja „Ženske studije i istraživanja“ – podružnica Subotica, Margareta Bašaragin, koja je istakla da polaganjem venca nastoje da čuvaju trajno sećanje na sve žrtve Žute kuće.

Ona je tom prilikom podsetila da je 15. septembra 1941. godine ovde bila oformljena obaveštajna centrala nacističke okupatorske vlasti, a da je usledilo i masovno hapšenje svih naših sugrađana i sugrađanki koji su se protivili tadašnjem režimu.

„Oni su ovde mučki isleđivani, mučeni, batinjani na najsurovije načine, od stavljanja rena na glave, koji im se slivao u oči, pa do stezanja polnih organa, batinjanja stopala, šutanja… Mnogi od njih su i preminuli usled surovih mučenja“, navodi Bašaragin.  

Ona je podsetila i na zabeležena sećanja naše sugrađanke, Ide Sabo, koja je navela da se između dva svetska rata dogodio veliki štrajk seljaka, kada je krenula jedna velika kolona iz Tavankuta, a na čelu kolone je stajao red žena.

„Kako su se one približavale Gradskoj kući, policija nije znala šta sa njima da radi jer im je bilo čudno i neuobičajeno da žene učestvuju u jednom javnom dešavanju, pa ih nisu tukli. Ali, 15-20 godina kasnije se takvo pitanje nije postavljalo, pa su i one, kao i njihovi saborci, ovde izlagane toj torturi“, kaže Bašaragin.

Među svim zatvorenim ženama nalazila se i Lola Vol koja je nekoliko meseci kasnije, 18. novembra, bila obešena zajedno sa 14 svojih drugova ispred zgrade današnjeg suda.

Svedočenja o ovim mučnim vremenima pisala je subotička književnica Magda Simin Bošan, koja je bila među prvima koja je zabeležila imena tih žena koje su nastradale, zajedno sa muškim žrtvama.

Postoje mnogobrojna svedočenja o načinima na koja su ovde osobe mučene, a neka od njih je podelila i Subotičanka Lili Bek, koja je jedno od mučenja nazvala „ples medveda“.

„Zavezali su me na klupu i onda su me pendrecima lupali po tabanima, i kada im je to prestalo biti zanimljivo, jer su se sve vreme smejali, onda su me naterali da ustanem i da obujem cipele koje su mi naravno bile male zato što su mi stopala bila otečena. Onda su ih skinuli, pa su nožem sekli tabane i cedili isirenu krv, potom su pendrek postavili paralelno sa podom i ja sam to trebala da preskačem“, prenosi Bašaragin deo njenih svedočenja.

Ovo su samo neki od razloga zbog kojih odavanje pošte žrtvama Žute kuće treba da preraste u tradiciju i bude mesto gde će se svake godine okupljati Subotičani, smatra Margareta Bašaragin.

„Antifašističko opredeljenje, koje su ove žrtve imale, solidarnost, ravnopravnost, vera u bolje sutra, praksa je koju i mi danas treba da živimo. To su neke vrednosti u kojima mi danas uživamo, pre svega u miru i slobodi – zahvaljujući njima“, poručila je ona na kraju.

Oskrnavljena bista Lole Vol

Bašaragin podseća da je bista Lole Vol, koja se nalazi u dvorištu nekadašnje fabrike „Slavica“, oskrnavljena i da je nestala i ploča sa njenim imenom.

Bista, delo vajarke Vere Počuča, bila je postavljena 1984. godine.

„Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Subotici je obnovu ove biste stavio na listu prioriteta za narednu godinu. Međutim, postavlja se pitanje, da li je prostor gde je smeštena ova bista odgovarajući, s obzirom na to da se ona nalazi u dvorištu napuštene fabrike koja nije adekvatno zaštićena“, smatra Bašaragin.