Ona je osvajala našu slobodu: Ida Sabo – pripadnica generacije kojoj “baš ništa nije bilo poklonjeno”, pa ni sloboda

“Mnogo znoja i krvi smo prolili da pobedimo fašizam, a potom izgradimo bolje društvo. Srbija je bila siromašna seljačka i neuka država, a naš zadatak je bio da je pretvorimo u radničku i obrazujemo, izgradimo porušene gradove i sela, ali i nove. Sve smo uspevali jer smo bili jedinstveni, a ne kao danas kad svako vuče na svoju stranu. Mi se jesmo odricali, ali smo ipak bili srećni i zadovoljni jer to nije bilo uzalud. Srcem se radilo, lopatom gradilo, grabilo se znanje i iskustvo od onih koji su ga imali. Seljaci i radnici su želeli da uče i daju svoj doprinos, niko ih nije terao. Mnogo je siromaštva bilo, ratni drugovi su mi donosili po parče namazanog hleba. Delili su ono što su i sami jeli, ali se išlo ka boljem. Danas toga nema, kao ni jedinstvenih sindikata i pokreta, niko nije spreman da se odriče za druge, a bez toga ni celom društvu ne može biti bolje.”

Tako je govorila Ida Sabo (Szabó Ida), “najstarija partizanka”, kako su je okarakterisali mediji prenoseći 25. novembra 2016. vest o njenoj smrti.

Imala je 101 godinu kada se u poslednjem intervjuu osvrnula na svoj vek dug život:

 “Ovih mojih dosadašnjih stotinu i jedna neverovatno su brzo prošle. Bio je to, nemam dileme, lep i bogat život, ne materijalno bogat, ali to mi nikad nije ni bilo bitno. Važno je da sam se osećala ispunjeno i da sam znala zašto živim. Uvek mi se činilo da još imam puno toga bitnog napraviti. Da sam malo mlađa i zdravija, i danas bih se borila. Mojoj generaciji baš ništa nije bilo poklonjeno, u to se doba baš ništa nije podrazumevalo. Sve smo morali stvoriti sami. Od najbanalnijih stvari pa dalje. Kad se rodiš usred Prvog svetskog rata, a tek što se zadevojčiš, već si u šumi usred Drugog svetskog rata, u partizanima, pa dođe vreme mira i siromašne zemlje koju je trebalo graditi, život ti je stalna borba. Ni kasnije ta borba ne prestaje”.

Rođena je bila u Mađarskoj, u Pečuju, 1915. godine u siromašnoj radničkoj porodici. Kako je otac Bela (Szabó Béla), radnik na železnici, poginuo u Prvom svetskom ratu, majka Ana (Szabó Anna) se sa decom 1917. seli iz Pečuja kod svojih roditelja u Suboticu.

Zbog nemaštine je sa 13 godina napustila gimnaziju i zaposlila se u tekstilnoj fabrici „Merkur”, a ubrzo i u Fišerovoj štampariji, gde su štampana glasila Híd i Népszava.

Radničkom pokretu se pridružila 1933, da bi već sledeće, 1934. postala i članica subotičkog SKOJ-a.

Tokom 1935, 1936. i 1937. veoma je bila angažovana na širenju novih ideja i puno vremena je provodila u selima oko Subotice – Tavankutu, do kog je zbog nedostatka novca često išla peške, zatim Ljutovu, Staroj Moravici, Čantaviru – pridobijajući seoski proleterijat za te ideje. Organizovala je kružooke, političke zborove, leteće biblioteke i čitalačke grupe na kojima su čitana dela levičarskih i klasičnih pisaca.

U tom periodu redovno je posećivala brata Gezu (Szabó Géza, 1907–1941), koji je bio član Komunističke partije i njoj veliki uzor, i supruga Janoša Kovača (Kovács János), osuđenih zbog svojih političkih i sindikalnih stavova na dve godine robije u zatvoru u Sremskoj Mitrovici.

Kako je i sama bila organizatorka štrajkova, ostaje bez posla, uz pretnje hapšenjem, pa početkom 1937. beži u Sloveniju, gde joj je suprug služio vojni rok. Tamo se upoznaje i sarađuje sa komunistima Francom Leskovšekom, Pepcom Kardelj i Edvardom Kardeljom, Angelcom Ocepekom, Borisom Kidričem, a 1939. godine postaje članica Komunističke partije Jugoslavije.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, bila je jedna od organizatorki podizanja ustanka protiv okupatorkse vlasti 1941, poznata po raznim pseudonimima – Vera, Malecna, Francka.

Ubrzo je okupatori hapse u Ljubljani 1942. i šalju u italijanski koncentracioni logor Gonars kod Palmanove, gde ostaje do propasti Musolinijevog režima. Po povratku u Sloveniju pridružuje se pratizanskom pokretu, NOB-u i učestvuje u radu KPJ.

Posle rata, Ida Sabo se vraća u Vojvodinu i postaje akterka političkog života kao članica OK KP Subotice, sekretarka Sreskog komiteta KP Sente, poverenica za socijalnu politiku i zdravstvo u Glavnom izvršnom odboru Vojvodine, članica PK SK Vojvodine, članica SK Srbije, poslanica u republičkoj i saveznoj skupštini, potpredsednica Skupštine AP Vojvodine, potpredsednica SUBNOR-a Vojvodine, predsednica Antifašističkog fronta žena AP Vojvodine, članica Predsedništva SFRJ, članica Saveta Federacije… U okviru aktivnosti AFŽ-a zalagala se za ravnopravnost žena i muškaraca, za poboljšanje položaja žena, naročito kroz njihovo opismenjavanje i obrazovanje.

Ida je bila i predsednica Pokrajinskog odbora sidikata tekstilnih, kožarskih radnika za Vojvodinu, članica Centralnog komiteta SKS i Pokrajinskog komiteta SKS za Vojvodinu, članica Predsedništava Centralnog i Republičkog odbora sindikata tekstilno-kožarskih i gumarskih radnika/ca Jugoslavije, pokrajinskog odbora Saveza boraca za Vojvodinu i članica republičkog i pokrajinskog odbora Saveza ženskih društava.

Primila je brojna odlikovanja od rukovodstva SFRJ, među kojima Partizansku spomenicu 1941. godine, Orden za hrabrost, Orden junaka socijalističkog rada, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem, Orden zasluga za narod II reda…

Njen angažman nije, međutim, prestajao ni tokom 90-tih godina, kada je energično i iskreno učestvovala u društvenim i političkim zbivanjima: zalagala se za poštovanje rezultata demokratskih izbora, prava AP Vojvodine na autonomiju, govorila je na javnim tribinama iskazujući nezadovoljstvo zbog bujanja nacionalizma.

Dosledno je branila prava žena i bavila se zaštitom životinja, zbog čega je skoro završila u zatvoru, a sve vreme je, i u 21. veku, svesno podsećala na značaj borbe protiv fašizma.

Kako je njen suprug Janoš Kovač nastradao 1945. u Drugom svetskom ratu, u brak je stupila sa grčkim komunistom Filoksisom Filom Kozmidisom, sa kojim je imala dve ćerke, Uraniju i Anu.

Penzionisala se 1983. sa 52 godine radnog staža.

Do kraja je verovala u društvo jednakih, ravnopravnih, humanih i solidarnih, ostavši verna svojim idealima.

Izvor biografskih podataka o Idi Sabo je studija dr Margarete Bašaragin “Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke”, objavljena 2021. u izdanju Ženskih studija i istraživanja i Futura publikacije.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „One su osvajale našu slobodu“, koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda, u sklopu programa „Specijalni fokus“.