Ona je osvajala našu slobodu: Eta Kizur – nepokolebljiva borkinja za prava obespravljenih

Borba za prava radnika kroz angažman u Crvenoj pomoći, međunarodnoj humanitarnoj organizaciji radničke klase koja je u Kraljevini Jugoslaviji delovala od 1922, bila je samo jedna od brojnih društvenih aktivnosti Etele Hedrih Kizur, koja je od malena živela u okruženju gde se kora hleba zarađivala na najteži način.

Rođena 1905. u Riđici kraj Sombora, od oca Nikole Hedriha (Hedrich), rodom Subotičanina, koji je radio u mlinu, i majke Ilone (rođene Meszáros), Eta je bila jedno od ukupno devetoro dece.

Porodica se, trbuhom za kruhom, često selila – iz Riđice najpre u Suboticu, a potom 1918. u mađarski Devečer, gde otac dobija posao glavnog strojara u mlinu, ali postaje i član radničkog saveta, dok se stariji brat Karolj priključuje crvenoarmejcima zbog čega biva zatočen u logoru u Kečkemetu.

Kada je, međutim, mađarska komuna bila poražena, oca otpuštaju sa posla, pa je porodica morala da se iseli iz stana koji je pripadao mlinu.

Roditelji se smeštaju kod Etinih starijih sestara u Šarvaru i Tiškevaru, dok petnaestogodišnja Eta ostaje sama u Devečeru. Izdržavala se šijući po kućama i ujedno brinula o mlađem bratu Jožefu. Imala je samo šest razreda osnovne škole.

Brata Karolja, koji je kasnije poginuo u Španiji kao borac Internacionalne brigade protiv fašističke vlasti, u međuvremenu puštaju iz logora, i on kradom odlazi za Suboticu, a 1922. uspeva da organizuje da Eta sa bratom Jožefom i roditeljima prebegne u očev rodni grad.

Kako je Eta, prema sopstvenom svedočenju, mnogo volela glumu, igru i pesmu, a želela je da nauči i da svira neki instrument, sa devetnaest godina se učlanjuje u subotički “Nepker” i priključuje glumačkoj družini Martina Saboa.

Ubrzo postaje i članica amaterske družine u Radničkom domu, gde upoznaje budućeg supruga Ištvana Kizura – Pištu (Kizur István), sa kojim igra zajedno u komadu „Divlji cvet Đimeša”.

On je radio kao kovač u Železničkoj radionici i živeo zajedno sa Đurom Pucarom, kasnije narodnim herojem. Venčali su se 27. decembra 1928, a kum im je bio upravo Pucar.

Ištvan Kizur (Belo Blato, 1904 – Blagaj, 1942) je bio revolucionar, vođa sindikalnog radničkog pokreta u Subotici, partizan i narodni heroj.

Po zanimanju metalski radnik, u Suboticu se doselio 1924. Radio je u Radionici za popravku železničkih kola, današnjoj fabrici „Bratstvo”. Tokom Drugog svetskog rata, bio je borac u okviru Moravskog odreda Trećeg šumadijskog bataljona Druge proleterske brigade.

Poginuo je u blizini sela Blagaj, na planini Maglaj. Sahranjen je na Kupreskom partizanskom groblju kao nepoznati borac.

Danas osnovna škola i ulica u Subotici nose njegovo ime, a posvećena mu je i bista.

Obojica su bili članovi ilegalnog radničkog pokreta, što je Eta znala.

Kada je Šestojanuarskom diktaturom, koju je početkom 1929. ustanovio kralj Aleksandar I Karađorđević raspuštajući Narodnu skupštinu i uvodoći cenzuru štampe, bio između ostalog zabranjen i rad svih političkih stranaka i sindikata, vlast hapsi Ištvana Kizura u junu. Par meseci kasnije, u novembru 1929, Eta rađa ćerku Joliku.

Pišta u međuvremenu biva oslobođen optužbi i posle šest meseci zatvora u Zrenjaninu se vraća kući, ali gubi posao na železnici. Teret izdržavanja porodice, koja se proširila rađanjem drugog deteta, pada na Etu, dok Pišta učestvuje u brizi o deci.

„Tako je naučio i šiti, čak vrlo dobro, a vremenom je postao i glavni nabavljač krojačnice”, svedoči Etela Kizur u svojim sećanjima, koja je zabeležila Magda Simin Bošan, a koja su prvi put bila objavljenja 1975. godine u Híd-u na mađarskom jeziku.

Porodica Kizur je u to vreme aktivno sarađivala sa Lazarom Nešićem, tada berberskim radnikom, kasnije narodnim herojem, od kog je Eta dobijala partijske zadatke.

Jedan od njih je bio i prikupljanje novčanih priloga za Crvenu pomoć od imućnijih porodica za koje je šila, a koje je predavala lekaru dr Adolfu Singeru, ali i pomoći u hrani za političke zatvorenike u Mitrovici.

Humanitarna organizacija radničke klase, Crvena pomoć, bila je osnovana 1921. u tadašnjem SSSR-u, a nakon što je Vladimir Lenjin uputio apel za pomoć gladnima u Rusiji. Već od naredne, 1922. godine organizacija se orijentiše na pomoć radnicima kapitalističkih zemalja da bi 1924. prerasla u Međunarodnu crvenu pomoć, sa ciljem ukazivanja pravne, novčane, zdravstvene i svake druge pomoći ugroženim radnicima, ali i sa ciljem pružanja zaštite političkim zatvorenicima.

Sve vreme je, pak, u svojoj krojačkoj radionici okupljala mlade žene, najčešće iz radničkih porodica, koje je obučavala da rade kao švalje, ali ih i „pridobijala da odlaze u posetu zatvorenim drugovima”, te ih tako postepeno uključivala u „pokret”.

“Isprva su devojke samo prenosile pojedinačne poruke, izvršavale manje zadatke, ali u vreme hapšenja već su bile spremne da učine sve kako bi olakšale život robijašima. Sakrivale su odbegle zatvorenike, komuniste, skojevce, organizovale njihovo bekstvo u Sovjetski Savez…”, svedoči Eta.

Ona je u to vreme, 30-tih godina prošlog veka, mnogo radila i sa ženama u Radničkom domu i u Podružnici kućnih pomoćnica. O svom učestvovanju na osnivačkoj skupštini Omladinske sekcije ženskog pokreta decembra 1935. kaže:

“U Radničkom domu žene su slušale predavanja o zdravstvu, vaspitanju dece, itd., a kada je u gradu organizovan ženski pokret, sindikalne podružnice su me delegirale u upravu pokreta. Mada su tada u ženskom pokretu učestvovale i žene građanskog porekla, posao je vrlo lepo napredovao […] Osnivačka skupština ženskog pokreta predstavljala je ujedno i snažnu manifestaciju za mir. Velika dvorana Gradske kuće bila je dupke puna”.

Kada je Ištvan Kizur 1936. bio osuđen na tri godine robije, Eta se sa Margitom Tikvicki preselila u Beograd, gde je Pišta bio na robiji, a po savetu dr Kate Poljaković koja ju je preporučila kao švalju, da bi po zadatku partije 1941. godine prešla u Banat, gde je aktivno učestvovala u Narodnooslobodilačkom pokretu, o čemu, međutim, nema sačuvanih podataka.

Po oslobođenja, Etela Kizur se vraća u Suboticu, gde je bila veoma aktivna u lokalnom AFŽ-u, radeći na opismenjavanju žena i u čitalačkim grupama.

Kada su je 1948. afežeovke izabrale za potpredsednicu Pokrajinskog odbora, preselila se u Novi Sad, gde je posebno bila angažovana na zbrinjavanju ratne siročadi i osnivanju ustanova za brigu o majci i detetu. Bila je birana i za članicu Izvršnog odbora Centralnog odbora AFŽ-a Jugoslavije, a nakon odlaska učesnice NOP-a i novinarke Gizele Sabo na drugu dužnost, preuzela je uredništvo časopisa Dolgozó Nő.

Umrla je 1985. u Novom Sadu.

Izvor biografskih podataka o Eti Kizur je studija dr Margarete Bašaragin “Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke”, objavljena 2021. u izdanju Ženskih studija i istraživanja i Futura publikacije.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „One su osvajale našu slobodu“, koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda, u sklopu programa „Specijalni fokus“.