Ona je osvajala našu slobodu: Magda Bošan Simin – sačuvano ljudsko lice u zverska vremena

Na železničkoj stanici u Kikindi – gužva. Odjekuje parola – “Češka budet!”. Uzvikuju je zajedno brojni građani i građanke ove banatske varošice, ali i seljaci i seljanke iz okolnih mesta koji su došli tu da dočekaju vozove sa izbeglicama iz teritorijalno rasparčane i okupirane Čehoslovačke, donoseći im hranu, vodu, tople čajeve i mleko.

Đacima kikindske gimnazije strogo je bilo unapred zabranjeno da u dočeku, koji su organizovale ilegalne mesne organizacije Komunističke partije Jugoslavije i Saveza komunističke omladine, učestvuju. Pa ipak, velika grupa đaka izašla je na stanicu, pomešavši se sa građanima.

Usledile su kazne: uskraćivanje prava izlaska na maturu, isključivanje iz gimnazije, a potom i privođenja 1941. godine.

Za gimnazijalku Magdu Bošan, bilo je to prvo hapšenje zbog aktivnosti u SKOJ-u, čija članica je postala još 1938. Pravo da polaže maturski ispit dobila je u Subotici, gde se i preselila zbog „potrebe za pojačanim radom sa omladinom”, na nagovor tadašnjeg partijskog rukovodioca Vojvodine Bate Stevice Jovanovića.

Česte promene mesta boravka za nju nisu bile novost budući da se porodica Bošan (Boschan) često selila iz grada u grad, iz sela u selo, zbog progona od strane vlasti Magdinog oca, Aleksandra Bošana, advokata koji je stajao u odbranu sirotinje, uvek na strani pravde. Tako je i Magda rođena u Senti, 1922.

Po dolasku u Suboticu, najpre je bila angažovana u skojevskom aktivu V kvarta, na čije sastanke je dolazio i Josip Liht, član Mesnog komiteta SKOJ-a.

Kako su, međutim, Lihta okupatori pogubili 1941, Magda je primljena na njegovo mesto sa zadatkom da rukovodi jednim skojevskim aktivom i jednom čitalačkom grupom. Članice ove grupe bile su Marija Stilinović, Kata Baš, Klara Hirš i omladinac Marko Vukov, na koje je prenela zadatak da prikupljaju oružje.

Jula iste godine biva primljena u Komunističku partiju Jugoslavije, delujući u partijskoj ćeliji sekretara Tibora Gotesmana.

Usledila su nova hapšenja tokom kojih Magda ne uspeva da nađe sigurno sklonište. Najpre je stanovala neprijavljena kod rodbine, kasnije kod drugarice Kate Baš, a na kraju i kod jedne bunjevačke porodice na Palićkom putu, kod koje se smestila zahvaljujući Gotesmanu i njegovoj prijateljici.

Biva ipak uhapšena 27. septembra 1941. u Čurugu, prilikom kratkog boravka u roditeljskoj kući, a potom i sprovedena u Žutu kuću, gde se suočava sa terorom:

“Tukli su dva puta dnevno, veoma sistematski i svirepo, pa tako i mene. Mučili su me oko nedelju dana… I moje telo je bilo plavo i crno, otvrdlo kao kamen, noge ranjave”, svedoči Magda u spisu “Od zatvora do logora”.

Nakon isleđenja u Žutoj kući, prebacuju je u sudski zatvor u Subotici, gde biva osuđena na 13 godina teške robije.

Biti i ostati čovek

Oktobra 1942. odvode je u ženski zatvor Marijanostra u Mađarskoj (Márianosztra), srednjevekovni manastir pretvoren u sabiralište za političke osuđenice, odakle je 1944. transportuju najpre u Dahau – područni logor Alah, potom u zloglasni nacistički logor Bergen-Belzen, zatim u logor Falersleben – gde je sabotirala proizvodnju oružja, pa Salcveden na Elbi, u kom je i dočekala oslobođenje.

Strahote zloglasnih logora smrti uspeva da preživi zahvaljujući ženskoj solidarnosti. Tako se skupina njih dobro organizovala, uzajamno se čuvajući i sve deleći na jednake delove – od garderobe do hrane, kako bi svaka imala bar jedan obrok stočne repe i suvu odeću na sebi.

Oslobođenje i tuga

U Suboticu se iz Nemačke, preko Čehoslovačke i Mađarske, vraća 4. juna 1945.

Od članova uže porodice zatiče, međutim, živog samo brata Đorđa (1926 – 2010), koji je kasnije postao redovni profesor fizike i vakuumske tehnike na Elektronskom fakultetu Univerziteta u Nišu.

Oca Aleksandra Bošana ubili su mađarski fašisti još 5. januara 1942. u Čuruškoj raciji, u kojoj je stradalo oko 2.000 Jevreja i Srba, dok su majka Paula, rođena Šrajer (Schreier), i mlađi brat Pavle (1931) nastradali 1944. u Aušvicu, nemačkom koncentracionom logoru.

Iz Subotice se seli za Novi Sad, gde 1955. diplomira na Višoj pedagoškoj školi – Odsek za srpskohrvatski jezik i književnost. Tu se udaje za Živka Simina, rodom iz Srbobrana, koji je takođe prošao “kalvariju zatvora i logora” kao zatočenik u Mauthauzenu. Rađa ćerku Nevenu i sina Nebojšu.

Svoj radni vek provodi kao novinarka, publicistkinja, spisateljica, ravnopravno pišući na srpskom i na mađarskom jeziku.

Magda Bošan Simin je o preživljenim strahotama tokom Drugog svetskog rata svedočila u nizu svojih dokumentaciono-književnih dela: “Dok višnje procvetaju” (Novi Sad, Forum, 1958), “Izdanci na vetru”  (Novi Sad, Progres, 1963), “Pomračenja” (Novi Sad, Matica srpska, 1972), “Beleške iz Izraela” (Novi Sad, Dnevnik, 1990), “Porodica Gal” (Novi Sad, Matica srpska, 1994), “Bačvanke – političke osuđenice u ratu 1941– 1945” (Novi Sad, 2003).

Posebno se izdvaja knjiga “Zašto su ćutale? Majka i ćerka o istom ratu” (Novi Sad, Futura publikacije i Ženske studije i istraživanja, 2009), koja je nastala kada je Magdina ćerka Nevena Simin pristala da jedan neobjavljeni rukopis svoje majke dopuni ličnim komentarima.

“Iako sam veći deo svog života mislila da je za čoveka kome se zlo dogodilo najzdravije da sve zaboravi, nisam se pokajala zbog pristanka da ponovo otvorim ta zla vrata u sebi. Kako iskustvo nadolazi i gomila se, pokazuju se i drugačije mogućnosti i drugi razlozi izranjaju na svetlo dana. Sve mi je jasnije koliko je važno svedočiti. Baš zbog zdravlja pojedinačne žrtve i zbog ozdravljenja čovečanstva. Na ličnom iskustvu sam se uverila da ratni zločini ne zastarevaju, da rane od tih zločina ne zaceljuju ni u deci, ni u unucima, ni u praunucima i truju nova pokolenja u nedogled. To se mora govoriti, neprekidno, bez obzira što novi ratovi zasenjuju stare”, napisala je tada Nevena Simin u predgovoru za ovo izdanje.

Jedna je od osnivačica Radio Novog Sada, čija je bila urednica i glavna urednica. Učestvovala je u radu kulturnih institucija u Novom Sadu, u Savetu Srpskog narodnog pozorišta i Glavnom odboru Sterijinog pozorja, a bila i poslanica savezne Narodne skupštine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, u Kulturno-prosvetnom veću (1963–1967).

Primila je mnoge nagrade i priznanja za svoj rad: Oktobarsku nagradu Grada Novog Sada (1971), Orden socijalističkog rada sa zlatnim vencem (1975), Povelju Grada Novog Sada (1984) i Nagradu za životno delo Društva književnika Vojvodine (1999).

Umrla je u Novom Sadu, 2004. godine.

Izvor biografskih podataka o Magdi Bošan Simin je studija dr Margarete Bašaragin “Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke”, objavljene 2021. u izdanju Ženskih studija i istraživanja i Futura publikacije.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „One su osvajale našu slobodu“, koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda, u sklopu programa „Specijalni fokus“.