Omladinski rad kao alternativni vid rada sa mladima: Proces i poverenje su ključne reči

Žofija Hulo je u dodir sa omladinskim radom došla tako što se svojevremeno, kao srednjoškolka, uključila aktivno u rad tadašnje Fokus fondacije. Kaže, stalno je dobijala pozive da kao volonterka učestvuje u raznim događajima koji su se u tom prostoru dešavali, pa je tako i otišla da vidi o čemu se tu zapravo radi. Jer, dodaje, u suštini nije znala šta znači biti volonter, kao što nije znala ni šta tačno rade udruženja građana. I to joj je, na kraju, bukvalno opredelilo život.

„Često sam išla svuda da volontiram – na Summer3p festival, u Pozorište ’Deže Kostolanji’, subotičko Narodno pozorište… da bih vremenom i sama počela da pravim neke programe, evente, naravno, ne kao glavni organizator, nego kao ispomoć. Onda sam shvatila da se meni to sviđa, a nekoliko godina kasnije sam uvidela i koliko su ove nove generacije potpuno drugačije u odnosu na ranije. Te stvari su me interesovale, pa sam tako odlučila da ću to da učim – kakve su to generacije, šta je razlika među njima, i šta je uopšte omladinski i socijalni rad“, priča Žofija.

Pošto na subotičkim visokoškolskim ustanovama takav smer ne postoji, otišla je u Segedin, gde je na Pedagoškom fakultetu „Đula Juhas“ završila za socijalnog i omladinskog radnika, da bi se nakon završetka školovanja vratila u Suboticu, prevashodno zato što je htela u svom rodnom gradu da stvori iste onakve mogućnosti kakve se mladima nude u drugim zemljama.

„Zašto sam uopšte počela ovim da se bavim? Jer sam videla da ovde nema toliko mogućnosti za mlade kakve sam videla u drugim zemljama, na primer u Mađarskoj, gde imaju više aktivnosti nego mi ovde u Subotici – nebitno da li na srpskom ili mađarskom, išla sam na oba jezika. Razlog tog manjka sadržaja za mlade ne leži u civilnoj sferi, nego se Subotica jednostavno ne bavi omladinom na način kako to rade na nekim drugim mestima. Htela sam da se vratim kući i da napravim ono što je meni falilo,  a što me i dan-danas motiviše da radim, jer mi je jako puno značilo što sam mogla da biram gde želim da idem. Danas postoje, na primer, Erasmus programi preko kojih možemo da putujemo, da vidimo svet, da naučimo nešto lepo, ali mislim da ove mogućnosti mladi ne da ne traže, nego im to niko ni ne nudi u Subotici“, smatra Žofija.

“Omladinski rad je širok pojam koji pokriva spektar aktivnosti društvene, kulturne, obrazovne, ekološke i/ili političke prirode od, sa i za mlade ljude, u grupama ili pojedinačno. Omladinski rad izvode plaćeni i volonterski omladinski radnici i zasniva se na procesima neformalnog i informalnog učenja koji su fokusirani na mlade ljude i na dobrovoljno učešće. Omladinski rad je suštinski društvena praksa, rad sa mladima i zajednicama u kojima oni žive, omogućavajući im aktivno učešće i uključivanje u njihove zajednice i donošenje odluka”, navodi se na sajtu Saveta Evrope u odeljku posvećenom mladima.

Više od 20 godina omladinskim radom se bavi i Ksenija Vojnić Tunić. Njen put ulaska u ovu sferu rada sa mladima je bio drugačiji u poređenju sa Žofijom, a na talasu napora da u celom postkonfliktnom regionu početkom 2000-tih zaživi jedan program usmeren ka pomirenju mladih na Balkanu.

„Mi ovde smo se sa konceptom omladinskog rada koji se koristi u zapadno-evropskim zemljama najpre upoznali 2001. godine, kada je Centar za omladinski rad iz Novog Sada u saradnji sa Univerzitetom Jenčeping iz Švedske osmislio jednogodišnji kurs ’Liderstvo i razvojni omladinski rad u zajednici’“, priča Ksenija, dodajući da se generalno radilo o konceptu koji je za naše podnevlje predstavljao novinu:

„Mnogi kažu da smo i ranije, do neke 1991, imali omladinski rad, misleći na omladinske akcije, pionirske i omladinske predvodnike. Ali, to nije bilo uključivanje mladih u zajednicu na način koji je nama početkom 2000-tih predstavljen“.

Naime, koncept omladinskog rada, objašnjava Ksenija, prevashodno akcenat stavlja na aktivno učešće mladih u zajednici čiji su deo:

„Ne da MI pričamo O mladima, da MI organizujemo aktivnosti ZA mlade, nego da oni sami budu pokretači promena u svojoj zajednici, da sami ukazuju na neke probleme i svoje potrebe, bilo da je reč o globalnim, lokalnim, kvartovskim ili ličnim inicijativama, da budu svesni svojih kapaciteta i snaga, da rade na sebi. Bitan segment omladinskog rada je i neformalna edukacija tj. sticanje znanja i razvijanje veština, na primer, komunikacijskih, organizacionih, rada u timu, svega onog što jednoj mladoj osobi pomaže da se osamostali“.

U tom procesu, uloga edukovanog, stručnog omladinskog radnika je da prati i podržava mlade, po čemu se omladinski rad bazično razlikuje od ostalih vidova rada sa mladima, jer njegova osnova jeste – odnos sa mladom osobom izgrađen na poverenju, naglašava Ksenija:

„I onda je tvoje da ih usmeriš – ne da ih savetuješ, govoriš im šta treba ili moraju da rade, da o njima sudiš, već da im budeš psihološka podrška, za kojom u tom formativnom periodu od nekih 15 do 18 godina imaju potrebu, kao što imaju i potrebu za socijalizacijom“.

Omladinski klub kao siguran prostor

A da bi se obe te primarne potrebe mladih zadovoljile, prva i osnovna pretpostavka je da postoji siguran prostor kao mesto susreta, gde oni mogu da dolaze i radi podrške i radi socijalizacije tj. druženja.

Koncept tzv. omladinskih klubova je, kaže Ksenija, razvijan u drugim zemljama u skladu sa lokalnim kontekstom, pa su tako oni u Švedskoj usmereni na kvalitetno provođenje slobodnog vremena van škole, dok su, recimo, u Severnoj Irskoj bazirani isključivo na uspostavljanju komunikacije i pomirenja između mladih protestanata i katolika.

Značaj omladinskih klubova nije, međutim, još uvek prepoznat u Subotici, pa je kao koncept nedovoljno razvijen i nepodržan od strane zajednice, smatra Ksenija:

„Youth Club na Beogradskom putu je bio prvi takav prostor u Subotici, koji je finansirala lokalna samouprava u delu koji se odnosi na održavanje objekta i grejanje, dok je švedska fondacija SIDA pokrivala sve ostalo. To je funkcionisalo nekoliko godina, ali dugoročno nije bilo održivo, a u međuvremenu se promenila i vlast na lokalnom nivou, koja nije imala sluha za ovaj vid rada sa mladima“.

Drugi prostor bio je potom otvoren pod okriljem Kancelarije za mlade, na čijem čelu se tada nalazila Dejana Baltes, a ideja je bila da se razvija u pravcu gradskog omladinskog centra. U celom poduhvatu su učestvovali i lokalna samouprava i Ministarstvo omladine i sporta, koje je doniralo sredstva za rad i materijal. Međutim, nakon Dejaninog odlasla, ta inicijativa je samo nestala, konstatuje Ksenija.

U okviru Fondacije „Danilo Kiš“ danas postoji omladinski klub „Skladište“, koji predstavlja sjajan prostor na sjajnoj lokaciji, smatra ona, ali je nakon personalnih promena u ovoj ustanovi i tu aktivnost utihnula ili bar nije više dovoljno vidljiva u javnosti. Drugi je problem što se rad sa mladima unutar ovog kluba ne odvija u skladu sa standardima omladinskog rada.

A najbliži onome kako bi jedan omladinski klub trebalo da izgleda, trenutno je u Subotici samo Kerülj Be, koji je otvorila upravo Žofija Hulo po povratku sa školovanja iz Mađarske.

„U Kerülj Be imamo puno volontera i pravimo razna dešavanja poput kvizova, filmskih večeri, ali stalno isprobavamo i nešto novo i drugačije. Naime, kada sam otvorila ovaj prostor, mislila sam da će to biti klub u kom ćemo na prvom mestu lepo provoditi vreme, ali, kada su došli mladi, shvatila sam da oni nisu tu samo zbog programa, već da traže da ih neko sasluša, da im je potrebna pomoć. Tako smo uveli predavanja na pojedine psihološke teme, što se pokazalo da ih veoma interesuje, da je to njima jako potrebno, pogotovo u ovo vreme korone. Među njima ima onih koji su imali 17 godina kada je počela epidemija, a sada imaju 20 – te tri godine nije bilo nikakvih programa za njih, nisu mogli da izlaze, da se druže, i to će biti veliki problem i kasnije“, napominje Žofija.

Ona sama ima 28 godina, i statistički se uklapa u kategoriju mladih. Međutim, naglašava, raditi sa današnjim generacijama je izuzetno izazovno jer ih je teško pokrenuti na akciji.

„Najveći izazov je motivisati mlade danas da dođu na bilo kakav event, program, dešavanje. Oni ne prate medije, ne obraćaju pažnju na postere. Zbog toga smo i mi najviše prisutni na Fejsbuku, Instagramu, TikToku. Međutim, ne znači ništa što oni lajkuju naše pozive: mi nikad ne znamo ko i kada, i da li će uopšte neko doći na događaj koji organizujemo. Sa tim se uvek mučimo, mislim da mi je to najteže. Zato pored mene uvek ima neko ko pripada toj generaciji, ko mi pomaže da ih slušam i razumem“, iznosi svoja iskustva rada sa mladima Žofija.

Bez obzira na brojne izazove, ni ona ni Ksenija od omladinskog rada ne odustaju, jer osete i vide da njihove aktivnosti imaju smisla i da znače mladima.

„Kada se mlada osoba otvori, podeli sa vama neke važne stvari iz svog života, onda tu uvek osetim da sam najviše dala. Kada sam bila volonterka u Youth Club-u, pokrenuli smo saradnju sa Centrom za socijalni rad koji nam je slao mlade osobe koje imaju vaspitni nalog zbog nekog učinjenog dela ili poteškoća u ponašanju. Mi smo osmislili radionice koje se tiču svesti o sebi, sa ciljem da se vremenom resocijalizuju. Tako su četvorica mladića dolazili redovno na te naše aktivnosti, da bi povukli za sobom i neke svoje poznanike . Jedan od njih, mladi Rom, prošao je edukaciju za radioničara i na kraju je postao omladinski radnik, kom je priručnik za mlade koji smo izradili, kako kaže, bila njegova Biblija“,  priča Ksenija.

Nekada je i teško, dodaje, jer je bilo slučajeva da kao omladinska radnica svedoči nasilju u porodici, ili prinudnom stupanju u brak, uprkos izraženoj želji deteta da nastavi školovanje.

„Radi se o devojčici koja je bila šesti razred osnovne, a roditelji su već planirali da je udaju. Otišla sam u Centar za socijalni rad, bilo je tu neke reakcije, ali, na žalost, ona se udala. Međutim, dok je dolazila u klub,  govorila je da joj je to bilo najlepše vreme. Ipak je bila deo neke ekipe, imala je pristup neformalnoj edukaciji, i njoj je to ostalo urezano u sećanje kao velika stvar. Posle sam čula da se razvela i da kao samostalna mlada žena sa svojom ćerkom živi negde u Evropi. I dalje smo u kontaktu, kao i sa mnogima od njih. Nismo možda u datom trenutku uticali na to da se njihov život promeni, ali su oni osetili da su usmereni i da su dobili nešto veliko“, kaže Ksenija Vojnić Tunić, zaključujući da u omladinskom radu nema instant rezultata, već da je najvažniji sam proces rada sa mladima, a njegovi efekti osete se kroz čitav život.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.