Okrugli sto o procesu pomirenja na Zapadnom Balkanu:  Prošlost je rak-rana društava na ovim prostorima

Kako bi se uspešno sproveo proces pomirenja u regionu Zapadnog Balkana, neophodna nam je jedna nova kultura sećanja – to je zajednički zaključak učesnika okruglog stola održanog u Tavankutu 28. oktobra u organizaciji Centra lokalne demokratije (LDA) iz Subotice.

„Prošlost moramo evocirati, ali zajedno kako bismo gradili platformu koja omogućava da jedni sa drugima možemo da razgovaramo. Tagora je lepo rekao: svaka nacionalna istorija je istorija krvi, zločina, razaranja, pa ni Srbi nisu pošteđeni toga. Nužna je, dakle, jedna nova kultura sećanja ka kojoj su svojevremeno još Nemci napravili prvi iskorak, ali mi smo i to pogrešno razumeli i interpretirali. Mi se moramo suočiti sa svojim žrtvama, ali podjednako i sa žrtvama koje se u ime mog naciona radili drugi, a ne rukovoditi se onim ’oni su zločinci, a mi cvećke’“, poručio je jedan od panelista, sociolog Boško Kovačević.

Prošlost je, rekao je on, rak-rana društava na ovim prostorima, ali je odnose, pogotovo između Hrvatske i Srbije, nužno normalizovati tako da se dovedu na nivo razgovora, dijaloga, tolerancije, kako bi se tek onda mogle otvarati i neke druge stranice.

Srbija na tom putu, međutim, vuče za sobom i fatum Kosova, ali i još veće breme – Bosnu, demonstrirajući jedno golemo posrtanje, ali i suštinsku nespremnost da se problem reši jer je, kaže Kovačević, „gotovo nemoguće da za 30 godina nemate ozbiljno rešenje na stolu do nekih malih rezolucija“.

On podseća da je još Dimitrije Tucović pred Prvi svetski rat napisao knjigu „Srbija i Albanija“ u kojoj je pokazao da nema delotvornog rešavanja pozicije Kosova u relacijama sa Srbijom ako se u taj proces ne uključe akteri iz šireg regiona. U Tucovićevo vreme to su bile Italija, Grčka, Srbija, Bugarska i Austrougarska.

Danas, ističe Kovačević, imamo tek jedan mali nagoveštaj koji ide u tom pravcu – inicijativu Open Balkan – koja je, međutim, suviše tehnizirana kako bi ostvarila potencijal igradnje jednog prostora koji će moći da funkcioniše na regionalnom nivou, i sa Kosovom i sa Srbijom kao integralnim delovima.

Dodatni problem je, dodaje, i to što Srbija danas, kao i pre 30 godina, ponavlja istoriju jer ne razume šta se to dešava oko nje, šta unutar pregrupisavanja kapital-načina proizvodnje života i svega što se dešava sa Ukrajinom:

„Tu ćemo ponovo platiti ceh. Ponovo ćemo biti u velikom zaostatku i teško ćemo izaći iz ove kvadrature kruga u kojoj grizemo vlastiti rep. Ja lično se ne slažem sa tezom da je jedini odgovor savremenog sveta na imperijalne i razne anarhične zahteve – nacionalna država, tj. da bolji svet zavisi od nacionalizma. Mi znamo šta je posledica etno-nacionalnog shvatanja pitanja. Srbija, moje je mišljenje, može da postoji samo kao građanska država, ali nacija je kod nas etnizirana, počiva na ideologiji krvi i tla. Treba, međutim, graditi jedan novi, moderni nacionalni senzibilitet“.

Govoreći o nužnosti pomirenja u regionu Zapadnog Balkana, Milan Ivanović iz Centra za strateške studije iz Osijeka je rekao da postoji utisak da se ta tema zapravo nameće, dok istovremeno cela mirovnjačka priča jednostavno nije u centru pažnje javnosti.

Po njemu, odgovor na pitanje zašto je to tako leži u činjenici da na ovim prostorima nisu završeni procesi postsocijalističke tranzicije:

„Mi nismo na putu izgradnje građanskog društva, mnogi su opčinjeni državom“, rekao je Ivanović, dodajući da treba razlikovati  dva modela nacionalnog identiteta – građanski i etnički.

„Građanski je zastupljen u zemljama Zapadne Evrope, SAD, Kanade, a etnički u zemljama Istočne Evrope – od Slovenije, preko Mađarske, Rumunije, pa sve do Rusije. Po čemu se oni razlikuju? Po tome što je građanski model otvoren za dijalog i za saradnju, a etnički je zatvoren u sebe. Ko god nije u krugu naše nacije, on se ne tretira kao prijatelj, nema komunikacije ili je ona otežana, da ne kažem da se smatra neprijateljem“, objašnjava.

Za razumevanje tranzicionih procesa na ovim prostorima, to je, smatra Ivanović, najvažnija stvar, a zbog toga je i uticaj aktivnosti nevladinih organizacija nedovoljan tj. ne primećuje se, izgleda kao lartpurlartizam.

Stavljajući sebi u zadatak da odgovori na pitanje šta predstavlja prepreku boljem međusobnom razumevanju na prostoru Zapadnog Balkana, pa i dovoljan, ako ne i nužan razlog za ozbiljnije netrpeljivosti, doktor političkih nauka Goran Kaluđerović osvrnuo se na etničke stereotipe i predrasude kojima su, smatra, opterećeni društveni odnosi.

„Priča o predrasudama i stereotipima hoće da kaže jednu stvar – da je to uvod za jedno opšte nepoverenje koje postoji među etničkim zajednicama, a koja može biti i uvod za malignitet etničkih stereotipa. Njihov smisao je da se stvari prvo definišu, pa ih tek tada vidimo. Dakle, ja nekoga prvo etiketiram, pa sve one činjenice koje postoje o njemu smeštam u okviru moje etikete, i to zato što ’u bogatoj kompleksnoj konfuziji spoljnjeg sveta’ mi uzimamo samo ono što je naša kultura za nas već definisala i težimo da to što ugledamo vidimo u stereotipnim formama naše kulture“, rekao je Kaluđerović.

Smisao takvih generalizovanih stavova jeste da olakšaju svakodnevnu komunikaciju, ali i da, dodaje on, mobilišu sopstvenu etničku skupinu, pa su tako svojevremeno pojedinci smeštali cele grupacije u određeni etnički stereotip, što je velika opasnost za društvene odnose, a upravo obrnuto – treba težiti izgradnji racionalnog društva koji neće biti opterećen etničkom pripadnošću.

Prema mišljenju politikologa Duška Radosavljevića, svaka politika koja ne drži da su najbitniji odnosi sa susednim državama je „slaba, neproduktivna i štetočinska“.

Kada je reč o odnosima Srbije i Hrvatske, sa stanovišta običnog čoveka, iznosi zapažanje Radosavljević, dve države i nisu toliko nepremostivo posvađane kao što se želi prikazati:

„Naprotiv, stiče se utisak, posebno kod mladih generacija, da jedni druge ne interesuju uopšte. Kad ljudi moraju da putuju, trguju, tu nekih problema nema. Ali, kad pogledamo postavke dve države, ima puno negativne energije koju ni jedni ni drugi ne žele da sakriju“.

Te odnose dodatno opterećuje mnoštvo problema koje treba rešiti poput imovinsko-pravnih odnosa ili otvorenih pitanja granica, a koji će kad-tad i morati biti rešeni, naglašava politikolog.

„Naravno, kada bi Srbija išla ka Evropskoj uniji, morala bi da odreši politiku saradnje sa susednim zemljama. Ali, pitanje je: da li Srbija želi da uđe u Evropsku uniju? Dok se Hrvatska žurno ukopava u sve uzuse EU, dotle Srbija, sedeći na dve stolice, beži podjednako i od EU i od Rusije. A ako ti nemaš jasan pravac, ideš li ove ili onde, onda, naravno, ne možeš da podesiš ni unutrašnju politiku“, zaključuje Duško Radosavljević.