ODLAZAK VLASTIMIRA STOJILJKOVIĆA: GLUMAC KOJI JE REŽIRAO SVOJE ULOGE

Đuza ili Rođo, kako je u javnosti najčešće bio nazivan, bio je glumac koji je svojom pojavom odavao gospodštinu i učenost, a njegov prepoznatljiv glas i dikcija i danas mogu služiti kao zvučni udžbenik pravilnog, lepog i odmerenog govora

Izvor: blic.rs

Nakon duže i teške drame Smrt je juče konačno spustila pokrov na životnu pozornicu glumca našeg detinjstva Vlastimira Stojiljkovića. Ali, i taj poslednji čin biološkog trajanja – kao i uvek kada je o velikim ljudima reč – rodio je jedan novi oblik života: osveženo sećanje miliona poštovalaca na desetine njegovih uloga.

Đuza ili Rođo, kako je u javnosti najčešće bio nazivan, bio je glumac koji je svojom pojavom odavao gospodštinu i učenost, a njegov prepoznatljiv glas i dikcija i danas mogu služiti kao zvučni udžbenik pravilnog, lepog i odmerenog govora. Kako je, opisujući njegovu karijeru, rekao jedan bliski mi prijatelj: „Rođo je bio glumac koji je režirao svoje uloge“. Bilo je, naravno – poput Danila Stojkovića, Pavla Vujisića, Fabijana Šovagovića i mnogih drugih – još takvih velikana glumišta sa prostora bivše SFRJ, od kojih je svako u svojoj karijeri ostavio originalnu masku, a Vlastimiru Stojiljkoviću, kao jednom od poslednjih iz tih generacija, uspelo je i u takvoj konkurenciji iza sebe ostaviti neponovljivi karakter od koga se može samo učiti.

Najveći broj njegovih fanova zna ga preko kultne serije „Pozorište u kući“ u kojoj je iz epizode u epizodu maestralnu tumačio lik Rodoljuba Petrovića, zeta provincijskog porekla u braku sa Olgom (Stanislava Pešić), naslednicom predratne „starobeogradske“ plemenitaške loze Nikolajevičevih. To urbano remek delo scenariste Novaka Novaka i reditelja Dejana Ćorkovića o svakodnevici jedne porodice iz sedamdesetih godina postojeće „više srednje klase“ – kom po umetičkoj vrednosti može parirati samo serija „Grlom u jagode“ — ne bi bilo zamislivo bez Rođinog prepoznatljivog „Pa, Boga mu poljubim“. Ne bi, posebno deci, bio zamisliv ni glas Patka Dače da mu ga u domaćoj sinhronizaiji nije pozajmio Vlastimir Stojiljković, kao što ni emisija Radio Beograda „Zabavnik“ ne bi imala taj specifičan ton bez Rođe.
Beograđani, pa još oni „stari“ (poput Snežane Nikolajevič) sa odnegovanom navikom odlaska u pozorište, imali su sreću gledati ga u brojnim ulogama u Beogradskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212.

Osim po dvestotinjak uloga, Vlastimir Stojiljković ostaće upamćen po zauvek svežoj pesmi „Devojko mala“. Ta oda mladosti i lepote popularna je od svog rođenja (1957.), a jedna od njenih osnovnih vrlina je, ne samo da ona ne stari nego da se uz nju i njeni vršnjaci nekako podmlađuju.

Ipak, ono što je ovog velikog glumca uvek krasilo je njegova ljudskost. Ne sećam se nijednog njegovog intervjua ili izjave iz ne tako davnog vremena, kada su neljudi i iz njegove profesije skinuli maske i pokazali svoje pravo lice, u kom je rekao nešto nečasno. Jer, Rođo je, na sreću, stekao dovoljno iskustva da ljude o zlu poučava isključivo kroz glumu kako im ono u životu ne bi postalo karakterna osobina.

Zlatko Romić