Njegova teorijska imaginacija nadilazila je zatvorenost i isključivost: Ko je bio Subotičanin Tomo Vereš?

Subotica ima jedan razlog više da se posebno bavi pitanjima međureligijskog dijaloga i tolerancije, a taj razlog je Tomo Vereš – zaključne su bile reči prof. dr Boška Kovačevića na prvom u nizu okruglih stolova održanih pod nazivom “Svi naši tornjevi”.

Ko je, dakle, bio Tomo Vereš?

„Čovek dijaloga, tolerancije, ličnost koja se bavila odnosom vere i razuma, ključnim dilemama ljudskog postojanja i življenja; dominikanac ili ’beli fratar’, kako se u narodu ovaj redovnički poziv zove. On je nesumnjivo jedna od važnijih ličnosti u baštini grada Subotice“, izjavio je za Magločistač njegov prijatelj, sociolog Boško Kovačević.

Tomo Vereš – filozof, profesor teologije, istaknuti prevodilac filozofskih i teoloških spisa, posebno s latinskog, pisac – rođen je bio 1930. godine u Subotici, gde je završio osnovnu i srednju školi. Studirao je filozofiju i teologiju u Hrvatskoj i u Francuskoj. U dominikanski red je stupio 1949, a zaređen bio 1956. Po povratku u Dubrovnik, predaje na dominikanskom Filozofsko-teološkom učilištu, a od 1974. u Zagrebu na Filozofskom fakultetu Družbe Isusove. Pisao je na hrvatskom, mađarskom, nemačkom i francuskom jeziku. Dela su mu prevedena na engleski, italijanski, slovenski, španski i albanski jezik. Umro je u Zagrebu 2002. godine, a sahranjen je u rodnoj Subotici.

Kako navodi Kovačević, putevi su ga vodili kojekuda po belom svetu, ali se uvek vraćao svom gradu, posebno leti – jer ga je voleo.

„Osamdesetih i devedesetih godina minulog veka, kada je dolazio na odmor, sastajali smo se i dosta vremena trošili u razgovorima, pretežno o temama teorijske naravi. Može se reći da mi je podosta pomagao u razumevanju i rešavanju pojedinih problema koje sam imao tada u izradi doktorske radnje o religiji i naciji”, priseća se Kovačević.

„Umeo je da sluša druge, i kada je ćutao, on je i tada govorio“

Vereš je bio, dodaje, krajnje skroman čovek koji je umeo peške da ode do Tise, uvek u svojim obaveznim sandalama i krajnje neupadljivoj odeći.

„Umeo je da sluša druge, i kada je ćutao, on je i tada govorio. Nije bio preke naravi, jake reči i isključivosti. Dapače“, priča Kovačević, dodajući da delom i zbog takvih crta svoje ličnosti u crkvenim krugovima nije bio omiljen:

„On je bio čovek koji je pozivao da se razgovara, da se razumeva, i zbog toga mislim da je bio na marginama“.

S druge strane, značaj Tome Vereša u društvenim naukama u proteklom veku je veoma velik ne samo u okvirima Subotice i na ovim prostorima uopšte, već i šire jer je njegova teorijska imaginacija nadilazila te zatvorenosti.

“Pažnju javnosti, ne samo teorijske naučne, izazvao je i privukao svojom doktorskom tezom o teološko-filozofskom dijalogu sa Marksom, a potom i sjajnim studijama i prevodima Tome Akvinskog, posebno njegove kapitalne knjige ’Država’, koja je prvi put u prevodu Tome Vereša i objavljena na ovim prostorima”, navodi Kovačević, dodajući:

„Aristotelovski problem odnosa vere i razuma pokušavao je da dokuči Toma Akvinski, a Toma Vereš je deceniju uložio i potrošio i truda i imaginacije da na neki način razume te relacije i da ih pokuša specificirati u ovom vremenu i prostoru. To nije jednostavan problem, to je izuzetno složen problem: verovati, a biti razuman, ne biti isključiv, ne biti sa druge strane amorfan, ne biti jednostavno nezainteresovan. To je jedna vrlo složena relacija na kojoj počiva religija i ljudski život“.

Knjiga koja se, međutim, po mišljenju prof. dr Boška Kovačevića posebno izdvaja iz opusa Tome Vereša jeste “Pružene ruke”, a koja govori o različitim vidovima dijaloga, tako neophodnog u svakom društvu i ljudskom životu.

“Kod Tome Vereša, ne radi se samo o dijalogu marksista i hrišćana, već o dijalogu koji je u stvari put i način rešavanja odnosa sa drugima, sa različitima – ‘da se ne bi ubijali i da ne bi ratovali’. To je golem izazov savremenog sveta, to vidimo i sami. I zbog toga smatram da je nejgovo bavljenje temama dijaloga i tolerancije, odnosa vere i razuma, u stvari, jedna tema koja je i dan-danas i te kako aktuelna i traži svoje specificiranje i dalje bavljenje. On je svoj intelektualni angažman usmerio da ključne relacije ljudskog postojanja, ljudskog identiteta pokuša da objasni – ne iz rakursa religijskog ili nekog drugog rakursa posebnosti, već iz svoje ukupnosti“, smatra Kovačević.

Bavljenje problemima dijaloga i tolerancije u stvari, zaključuje on, provocira jednu veću temu koja je i danas zadata za svakog čoveka i za ovo vreme, a to je – „kako odnose među ljudima graditi na ljudskim vrednostima“:

“Mislim da je to u stvari jedan poziv da se opredelimo da smisleno i odgovorno pokušamo sebe situirati prema drugom i različitom tako da u njemu ne tražimo protivnika, neprijatelja, da ne proizvodimo nepotreban strah, ne samo iz nekog uverenja, već jednostavno nepoznavanja i neizvesnosti”.

Pri tome, dodaje Kovačević, ne radi se o potrebi da razumevamo druge da bi se sa njima nužno složili. Naprotiv.

„Ako razumemo stajalište drugog, možemo da tražimo kopče koje nas spajaju – šta nas povezuje, a ne šta nas razdvaja i udaljava jedne od drugih. I tu mislim da je njegova misija izuzetno značajna i zato zavređuje da se vraćamo na njega“.

Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata je 2013. godine utemeljio nagradu za najbolju knjigu iz područja publicistike i nauke na hrvatskom jeziku – koja nosi njegovo ime.

Anišić: „Vereš najpoznatiji po prevođenju dela Tome Akvinskog“

Sveštenik Katoličke crkve u Subotici, Andrija Anišić, Tomu Vereša poznavao je izbliza, jer mu je bio i profesor na Filozofsko-teološkom institutu Družbe Isusove u Zagrebu.

„Svakako u to vreme, kada sam počeo studirati 1978. pa do 1984. godine, još uvek je bilo aktuelno pitanje i problematika marksizma, i on je imao jedan zanimljiv predmet, a naslov njegove knjige je bio ’Filozofsko-teološki dijalog s Marksom’. Sećam se dobro tih predavanja“, navodi Anišić, ističući da je Vereš posebno voleo studente teologije iz Bačke, koje je posebno upućivao i da istražuju i bave se velikanima hrvatkog naroda, bunjevačkog roda.

„Tako smo mi bili upućivani na biskupa Lajču Budanovića, biskupa Ivana Antunovića, Blaška Rajića. On nas je podučavao i pričao ono što je znao o njima. Kao teolog, ostao je, naravno, najpoznatiji po prevođenju dela velikog teologa i filozofa Tome Akvinskog. O tome nam je uvek oduševljeno govorio“, priseća se Anišić.

Vereš je, prema njegovom mišljenju, bio jedan vrlo zanimljiv čovek, uvek radostan, raspoložen, šaljiv.

„Kasnije, kada sam ja bio ovde župnik, uvek je vrlo rado navraćao kada je imao neke svoje članke ili kada je nešto tražio, tako da mi je ostao u jednoj dragoj uspomeni“, ističe ovaj sveštenik.