Nela Tonković: Priča o Fondaciji kapetan Dragan je, u stvari, priča o nama

U situaciji u kojoj bilo ko zahteva puštanje na slobodu čoveka koji nije do kraja odslužio svoju zatvorsku kaznu za ubistvo drugog čoveka – čemu je bliže ovaj naš grad, srednjoevropskom putu ili balkanizaciji?

Ljubitelji subotičke graditeljske baštine svakako su primetili skladnu jednospratnicu koja se nalazi na uglu ulica Maksima Gorkog i Štrosmajerove.

Ova nekadašnja najamna kuća svojom istorijom svedoči o usponu subotičkog građanstva: u prvoj polovini 19. veka vlasnik objekta na placu u Štrosmajerovoj bio je Janoš Sedecki, krojač, zatim se u tu kuću uselio trgovac Isidor Kolarić sa suprugom Marijom.

Dok je Kolarić 60-tih godina 19. veka bio trgovac sa srednjim prihodima, petnaestak godina kasnije, a par godina pred smrt 1880, on se pojavljuje na listama najvećih poreskih obveznika u gradu, ali tada već sa drugim, zemljoposedničkim zanimanjem.

Njegova supruga, Marija, bila je posvećena dobrotvornom radu i veoma poštovana zbog svog zalaganja za osnivanje Dobrotvorne zadruge Srpkinja, oformljene 1878. godine. Ne samo što je bila potpredsednica inicijativnog odbora, već je birana da bude i članica odbora koji je trebalo da ovu organizaciju učini masovnijom – Marija Kolarić nesumnjivo je bila osoba energičnog duha i snažno razvijene svesti o potrebi pomoći zajednici.

Bila je, takođe, i veoma preduzimljiva žena: 1884. godine, uz dozvolu uprave grada, jednu od četiri sobe svoje kuće pretvorila je u trgovački prostor koji je ubrzo i izdala Ilešu Šenfeldu. Zabeleženo je i da je Šenfeld godišnje iznajmljivanje tog prostora plaćao 400 forinti, a da je Marija Kolarić uredno prijavila taj prihod poreskoj službi.

Međutim, 1900. godine ona se upušta u zaista veliki posao izgradnje nove kuće čije je projektovanje poverila Milanu Zariću i Nikoli Markoviću. Na spratu tog objekta bilo je mesta za šestosobni stan, a u prizemlju čak pet prostora za izdavanje trgovcima. Taj objekat – najamna kuća Marije Kolarić – u stvari je onaj pored kojeg prolazimo danas.

Danas, međutim, u jednom od prizemnih prostora najamne kuće Marije Kolarić nalazi se subotičko predstavništvo Fondacije kapetan Dragan.

Delovanje ove Fondacije i činjenica da se ona našla u poslovnom prostoru koji je u vlasništvu Grada Subotice već neko vreme je u centru pažnje političke javnosti, premda uz izvesno zakašnjenje: Fondacija se tu nalazi, sudeći prema njenoj ushićenoj objavi na društvenim mrežama, još od februara ove godine. Ipak, pažnju prolaznika privukla je tek nedavno, kada su izlozi prostora „brendirani“ likom i citatima njenog osnivača Dragana Vasiljkovića, od ratova devedesetih naovamo u javnosti prepoznatog pod imenom kapetan Dragan.

O delovanju ove Fondacije i ne bi bilo potrebno trošiti previše reči – njena vizija je bila da se profiliše kao organizacija humanitarnog karaktera koja će, između ostalog, pružati „pomoć i podršku obespravljenim i ugroženim Srbima koji su lišeni slobode po zatvorskim kazamatima Hrvtske [sic!], zemljama u regionu i širom sveta, kao i članovima njihovih porodica i to isključivo zbog toga što su rođeni kao Srbi te su najpogodniji za osuđivanje i presuđivanje na višedecenijske kazne, bez ijednog proverljivog dokaza“.

Odstupanje od te vizije nastaje onog trenutka kada ova organizacija počne da promoviše ono što je moguće videti samo kao anticivilizacijski „domet“: puštanje Zvezdana Jovanovića na uslovnu slobodu.

Prvi pozivi za „aktiviste, volontere i donatore“ za oko 200 punktova na kojima će biti peticija za „puštanje heroja Zvezdana Jovanovića na uslovnu slobodu“ datiraju iz aprila ove godine i još uvek su aktuelni na sajtu Fondacije kapetan Dragan.

Kasniji medijski istupi Dragana Vasiljkovića trebalo je da uvere javnost kako je ovaj „heroj“ proveo dovoljno vremena u zatvoru i da bi njegovo puštanje na slobodu bilo uslovno, tek da „poslednji deo života provede na slobodi“.

Dragan Vasiljković objašnjavao je tada da je „red /…/ da im se to što su nosili srpsku uniformu i stavljali život na kocku uzme kao olakšavajuća okolnost, a ne otežavajuća“, podsećajući na učešće Jovanovića i njegovih saboraca u ratovima devedesetih godina.

Ni o Zvezdanu Jovanoviću ne bi bilo potrebno trošiti previše reči – radi se o čoveku koji je 2009. osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića koje je počinio 12. marta 2003. godine (osuđen je i za pokušaj ubistva Milana Veruovića, premijerovog šefa obezbeđenja, kao i za udruživanje radi protivustavne delatnosti).

O čemu onda treba govoriti, ako ne (ponovo) o kapetanu Draganu i (ponovo) o Zvezdanu Jovanoviću? Njih dvojica imaju svoje biografije, imaju svoje zatvorske kazne i fondacije, o njima je i previše izrečeno, javni prostor je zagušen ovim imenima, već danima slušamo samo o njima.

Treba govoriti o nama – o onima koji su nasledili ovaj grad od krojača Janoša Sedeckog, trgovca Isidora Kolarića, dobročiniteljke Marije Kolarić, zakupca Ileša Šenfelda. O nama kojih se tiče ovaj grad i njegove baštinjene i danas stvarane vrednosti – o nama smo dužni da govorimo.

Ako već govorimo o nama, kako možemo da zaobiđemo podatak da su, koliko juče, gradonačelnik Subotice i njegov zamenik, inače predsednik Komisije za poslovni prostor, objavili zajedničko saopštenje u kojem su do tančina objasnili postupak i osnov po kojem je Fondacija kapetan Dragan zatražila, a zatim i dobila u zakup poslovni prostor u ulici Maksima Gorkog br. 20, a da se niti jednom rečju nisu osvrnuli na činjenicu da je u međuvremenu ta ista fondacija počela kampanju za oslobađanje osuđenog ubice premijera Srbije?

Šta nam poručuju gradonačelnik i njegov zamenik kada ignorišu problem veći od bilo koje eventualne greške „u papirima“, na koju, uzgred, niko nije ni ukazivao?

Ključni problem sa radom Fondacije u našem gradu (ili u bilo kojem gradu) nije način na koji je dobila poslovni prostor u zakup, već vrednosti koje iz njega želi da promoviše, a o kojima govori otvoreno i koje su sadržane u predlogu da se iz zatvora pusti čovek koji je pucao i ubio drugog čoveka.

Imena nisu bitna, hajde da – kada govorimo o nama – upitamo sebe da li smo saglasni sa peticijom koja ima za cilj puštanje na slobodu osuđenog ubice i da li smo saglasni da se ta peticija pokrene iz poslovnog prostora koji je vlasništvo Grada Subotice, koji činimo svi mi?

Ako već govorimo o nama, dobro bi bilo i da se setimo da je jedna od političkih stranaka koje danas čine subotičku vlast u kampanji neprekidno ponavljala kako je potrebno „da se zaustavi balkanizacija grada i da se Subotica vrati na srednjoevropski put“.

(Netačno) objašnjavajući pojam balkanizacije, pripadnici te stranke su tvrdili da je „temelj srednjoevropejstva komunikacija, dijalog, a ne vođenje politike sa pozicija sile, to je ono što čini razliku između balkanizacije i srednjoevropskog grada“.

U situaciji u kojoj bilo ko zahteva puštanje na slobodu čoveka koji nije do kraja odslužio svoju zatvorsku kaznu za ubistvo drugog čoveka – čemu je bliže ovaj naš grad, srednjoevropskom putu ili balkanizaciji?

Ili su sve te reči zapravo fraze čija je suština ipak samo u nastojanju da se očuva staro jezgro našeg grada, kako bi opstala fasada iza koje možemo da sakrijemo razne nečasne, poražavajuće i toliko zastrašujuće zahteve?

Kada govorim o nama, o građanima Subotice koji žele i da sačuvaju nasleđene, ali i da stvore vrednosti svog vremena kojih će biti dostojni oni koji dolaze posle nas, moram da mislim da smo mi, građani, bolji od stvarnosti koja nas okružuje – bolji smo od bilo kakvih fondacija, od gradonačelnika i zamenika, od stranaka na vlasti koje ne žele da odgovore na jednostavna pitanja, poput ovog: kako je moguće ostati nem na situaciju u kojoj smo se svi zajedno našli?

Ili, bolje, kako je moguće da su naslednici krojača Janoša Sedeckog, trgovca Isidora Kolarića, dobročiniteljke Marije Kolarić i zakupca Ileša Šenfelda ljudi koji žele da pokrenu veliku akciju oslobađanja čoveka koji je ubio drugog čoveka?

Pomoći ću im sa odgovorom: nisu to njihovi naslednici – mi smo.