Nela Tonković: Ovaj grad pritiska kultura zaborava i selektivnog pamćenja

„Moj doprinos bi bio da vas podsetim na kulturu zaborava. Govorili smo o kulturi sećanja. I to jeste velika tema istoriografije, ali nešto što opseda naše društvo i nešto što, čini mi se, pritiska i ovaj grad je kultura zaborava ili kultura selektivnog pamćenja“, rekla je istoričarka umetnosti, Nela Tonković, na nedavnoj promociji knjige „Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke“, autorke dr Margarete Bašaragin, koja je bila održana u Gradskoj biblioteci u Subotici.

Margaretu sam upoznala kada mi je poklonila svoju studiju o Jevrejkama, o 12 istaknutih Jevrejki Subotice, i odmah me je već tu zaskočila svojom drugom idejom: „Znaš šta, ja sam mislila da moj sledeći projekat bude o antifašistkinjama, time se niko do sada nije bavio. Te žene su vredne i na njih treba obratiti pažnju“. I nije prošlo uopšte mnogo vremena, rekla mi je: „Bila sam u arhivu, krenula sam da istražujem, ovde ima toliko materijala – ne znam gde ću pre“. I prošlo je svega nekoliko meseci, a Margareta je već bila potpuno u dokumentima, u svojim spisima, bila je oduševljena, dolazila je i pričala o tim sjajnim ženama, govorila sve do čega je mogla da dođe i, evo nas danas. Svedoci smo da je za godinu dana, toliko je otprilike prošlo od onog prvog izricanja ideje do ovog trenutka, za godinu dana nastala ova studija koja treba da nam kaže nešto o našim sugrađankama, treba da nam kaže nešto o ženama koje su držale do nekih univerzalnih vrednosti. Hajde da ne budemo sada naivni, pa da kažemo da postoje univerzalne vrednosti, i hajde da izreknemo jednu optužbu, da kažemo da se mi tih univerzalnih vrednosti, rekao je to gospodin Duško Radosavljević, stidimo u nekoliko poslednjih decenija. 

Ali, da se vratim ja na moju umetnost. Ovo što vidite je rad Đan Marije Tosatija, italijanskog umetnika koji će ove godine inače predstavljati Italiju na venecijanskom Bijenalu savremene umetnosti. Rad koji se zove „Moji snovi nikada se neće predati“. I u pitanju je jedna fantastična zamisao, da u strašnom kazamatu Kastel San Elmo, koji se nalazi iznad grada Napulja zaseje jedno polje ječma. Dakle, unutar zidina kastela, koji je služio kao najtvrđi zatvor, Đan Maria Tosati sadi ječmeno polje i pravi takav ugovor sa vlastima Napulja da to ječmeno polje mora da se održava svake godine. Primetite koliko tu malo ima svetla, možete da zamislite kakvi su uslovi, a ipak svake godine ono opstaje. To je njegova posveta ljudima koji su, utamničeni, držali do svog duha i propagirali, borili se, i iz tamnice, za slobodu. Konkretno, on je tu mislio na Gandija, mislio na Nelsona Mandelu, ali mi možemo sada da se setimo svih naših sugrađanki koje su bile zatočenice, recimo, u Žutoj kući u Subotici. 

I, kada smo kod toga, hajmo do one kulture zaborava. I sada da pitam sebe, znam li ja gde se nalazi onaj natpis „Svedok tvojih sećanja – deo tvoje svesti?“ Znamo li svi ovde? I, da nisam slušala istoričara Mirka Grlicu kada mi je pričao o tome gde možemo videti tragove streljanja ispred Gradske kuće, ne bih znala da tamo postoje još uvek tragovi metaka. Nisu obeleženi, ne sećamo se tih službenika koje su okupatori nekog trećeg, četvrtog dana okupacije izveli iz njihovih kancelarija u Gradskoj kući i streljali ih ispred, dok su ljudi prolazili pored tih tela. Ta tela su tamo ležala. I, isto tako, ponovo se sećam Mirka, kada mi je pokazao neke fotografije i rekao: „Znaš, mislim, da se tu radi o Žutoj kući i mislim da su u pitanju vešanja koja su se tamo događala, ali ovo su fotografije koje su do mene došle neobeležene, ja ne mogu da znam ko ih je sačuvao, ne mogu da znam na koji način, o njima ne znam ništa, mogu samo da počnem da radim na njima“. Na žalost, smrt ga je pretekla u tom poslu i ja sam određeni deo tih fotografija, koje su bile kasnije u mom posedu, predala Margareti, kako bi ona možda mogla da nastavi zajedno sa Dejanom Mrkićem iz Istorijskog arhiva i da odgonetne nešto više o njima, da vidimo o kojim se ljudima radi i da ih ne zaboravimo.

Još jedan prilog ovoj kulturi zaborava mogu da budu i fantastični rezultati gradskog konkursa za kulturu, na koji se Margareta uredno prijavila sa ovim projektom i koji je doneo jednu vrlo interesantnu odluku: da se ova knjiga ne bavi – aktuelnom temom.

Dakle, da li je za nas, i to je svo vrednosno određenje, aktuelna tema žrtva žena i muškaraca kojima je sloboda bila draža od svega što su u životu imali? I od sopstvenog života. I bili spremni da je založe za nas. Da bismo mi mogli danas ovde da sedimo, da bismo mogli danas da razgovaramo, konačno, da bismo mogli i da ih se sećamo. Ali njihova prva misao svakako nije bila da ih se iko seća. 

Margareta kada ispisuje ovu knjigu donosi mnoge istoriografske podatke i sasvim ih precizno i sasvim pregledno slaže, ali ono što je posebna vrednost su ti portreti 12 žena. I neki su od vas verovatno išli u školu koja nosi ime Ištvana Kizura, a neki možda prolaze svakodnevno ili čak i žive u toj ulici koja nosi, takođe, njegovo ime. Ali možda nismo čuli, ja bar nisam do ovog Margaretinog istraživanja, za Etu Kizur, njegovu suprugu i za jedan neverovatni detalj, da je Eta, koja je takođe bila neko ko učestvuje zdušno u borbi za bolji i pravedniji svet, u trenutku kada Ištvan ostaje bez posla na železnici, izdržavala svoju porodicu. A Ištvan, taj narodni heroj, je odlučio da nauči da šije, da joj pomaže u njenoj krojačkoj radnji i kasnije čak i da nabavllja sve što je bilo potrebno. Dakle, zbog takvih detalja, mi razumevamo da su ovi ljudi bili – ljudi. Poput nas. I zbog takvih detalja smo dužni da se zapitamo da li smo mi kao ljudi danas dostojni naslednici jedne velike ideje? 

Naše vreme nije vreme takvih ratova. Naše vreme je vreme svakodnevnih malih bitaka za dostojanstvo čoveka. Umemo li mi da odgovorimo na te bitke?

Ostaviću vas sa mišlju pesnika Zbignjeva Herberta koji je i sam bio veoma pod utiskom svega što se događalo četrdesetih godina, pod utiskom svega što se događalo i pedesetih godina u njegovoj rodnoj Poljskoj i u čitavom tom delu sveta. Ali ova njegova pesma, koja se zove „Izveštaj iz opsednutog grada“, završava se stihovima koji mogu da nam budu uputstvo i mogu, u stvari, da nam pomognu da bolje sagledamo ove žene i muškarce koji su se borili za svetlu ideju i bolji deo sebe dali toj ideji. I sada citiram poslednje stihove:

„Iako grad padne, a spasi se jedan.
On nosiće grad u sebi po putevima izgona.
On biće grad.
Gledamo u lice gladi, lice vatre, lice smrti, najgore od svih.
Lice izdaje.
I samo naši snovi nisu pokoreni“.

Ne dopustimo da ti snovi o slobodi i dobrom svetu, boljem svetu za sve nas, budu pokoreni.

Govor istoričarke umetnosti, Nele Tonković, na promociji knjige „Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke“, dr Margarete Bašaragin.