Natalija Jakovljević: Nečinjenje države dovešće do ozbiljnih sukoba dela stanovništva zbog migranata

Gotovo svaki novi državno-globalni izazov poput nedavnih izbora u Srbiji ili pandemije korona virusa odražava se na sve građane, ali i na migrante koji borave u Srbiji ili samo prolaze kroz nju. Ovi ljudi, osim što najčešće predstavljaju samo puku statistiku – broj, posebno u ovom postizbornom periodu, „predmet“ su sve veće mržnje među velikim brojem građana, posebno u pograničnim delovima zemlje. Država najčešće ne reaguje, policiji su „vezane“ ruke, a posledice nečinjenja biće dalekosežne po društvo.

„Migranti su svima samo vreća za šutanje, u državama iz kojih bežimo, u državama kroz koje prolazimo, niko neće da nam pomogne, granice su zatvorene, nemamo para, hrane… Svi na nama zarađuju, države, civilne organizacije, svi! Krivi smo za nemire, sukobe, optužuju nas da širimo zaraze“, rekao mi je jedan od avganistanskih migranata sa kojim sam nedavno razgovarala u blizini autobuske stanice u Subotici.

Situacija neodoljivo podseća na dešavanja iz 2015. godine, kada se najveći broj građana prvi put susretao sa problemom izbeglica i migranata u Srbiji. Tada je mržnja bila na maksimumu kao i sada. Društvene mreže su preplavljene komentarima mržnje u kojima se navodi da ih treba vratiti odakle su došli, da ih treba ubiti, da su ovakvi, onakvi, da siluju žene, da kradu, da nemaju dokumenta, da niko ne zna ko su. Prorežimski i desničarski mediji daju u tome nesebičnu podršku bildujući mržnju preko svojih glasila, šire dezinformacije, lažne vesti, poluistine. Za širenje mržnje u državi niko ne odgovara, ni mediji, ni društvene mreže ne sankcionišu ovakve komentare. Buja ljudsko besnilo i nemilice se umnožava.

Da podsetimo, kroz Srbiju je prošlo više od milion migranata. Koliko je migranata načinilo nekakvu štetu? Koliko njih je silovalo žene? Koliko je bilo krađa? Dok svaki dan dobijamo policijske izveštaje koji su prenatrpani informacijama o tome ko je koga danas ubio, ko je krao, koliko ima nasilja u porodici tokom ovih pet godina? Mislim da je odgovor svima jasan, kako izgleda realna slika života u Srbiji u kojoj prednjače korupcija začinjena raznim kriminalnim radnjama koje se, manje-više ne sankcionišu. Međutim, nemaju svi iste privilegije, a i zavisi čiji ste sin ili ćerka i da li ste eventualno član stranaka vladajuće koalicije. To u mnogome određuje kome je pravda dostižna, a kome neuhvativa.

Nedavni slučaj od pre dve nedelje kada su u selu Martonoš samoorganizovani meštani noću napali taksiste, među kojima je bila i žena vozač, samo zato što su prevozili migrante, izazvali su burne reakcije na društvenim mrežama. Oni su radili samo svoj posao, ali u nepostojanju volje da se država pozabavi, pa tako i policija, ovim slučajevima, građanima nije preostalo ništa drugo nego da se sami organizuju, da mlate šipkama, prete i psuju, ne samo migrante, nego i naše građane. To je poslednji poziv, alarm koji pokazuje da država mora nešto da uradi da zaustavi nasilje koje se širi Srbijom istom brzinom kao i virus korona. Kada vi radite stvari, a za to ne odgovarate, ne snosite nikakve posledice, to je signal da je nasilje dozvoljeno, da zapravo predstavlja legitiman način borbe za ostvarivanja nekih svojih prava, bez obzira što time nanosimo štetu drugima.

Veliki uticaj na kreiranje javnog mnjenja u pograničnom području ima i blizina mađarske granice, to jest, neminovni uticaj antimigrantske kampanje koju aktivno vodi Vlada Mađarske na čelu sa premijerom Viktorom Orbanom. Mržnja koju izliva većina mađarskih medija ima uticaja i na mađarsko, ali i na nemađarsko stanovništvo u Vojvodini. Meštani u graničnom pojasu dve države često viđaju migrante koji prolaze kraj njihovih imanja, a njihov prizor verovatno ne uliva baš poverenje jer se oni često vraćaju sa granice pretučeni. Meštani većinom ne znaju kakvoj su torturi ovi ljudi izloženi kada pokušavaju ilegalno da pređu granicu sa Mađarskom gde bivaju uhvaćeni, maltretirani, tučeni i vraćeni nazad u Srbiju koja je u poslednjih godinu dana postala svojevrsni vakuum za migrante.

Takođe, ne treba izostaviti ni slučaj koji se dogodio pre nekoliko dana u Banatskom Aranđelovu, gde su dva, pretpostavlja se, migranta namerno porušila cveće ulične prodavačice koja ih je posle pokupila i vratila na mesto. To su problemi koje policija mora sankcionisati i na adekvatan način kazniti počinioce, nebitno da li je reč o migrantima ili državljanima Srbije. Svako ko prekrši zakon ili ugrožava bilo čiju bezbednost za to mora da odgovara. Dobrih i loših ljudi, znamo svi, ima svuda u svetu, kako u Srbiji, među migrantima, tako i u bilo kojoj drugoj državi.

U četvrtak je civilna organizacija „Info park“ iz Beograda objavila da su policajci primenjivali fizičko nasilje prema izbeglicama i migrantima u centru Beograda.

Naveli su da je u delu grada gde izbeglice i drugi migranti najčešće borave, čekajući da nastave svoje putovanje, već mesecima izraženo policijsko prisustvo, a da su „u sredu tri kombija sve vreme patrolirala i nasilno proterivala izbeglice i migrante iz javnog prostora. Policajci su upotrebom sile, pretnjama i zastrašivanjem terali zatečene izbeglice i migrante, govoreći da idu u kamp ili će u suprotnom biti izloženi fizičkom nasilju, što se nekima i dogodilo“.

Ovakve situacije se ne rešavaju nasiljem, toga bi država trebalo da bude svesna. Mržnja stvara samo mržnju. Država je dužna da zaštiti građane Srbije, pa tako i migrante ukoliko su ugroženi, ali i sami policajci treba da budu kažnjeni ukoliko bez razloga upotrebljavaju silu i krše svoja ovlašćenja. Ovo je posao koji policija mora da sprovodi u saradnji sa vladom, a pomoć u smeštanju migranata treba da pruži i Komesarijat za izbeglice, bez obzira da li je reč o ljudima koji su van sistema.

Mora da postoji elementarno razumevanje da migrantima nije u interesu da ostanu u Srbiji ili da proizvode probleme. Njihov cilj je da što pre odu u zemlje Evropske unije, da ovde ostanu nevidljivi, a ne da stvaraju konfliktne situacije. Pretrpeli su mnoga iskušenja rizikujući svoje živote i živote žena i dece. Da li je rešenje ako im sve države okrenu leđa i ukoliko im svi uskraćuju pomoć? Kuda to vodi? Kuda vode slučajevi samoorganizovanih meštana po selima sa palicama u rukama? A kuda vode slučajevi u kojima migranti nekom načine neku štetu ili nekim nasiljem ugroze nečiju bezbednost? Država u saradnji sa policijom mora da preuzme odgovornost i da rešava konfliktne slučajeve, da čuva red i mir, što joj je i posao.

Ako se osvrnemo, moramo se zapitati i gde nas je mržnja u novijoj istoriji odvela? Da li smo bilo šta naučili iz ratnih 90-ih godina kada su mnogi od nas i sami bili migranti? Da li smo lokalno, državno i globalno zaista postali toliko tupi, postali neljudi, mrzitelji, nasilnici bez empatije, bez solidarnosti, bez osećanja, bez ljudskosti.