NATALIJA JAKOVLJEVIĆ: IMA LI OVDE GRAĐANA?

Dok tako razmišljam, zapravo shvatim kako su ljudi postali beskrajno društveno pasivni, kao i ja sada dok sedim tu i pokušavam biti društveno korisna

Ima dana kada čovek jednostavno ne zna pisati.

Dođeš kući, obaviš sve kulinarsko-higijenske poslove, poigraš se sa psom dok ti muž obavi najteži deo „igre“: šetanje psa u šumi, jer ti, bože moj, radiš, pa kako ćeš još i to… Treba da kuvaš, opereš sudove, izbaciš veš da se suši. Nije to samo dođeš kući sa posla, pa radiš da bi radio!

Sedim tako ispred kompjutera, gledam neko vreme u prazan vord dokument i dok tako razmišljam, zapravo shvatim kako su ljudi postali beskrajno društveno pasivni, kao i ja sada dok sedim tu i pokušavam biti društveno korisna. Njihova, dakle, neaktivnost najviše dolazi do izražaja svakog dana, a najviše kada treba izaći na ulice i protestovati za svoja ili tuđa prava. Oni se svi pre toga, recimo, uredno prijave na fejsbuk događaj i pritisnu ono puce „going“ pa negde u međuvremenu zaborave pasvord za fb ili su baš tada hitno morali tetki po lek u apoteku ili su banuli nezvani gosti i bezobrazno se dugo zadržali.

Često imam utisak da ljudi ne bi izašli da protestuju na ulice ni za šta na svetu. Dok se našim dragim građanima ne uruši krov iznad glave, nema šanse da će neko da ih makne iz toplog gnezda sigurnog doma, pa makar nemali ni šta da jedu. Ako neko i pokuša da izađe, odmah ga proglase ludim ili ga optuže da je državni neprijatelj ili strani plaćenik. Recimo, ja uopšte ne krijem svoje oduševljenje o ideji da budem strana plaćenica.

Ovo sa protestima i dizanjem revolucije me setilo na jedan fb status koji sam pre koju godinu videla, a koji je glasio: „Čekamo smrt fejsbuka kako bismo digli revoluciju“. A ja se mislim da ako umre fb, reinkarniraće se i vratiti u naše domove, smartfonove i ajpedove u nekom novom, mnogo zavodljivijem obliku. I sada je tu, kao vaška. Priznajte da vam je i sad otvoren fb nalog, jel, nevaljalci jedni!

Dakle, ovo sa protestima smo konstatovali da je u pitanju mišn imposibl. To je isto kao kada ja kažem kolegi kako nam trebaju saradnici ali da znaju da pišu, da oće da pišu, da smeju da pišu i da insistiraju da to rade potpuno besplatno. Dok nam ne krene, razume se. A čim nam krene, uvešćemo i obaveznu članarinu.

Čak smo imali i ambiciju da se javimo na nedavno raspisan gradski konkurs iz oblasti kulture. Jedino se plašim da bi nastala ozbiljna međunacionalna havarija jer bi automatski Zavičajni dani nečega, sigurna sam, dobili znatno manje sredstava od onih tričavih 2,6 miliona što im je multinacionalistička koalicija poklonila kako bi ugušili i poslednji atom građanske Subotice. Ako tako nešto uopšte danas i postoji…

S obzirom na to da takozvana nepostojeća građanska Subotica nema ama baš nijednog lidera ili nekog neovisnog harizmatičnog pojedinca koji bi ih naterao da maknu svoje guzice od svojih fb naloga, moram da primetim da u tim građanskim naporima mnogo doprinosi i nečinjenje tih, nazovimo ih, građansko-demokratskih političkih opcija u gradu.

Lokalni ogranci stranaka, kao što su Liga socijaldemokrata Vojvodine, Demokratska stranka iiii… nema ih ni više, funkcionišu na principu mesečnih saoštenja za javnost koje niko ne čita, a ako ih i čita, onda im je po pravilu svaka reč masakrirana od strane nezadovoljnih, nadrndanih i razočaranih birača, pa stoga nije ni bitno šta su te stranke htele da kažu, problem je što uopšte oće bilo šta da kažu.

Dobro, ruku na čelo, od kada je Slavko Parać (DS) preuzeo vođstvo nad nevidljivom opozicijom, objavljena su samo dva do četiri kilava i beskrvna priopćenja za široki auditorijum. U jednom su konstatovali da je Parać ono što jeste, a u nekom drugom su pozvali članove, simpatizere i istomišljenike na miting u Beograd. Dakle, pored toliko toga što se svakodnevno dešava u ovoj malograđanskoj provinciji, oni nemaju ama baš ništa da kažu! A nemaju ni građani.

Slična situacija je i sa nevladinim sektorom. Njihovu brojnost vidimo samo kada se iz budžeta grada dele neki novci za raznorazne projekte pa onda konstatujemo, boktemazo, koliko ih je, neverovatno. I svi se zalažu za očuvanje kulturnog i nacionalnog identiteta, za očuvanje ovakvog i onakvog nasleđa ovoga i onoga, za unapređenje jezika, pisma i običaja svih naroda i narodnosti.

Dakle, ako među vama ima još Građana revolucionara koji nam se, shvativši bitnost historijsko-medijskog trenutka, usude javiti – mislim na ove što znaju, oće i smeju, njima poručujemo da kada budu dolazili slobodno ponesu sa sobom i laptopove, diktafone, može i nešto slatko i slano. I naravno nešto malo keša. Odužićemo im se! Samo da nam krene.

[clear]