Mračna istorija mučilišta i terora u Žutoj kući u Subotici: Razbijene glave, danonoćna surova batinanja kundacima i cokulama

Kada bi zidine zloglasne Žute kuće u Subotici danas mogle da progovore, mnogi od nas bi ostali nemi pred brutalnim i surovim terorom koji se dešavao u ovoj kući u periodu od 1941. do 1944. godine, tokom Drugog svetskog rata, u kojoj je mučeno više stotina muškaraca i žena svih vera i nacija, samo zato što su se usprotivili tadašnjem fašističkom Hortijevom režimu. Kuća je bila sedište tajne policije, a u njoj je zlostavljano oko 96 žena, pa i maloletnica. Neke od njih su do kraja rata služile zatvorske kazne u drugim zatvorima, dok neke od njih nikada nisu dočekale kraj rata.  

Poverenica Udruženja „Ženske studije i istraživanja“ Novi Sad, podružnica Subotica, Margareta Bašaragin, koja je istraživala svedočenja žena u ovom pritvoru, kaže u razgovoru za portal Magločistač da je sve počelo u leto 1941. godine. Tada je Komunistička partija izdala nalog svom članstvu da popali sve žito u Vojvodini, i te diverzantske akcije su organizovane u Sremu, Banatu i Bačkoj. Nakon akcije u Subotici, otkrivena je čitava komunistička ćelija u ovom gradu i svi komunisti i komunistkinje, skojevci i skojevke su uhapšeni.

„Tada se zatvor nalazio na trećem spratu Gradske kuće gde se danas nalazi Istorijski arhiv, pa je onda fašistička okupatorska vlast otvorila privremeno jedan istražni zatvor u Bačkoj Topoli koji nije odgovarao njihovim potrebama i zbog toga 1941. godine Žuta kuća dobija drugu namenu. Dolaze agenti koji su gestapovski obučeni da istražuju“, navodi Bašaragin.

Prema pojedinim dostupnim podacima, u kući je te godine bilo zatvoreno oko 350 ljudi, od koji je bilo najmanje 96 žena, a spisak zatvorenica je sačinila Magda Simin Bošan koja je svedočila o tome šta se tamo dešavalo.

„Simin Bošan je bila Novosađanka, novinarka i književnica koja je napisala niz knjiga sećanja i svedočenja o Drugom svetskom ratu. Ona je 1958. godine objavila i knjigu ’Dok višnje procvetaju’ koja se detaljno bavi ovom temom, a nalazi se u Gradskoj biblioteci Subotica“, podseća Bašaragin.

Kako kaže, od svih žena, Lola Vol i Magda Rac su osuđene na smrt.

„Lola Vol je obešena zajedno sa svojim partijskim drugovima, 18. novembra iste godine, na mestu gde se danas nalazi Sud, a tada se nalazila kasarna. Magdi Rac je ta kazna preinačena na robiju. Ostalim ženama se 1942. godine takođe sudilo, ali je to bila više farsa nego suđenje i najveći broj njih je osuđen na razne zatvorske kazne od 6 do 10-20 godina“, objašnjava Bašaragin.

Žuta kuća u Subotici, nekadašnja zgrada Štedionice Narodne banke, podignuta je u periodu od 1880. do 1883. godine i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja. Zgrada je sagrađena prema projektu subotičkog arhitekte Titusa Mačkovića (1851–1919), kao jednospratna neorenesansna građevina projektovana za novčani zavod. Danas je tu smešten Učisteljski fakultet na mađarskom nastavnom jeziku (Magyar Tannyelvű Tanítóképző Kar).

Prema njenim rečima, najfascinantnije životne priče imale su Lili Bek-Krmpotić i Edita Špicer koje su imale 16 godina kada su zatvorene u Žutoj kući.

„Lili Bek je učestvovala u paljenju žita jer je pozajmila svoj bicikl ovima koji su išli u atare da pale žito, a Edita Špicer je bacala eksere po palićkom putu i sipala šećer u rezervoar da onesposobi neprijateljska vozila, zbog čega su obe bile uhapšene i mučene. Bek je o tome svedočila u jednom filmu koji se bavio sakupljanjem svedočenja o Holokaustu koja je radila Jevrejska zajednica na svetskom nivou. Obe su nakon suđenja završile u maloletničkim zatvorima u Mađarskoj i uspele su da prežive Drugi svetski rat i nastavile sa svojim životima. Lili Bek je živela u Novom Sadu, radila je u Izvršnom veću Vojvodine, ima dvoje dece, a Edita Špicer se sa svojom decom preselila u Izrael“, priča Bašaragin.

Ove godine u septembru se navršava osamdeset godina od kada je zloglasna Žuta kuća u Subotici pretvorena u mučilište kroz koje je, u periodu od 1941. do 1944. godine, prošlo više stotina muškaraca i žena. Tim povodom je u četvrtak, 24. septembra, položen venac na spomen-ploči žrtvama fašističkog terora čime je odata počast nastradalima.

Kako su izgledala mučenja ljudi?

Margareta Bašaragin podseća da su na početku i žene i muškarci bili zatvoreni zajedno u iste prostorije, sedeli su licem okrenuti prema zidu i bilo im je zabranjeno da međusobno komuniciraju, morali su da ćute.

„Između njih i iza njih su stajali naoružani stražari i redom su išli na saslušanja kod tih agenata. Interesantno je da se u svakom svedočenju zatvorenika pojavljuje rečenica ’Nisam nikog odao, odala’, što je za divljenje“, smatra Bašaragin.

Svedočenje Lili Bek o Žutoj kući

„Onda su me vezali na klupu i morala sam da skinem cipele i čarape i to je bila njihova specijalnost, žandarmerije, da tuku po tabanima sa gumenom palicom. Na klupi koja nije imala naslone, ruke su nam bile vezane nazad i dole kod članka noge uz klupu. I batinaš je prekoračio preko te klupe i gumenom palicom tukao tabane sve dok ne priznaš nešto. Drugi je vodio zapisnik. Međutim, od mene ništa nisu izvukli i zato je zapisnik ostao prazan, ali su me pretukli gadno. Jedan mi je seo na stomak dok je drugi tukao. A onda su me skinuli. Do dvadeset i nekoliko batina sam brojala a posle više nisam mogla, pala sam u nesvest. Onda su me odvezali. To je bilo jako interesantno za njih, takozvani ’ples medveda’. Pošto su tabani bili toliko pretučeni da se krv podlila i onda su oni uzeli jedan žilet i presekli su kožu i istisnuli onu usirenu krv. I onda namazali sa jednom mašću. To je užasno štipalo i bolelo, noga je odmah otekla. Ali je onda jedan detektiv seo, držao palicu i mi smo preko toga trebali da skačemo. Sa onakvim tabanima. To je za njih bilo interesantno, oni su se tome smejali. Valjda im je dosadilo pa su rekli da obučem cipele. Međutim, cipele su bile dosta male u kojima sam bila uhapšena, i čvrste, sportske cipele, i ja to naravno nisam mogla, jer noga je potpuno otekla, nisam mogla da ih navučem. Ali oni su silom mene uhvatili i stisli nogu u te uske cipele. Ja sam sve zvezde videla, ali to nije bilo ništa. Onda su me izbacili i bacili opet u tu sobu.”

(transkribovala Margareta Bašaragin – Film Survivors of the Shoah-Visual History Foundation SLATE, date 05.05.1998., Testemony of the Survivor Lili Krmpotić Bek, interviewer Marika Krpež, Novi Sad, Serbia)

Bašaragin kaže da je jedna od najstrašnijih priča – mučenje sa renom.

„Naribali su ren u plastičnu kesu i stavljali na glavu zatvorenika, što je doživela i zatočenica Žute kuće, Magda Simin Bošan, a onaj ren je pekao, štipao i to je satima tamo stajalo“, navodi naša sagovornica.

Bašaragin podseća da je Simin Bošan bila novinarka i književnica i da je tokom svog boravka u Žutoj kući sačinila spisak svih žena koje su ovde 1941. godine bile zatvorene, a da je nakon rata zajedno sa svojom ćerkom napisala i knjigu „Zašto su ćutale majka i ćerka u istom ratu“.

„Ta knjiga sadrži isprepletene reči majke i ćerke. Ćerka je bila druga generacija onih koje su zatvorene u logorima i trpi posledice tog Holokausta, pa nam govori o detinjstvu, kako je majka bila često bolesna, nije se moglo sa njom razgovarati, imala je glavobolje, sedela je u sobi ili ležala. I onda ona odlučuje da krene tim putem mučenja svoje majke i najpre odlazi u Žutu kuću, u Aušvic i tako dalje. Ona je zbog svog nekog unutrašnjeg mira krenula putem mučenja svoje majke, to je jedna priča, a druga je vezana za one zaostale spise, odnosno majčine reči koje su ostale neobjavljene tokom njenog života, o tome kako je to izgledalo tokom Drugog svetskog rata. Majka je govorila iz perspektive osobe koja je to doživljavala, a ćerka kao ta sledeća generacija, sa tragičnim posledicama Holokausta“, kaže Bašaragin.

Dodaje da je istraživala mnoga svedočenja žrtava Žute kuće o tome kako su tučeni kundacima, cokulama, kako su im razbijane glave, a da je od posledica tog batinanja određeni broj osoba tamo i preminuo.

Svedočenje Đule Lukača o Žutoj kući

„…Nisam mogao da vičem, a kao odgovor na moje bolno stenjanje bio sam ismejan i popljuvan po licu. Posle tabana prešli su na obradu polnih organa, lomili su, stezali, gnječili osetljive organe, pesnicama snažno udarali u grudi i rebra dokle god nisam izgubio svest. Trpeo sam užasne bolove. Tabani su mi pocrneli od bolova, a polni organ natekao, dok su mi grudi bile pune masnica. Košulja mi se zalepila za rane na leđima, a ruke ukočile… Lica zatvorenika su bila izobličena, kroz vrata su dopirali neartikulisani glasovi, vazduhom su kružila grozna predosećanja i strahote kada je s vremena na vreme neki fašistički krvnik kroz otvor na vratima sikćući prozivao nekog od nas. Svakoga od nas je očekivao korbač koji je neprekidno radio.“

(delovi iz knjige „Sećanja učesnika Radničkog pokreta i NOR-a Subotice 1920-1944“).

U istražnom zatvoru u Bačkoj Topoli je Otmar Majer hteo da izvrši samoubistvo prerezavši sebi vene ali nije u tome uspeo, kaže Bašaragin i dodaje da je onda tako poluživ prebačen u Žutu kuću i da je zajedno sa Lolom Vol bio obešen.

Otmar Majer (Mayer Ottmár) rođen je u Temišvaru 11. novembra 1911. a obešen je u Subotici 18. novembra 1941. godine. Bio je odgovorni urednik mađarskog časopisa „Hid”, član KPJ, sekretar Okružnog komiteta za severnu Bačku i član Pokrajinskog komiteta za Vojvodinu. On je bio nevenčani suprug Lole Vol.

Prema rečima naše istraživačice, tokom mučenja, nije se pravila razlika u metodama između muškaraca i žena, a pojedini istoričari, koji su pisali o Žutoj kući, navodili su da su „ženama stavljani pendreci i ostali predmeti u vaginalne otvore, a da su muškarcima zavrtane mošnice“.

Kakve posledice danas trpe potomci žrtava?

Bašaragin navodi da se to traumatsko iskustvo Drugog svetskog rata nikada nije razrešilo do kraja i ostalo je kao nekakva stigma sa kojom su ljudi živeli, a morali su da nauče da žive.

„Fascinirana sam da su sve te osobe nastavile ’normalne’ živote, zaposlile se, osnovale svoje porodice, imale svoju decu… Kako su ideali i vrednosti tih žena bili toliko snažni i iskreni da su znale da trpe i mučenja i da gube svoje živote zarad njih samih. Htele su da pobedi mir i da svi živimo u slobodi“, kaže Bašaragin.

„Imam baku koja je u Drugom svetskom ratu bila u Jasenovcu i ona je često kada sam bila mlađa meni znala da kaže ’u logoru ili poludiš ili nastaviš normalno da živiš – nema između’“, priča Bašaragin.

Ona smatra da su dešavanja u Žutoj kući skrajnuta iz naše javnosti, kao i tema antifašističke borbe naših sugrađana i sugrađanki.

„Ne pridaje se dovoljno važnosti uopšte Drugom svetskom ratu i svim onima zaslužnim građanima koji su nam obezbedili danas mir i slobodu. Previše olako shvatamo te sve vrednosti, a nema ni sto godina kada su se te strahote dešavale tu gde mi živimo, u našem gradu, u Žutoj kući“, podseća Bašaragin.

Ona smatra da je potrebno mlađe generacije, koje su ostale uskraćene za određena istorijska dešavanja iz Drugog svetskog rata, dodatno edukovati o dešavanjima koja su bila u Subotici i u takav program uključiti i dešavanja u Žutoj kući, a s vremena na vreme podsećati i subotičku javnost putem tribina, komemoracija i drugih dešavanja.

Margareta Bašaragin je istraživala životne priče zatočenih žena u Žutoj kući u Subotici kroz projekat „Antifašistkinje Subotice, skojevke, partizanke i AFŽovke“, a rezultat projekta je i jedna publikacija pod istim nazivom.

Diplomirala je i magistrirala na Odseku za germanistiku Filozofskog fakulteta UNS. Doktorirala na ACIMSI Centru za rodne studije UNS u Novom Sadu i stekla zvanje doktorke nauka – rodne studije. Školsku 2015-2016. godinu provela je kao stipendistkinja Evropske komisije u okviru Erazmus Mundus Sigma Agile projekta na Centru za transdisciplinarne rodne studije na Humboltovom univerzitetu u Berlinu u Nemačkoj. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Katedri za nemački jezik i književnost 2002. Od 2007. radi kao nastavnica nemačkog i engleskog jezika. Poverenica je ogranka Udruženja „Ženske studije i istraživanja“ Novi Sad u Subotici od 2020. godine.