Mladi iz godine u godinu sve manje funkcionalno pismeni: Jedna smislena rečenica – merilo nazadovanja

Generacije mladih koje dospevaju na fakultete iz godine u godinu su sve manje funkcionalno pismene, istakla je kao problem Svetlana Tomić, profesorka na Fakultetu za strane jezike u Beogradu, prilikom predstavljanja svoje “Knjige koja nedostaje” u bačkotopolskoj Biblioteci “Eržebet Juhas”.

Tako se među brucošima neretko javljaju oni koji ne umeju da koriste latinična slova sa dijaktiričkim znacima, ne umeju da pravilno sastave rečenicu, povežu misli na papiru, ili nabroje više od tri sinonima, ilustrativno objašnjava ona.

Istovremeno, verbalna komunikacija je, kako to vidi profesorka Tomić, pojavom digitalne revolicije, u velikoj krizi, kao i sam razvoj jezika koji prema nekim istraživanjima nazaduje u korist vizuelne komunikacije.

Sve ovo je bio povod da dr Tomić krene u istraživanje na temu funkcionalne pismenosti, što je 2022. godine rezultiralo i objavljivanjem naslova “Knjiga koja nedostaje” tj. priručnika za funkcionalnu pismenost, kojeg je u četvrtak, 25. maja, predstavila i u bačkotopolskoj Biblioteci “Eržebet Juhas”.

Priručnik je namenjen prevashodno deci i mladima, kao i roditeljima, profesorima, vaspitačima, svima onima koji rade sa decom i koji primećuju probleme u usmenom ili pisanom izražavanju, a pri tom daje i razne vrste preporuka i praktičlnih vežbi uz uputstvo, korak po korak, kako pristupiti određenim temama.

Takođe, priručnik nudi i rešenja za bogaćenje fornda reči, za pisanje strukture teksta od momenta kada je zadata tema, te savete kako o njoj treba razmišljati, kako napraviti plan teksta, kako ga podeliti na pasuse, uvezati, pregledati.

U knjizi se nalazi i uputstvo kako prepričati određeni tekst, kako napisati izveštaj, te šta je razlika između apstrakta i rezimea, a zahvaljući dobro urađenim sadržajima, čitalac može da se fokusira konkretno samo na vežbu koja je njemu potrebna.

Profesorka Dunja Pešut: “Prvi utisak nakon čitanja bio je otrežnjujući”

“Knjiga koja nedostaje – Priručnik za funkcionalnu pismenost” Svetlane Tomić već je našao svoje mesto u nastavi bačkotopolskih srednjih škola, istakla je profesorka srpskog jezika i književnosti Dunja Pešut, koja na svojim časovima primenjuje vežbe iz ovog priručnika, a koja je bila i moderatorka na promociji knjige održane u Bačkoj Topoli.

“Meni je u praksi mnogo koristio, a prvi utisak nakon čitanja bi je otrežnjujući. Čitajući knjigu, ja sam shvatila koje su to zaista manjkavosti našeg obrazovnog sistema i šta je to što ja mogu da uradim da nekim malim koracima svoju nastavu učinim boljom”, rekla je profesorka Pešut.

Postoji više vrsta pismenosti, a razgranjavanje koncepta pismenosti se desilo posle Drugog svetskog rata, kada se shvatilo da osnovno poimanje pismenosti u smislu ‘umeti čitati i pisati’ više ne može da se primenjuje u praktičnom životu. Zbog toga je uveden pojam funkcionalne pismenosti, koji podrazumeva sposobnost čitanja, pisanja i govora za svakodnevne životne potrebe.

To znači da osoba može da se definiše kao ona koja ima osnovnu pismenost ukoliko zna da čita i piše i može da napiše jednu smislenu rečenicu, što je nivo znanja koji imamo nakon završetka prvog razreda osnovne škole.

Sve druge spospobnosti govora, tečnog, smislenog, zanimljivog, jasnog, dobro obrazloženog, ali i pisanje različitih žanrova – trebalo je da se vežba od drugog razreda, do završetka srednje škole. Međutim, na tome se nije dovoljno radilo u okviru našeg školskog programa.

prof. dr Svetlana Tomić

Vežbe je, dodaje ona, najčešće primenjivala na časovima pripreme za pismeni zadatak, ali se kroz njih radilo i na bogaćenju fonda reči:

“To su sve bile vežbe koje su učenike izmeštale iz njihove zone konfora i zapravo im pokazale da pisanje nije bauk. Takođe, i da uopšte nije strašno ukoliko oni trenutno ne znaju kako da započnu svoj sastav, i da je potpuno legitimno početi rad od razrade, uraditi celu razradu i tek onda napisati uvod i zaključak, što je i preporuka u ovom priručniku”.

Njeno iskustvo sa časova kaže da se kod sadašnjih srednjoškolaca najveći problemi javljaju kod strukture rečenice i strukture teksta, u obe izražajne forme.

“Reči u rečenici su često izmešane, skraćuju se kako ne treba ili se ne razlažu dobro na slogove. U strukturi teksta imaju potpuno izmešane misli. Onda im kažem da je to što je napisano dobra skica teksta, ali ne i sastav. Misli su napisane na papir i sada je potrebno da se srede, sve tematske celine da se podele i uvežu u jedan tekst”, objašnjava prof. Pešut.

Ona dodaje da srednjoškolci imaju problem i sa slabim fondom reči, kako u usmenoj neobaveznoj komunikaciji, tako i u vežbankama.

“Imaju veoma malo različitih izraza za različite pojmove. Sastavi su im toliko kratki, skučeni, kažu da nemaju tu više šta da kažu. Onda im ja postavim niz pitanja na koje treba da daju odogovre u tom sastavu. Dakle, treba im podsticaj, da postave sebi pitanje da bi mogli da dođu do  nekog odgovora.”

Kada je reč o usmenom izražavanju, kako kaže profesorka Dunja Pešut, postoji strah od usmene komunikacije, jer današnji učenici lakše komuniciraju putem različitih mreža i aplikacija, te ih zbog toga treba ohrabrivati i da jasno iskažu svoje mišljenje.

“Posmatram učenike koji čitaju i interesuju se za različite stvari, ali prate sadržaje na engleskom jeziku. Njima, kada žele sa mnom da pričaju o temi koja ih interesuje i o kojoj ćaskamo posle časa, bude teško da pronađu reči u srpskom jeziku da bi mi objasnili šta je to što ih zanima, zato što oni već razmišljaju na engleskom jeziku. To nije mana, ali je alarmantno i treba ih forsirati da više razgovaraju na svom jeziku”.

Polovina petnaestogodišnjaka je funkcionalno nepismena

PISA testiranje sprovedeno u Srbiji 2021. godine je iznedrilo poražavajući podatak da je čak 50 odsto naših petnaestogodišnjaka funkcionalno nepismeno. Ova činjenica, smatra prof. dr Svetlana Tomić, predviđa velike negativne posledice po društveni, ekonomski, privredni i kulturni razvoj zemlje.

“Prognoze nisu dobre, ali je moje mišljenje da se može unaprediti sposobost pisanja i izražavanja ukoliko se drugačije radi i vežba. U tom smislu mnogo više sadržaja treba da bude okrenuto praktičnim potrebama, prilagođeno uzrastu, jer ih ima i neprilagođenih, a do toga sam došla analizirajući tekstove za drugi razred osnovne škole, gde su oni mnogo duži i zahtevniji nego što to kognitivni razvoj deteta tog uzrasta može da podnese”, smatra prof. Tomić.

Ona zaključuje da zbog toga neke stvari treba temeljno i hitno menjati, te da je u promene potrebno uključiti kako porodicu, tako i kretore nastavnog plana i programa.

“Roditelji i staratelji su tu ključni faktori koji mogu da pomognu u smislu da se više razgovara, više čita, da se objašnjavaju osnovni pojmovi. Deca danas ne umeju da objasne značenje opšte imenice. Potrebno je što više provoditi kvalitetnije vreme, koje je usmereno na sadžaje van digitalnog sveta. To se preporučuje jer istraživanja pokazuju da deca nemaju koncentraciju, ne mogu da čitaju duže tekstove”, navodi profesorka Tomić.

S druge strane, smatra ona, potrebno je da škola ponudi kvalitetne programe koji su usmereni ka savremenim potrebama i koji ne isključuju koncept odrastanja u onlajn okruženju:

“Nova tehnologija je promenila načine čitanja, razumevanja i prikupljanja informacija, kao i uopšte pristupa svetu, dok su nam školski programi preobimni i neprilagođeni tim društvenim promenama”.

“Dosadašnje promene u obrazovnom sistemu dekorativne”

Istraživanja, međutim, pokazuju da se na ključnim promenama u obrazovnom sistemu nije radilo suštinski, već da su sve bile samo dekorativne.

Programi su tako i dalje preobimni, deca imaju mnogo sadržaja, tako da se u nedostatku vremena tekstovi ne obrađuju valjano i na način koji je primeren okolnostima i potrebama dece.

“Problemi su višestruki i višeslojni. Tu bi trebalo napraviti jedan radikalan zaokret koji bi prevashodno bio usmeren ka očuvanju jezika i jezičke kulture, a jezik je u vezi sa razmišljanjem. Neke analize nam pokazuju da srednjoškolci ne mogu da izvlače zaključke ni iz kratkog teksta, ne mogu da razaznaju šta su činjenice, a šta mišljenja. To znači da će oni imati problema i u razumevanju digitalnih i bilo kojih sadržaja”, smatra prof. dr Svetlana Tomić.

Kako je navela, 2018. godine objavljeno je istraživanje studentske populacije, koje je pokazalo da oni nemaju osnovnu grafičku pismenost, odnosno da pod uticajem mobilnih telefona i nove tehnologije zaboravljaju latinična slova sa dijakritičkim znacima i ne pišu ih tačno. Na ovaj način se osnovna pismenost, koja je bila stečena u prvom razredu, izgubila.

Međutim, kako smatra prof. Tomić, to ne znači da je i trajno izgubljena bitka za očuvanjem pismenosti, već je ključ rešenja u vežbi kroz svakodnevnu pisanu i usmenu komunikaciju.

“Veoma je važno da se, šta god pišete ili kažete, veoma trudite da ta misao bude uobličena od početka do kraja. Da joj ne nedostaje neki deo rečenice u izražavanju, da prosto pazite kada pišete poruku ili čestitku da manje koristite sličice koje su mehanički uključene u komunikaciju, što prosto nije deo ličnog izraza nas kao pojedinaca, jer svakom tom sličicom oslabljujemo naš repertoar, naš leksički i sintaksički opseg.”

Profesorka Svetlana Tomić je na kraju zaključila da na taj način sami sebi oduzimamo slobodu i sposobnost ličnog izražavanja, te slabimo jezik kao najvažniju civilizacijsku tekovinu:

“Toliko dugo je bio izgrađivan, oko 5 hiljada godina imamo pismo i radilo se na savladavanju jezičkih veština, a danas smo opet svedeni na vizuelnu komunikaciju tako što koristimo razne aplikacije, i tako na neki način sebe sputavamo da se izrazimo onako kako mi želimo, u onom obliku koji smatramo najvažnijim, najličnijim”.

Sa novom tehnologijom se nešto suštinski promenilo, slaba je koncentracija dece, slaba sposobnost da razumeju duži narativni tekst. Uz to, nastavni programi za srpski jezik i književnost su veoma obimni i zahtevni. Reforma časova srpskog jezika bila bi najbolje rešenje za unapređnje nastave, ali na način da bude prilagođena savrenom dobu i digitalizaciji i formirana od strane tima stručnjaka – psihologa, pedagoga, kulturologa i sociologa, jer brojni tekstovi u čitankama nisu prilagođeni uzastu.

prof dr. Svetlana Tomić