Mina Delić: Silovanje, pasivan subjekt i pasivno društvo

Aktuelna dešavanja pokrenula su lavinu reagovanja javnosti i nadležnih institucija, a na temu silovanja.

Naučili smo da silovatelj ne mora biti neki lik koji vreba u žbunu, ne mora biti strašan migrant, ne mora biti nesrećan otpadnik sistema sa dna društvene lestvice, ne mora biti duševno oboleo. Može biti i uvažen član društva, čovek obrazovan, sa karijerom, javna ličnost, neko ko ima moć i uticaj i to koristi za ostvarenje svojih svakakvih ciljeva. A može biti i vrlo običan čovek sa običnim životom, ništa specijalno zao ili pokvaren, ni bitan, ni nebitan, neko ko je, eto, tu slučajno, u vašem komšiluku. Nečiji je sin, brat, najbolji drug. Polako učimo i to da je legitimno da žrtva ne progovori odmah iz hiljadu i zilion razloga. I da može da prođe i decenija i više pre nego što sredi svoje misli, osnaži svoju ličnost i znanje i odvaži se na taj korak.

Silovana sam pre 14 godina. Tačno mesec dana nakon što sam preživela pokušaj silovanja od strane neke potpuno leve osobe. Nazvala sam to sudbinom.

Zbog pokušaja silovanja tri nedelje sam išla na previjanje u bolnicu, nekako, uz pomoć prijatelja, jer jedva sam mogla da ustanem iz kreveta, ili čak sednem na wc šolju. Izranjavljena su mi bila stopala od bosonogog trčanja po lošem šljunkovitom asfaltu, a usled pada pod teretom napadača koji me sustigao, zadobila sam otvorene rane na oba dlana, jednom kolenu i levom kuku. Bela majica sa dva šljokičava srca i medvedićima, koju sam to veče nosila, bila je natopljena krvlju, farmerke iskidane. Držeći čvrsto u ruci papuče koje sam u begu uspela da skinem, vrištala sam u pomoć, više ne znam ni na kom jeziku, da li srpskom ili mađarskom, bilo je svejedno. Nijedna se vrata obližnjih kuća u tom mirnom kraju u ulici Košut Lajoš nisu otvorila. Sjajan materijal za prijavu pokušaja silovanja. Vrlo klasično silovanje, vidljive fizičke povrede na telu, krv i vrištanje, lik koji trči za vama, sustiže vas, fizički nasrće. Školski primer krivičnog dela, san svakog advokata.

Silovanje nikad nisam prijavila. Silovao me dečko koji mi se svideo, bila sam pijana, nisam vrištala tražeći pomoć, nije bilo jasno vidljivih znakova silovanja. Prema definiciji iz Krivičnog zakonika Republike Srbije silovanje je obljuba ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica. Decenija je prošla pre nego što sam vrlo koncizno u sebi profilisala osećaj koji je u meni razjareno sa užasom rastao, saznanje koje sam prećutno zvala sudbinom i grozničavo pokušavala da pobegnem od tog trenutka koji me stalno pratio – silovana sam. Učinjeno mi je nešto što nisam želela, i to je sasvim dovoljna i validna definicija.

Kako znam da sam silovana? Ni u jednom jedinom trenutku nisam želela polni odnos, pogotovo ne mesec dana nakon preživljenog užasnog pokušaja silovanja, gde su fizičke povrede i dalje bile vrlo osetne i vidljive, gde sam i dalje uzimala lekove protiv bolova. Pokušavala sam sve u sebi da ugušim odlaskom na festival, uz društvo i alkohol. Malo da se razveselim, da odagnam bolove koji su mi razarali telo i duh. Jedino što sam uspela da izgovorim nakon što me lik odvukao u šator, onako pijana i skoro nesvesna svog postojanja bilo je – ja sam nevina.

Sećam se da sam nakon toga nekoliko dana otišla da spavam kod drugarice. Svet se u meni rušio, bila sam loše na toliko nivoa, i psihički i fizički. Ali nisam umela da definišem taj užas u sebi. Nisam bila svesna šta mi se desilo i kako da se nosim sa tim. Čak sam na mahove pokušavala da uverim sebe da sam to želela. Da, dečko mi se svideo, ja sam to želela. Bilo mi je lakše tako da razmišljam nego da prihvatim činjenicu da sam silovana i odbačena. Njega nakon te noći više nikad u životu nisam videla. A sanjala sam ga često, i pribojavala se da ga ne sretnem negde na ulici. Jer on je bio oličenje mog ćutanja i moje zbunjenosti i nedorečenosti, mog straha i stida i nemoći. I ne samo nemoći da izađem javno sa tvrdnjom da sam silovana, već nemoći da definišem problem. Šta se meni zapravo desilo? Šta je to što mi se desilo? Da li mi se uopšte desilo? Uostalom, šta sam “mlada na livadi tražila”? Što sam pila alkohol? Što sam otišla na festival? Što sam uopšte žena? I ko mi je kriv što sam sa 19 godina i dalje bila nevina? Trebalo je “skinuti mrak sa očiju” još ranije, kao sav normalan svet, pa bi posle i silovanje manje bilo silovanje, zar ne? Manje bi bila frka u očima našeg društva, a i meni bi laknulo, tako? Uostalom, kao što mi je neko blizak rekao, dečko je barem bio zgodan. Zamisli da je bio ružan? Iako priznajem da nisam znala da vizuelno prijatne fizičke karakteristike, plave oči, glas i stas, dođu kao olakšavajuća okolnost u odmeravanju težine krivičnog dela.

Ja sam nevina – izgovorila sam jedva čujnim glasom i to je sve što je taj dečko od mene tad čuo, nakon čega je odgovorio – nema veze. Prekid filma.

Izjava “ja sam nevina” za mene je značilo – ODJEBI OD MENE! Pre mesec dana sam preživela najstrašniji životni stres, pobegla sam od čoveka koji je hteo da me siluje, imam otvorene rane po celom telu, imam ranu na duši, nisam dobro, ne želim niko da me dotakne, nevina sam i ne želim mrtva pijana da izgubim nevinost sa budalom kao što si ti i ako me još jednom dotakneš, prijaviću te za povredu fizičkog i psihičkog integriteta član 25 Ustava Republike Srbije, silovanje član 178 Krivičnog zakonika, nedozvoljene polne radnje član 182 Krivičnog zakonika, polno uznemiravanje član 182a. Ništa od toga, međutim, nikad nije izgovoreno. Ostalo je duboko zakopano kao nemi vrisak u noćnoj mori iz koje nema buđenja.

Prema pisanju sudije ustavnog suda Srbije Milana Škulića u časopisu za krivične nauke “Crimen” iz 2017. godine, u Nacrtu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, a kasnije i u samom Predlogu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, bio je propisan i “jedan sasvim novi i za našu praksu, a donekle i krivičnopravnu nauku, prilično neuobičajeni oblik silovanja, a to je – obljuba ili sa obljubom izjednačen čin protiv volje pasivnog subjekta, ali bez primenjene prinude”.

Ovaj oblik silovanja je trebalo da bude propisan u članu 178, stav 2 Krivičnog zakonika, koji je trebalo da bude izmenjen u cilju usklađivanja sa Istanbulskom konvencijom, ali se od njega odustalo. Donosioci odluka na ovom polju imaju problem i sa terminologijom “silovanje”, jer u korenu ove radnje je reč “sila”, iz čega proizlazi da silovanje u nekom svom osnovnom kriminološko-fenomenološkom smislu, spada u “delikte sa elementima nasilja”.

Sudija Škulić navodi da bi se dokazivanje „nedobrovoljnog silovanja“ (šta god da im suprotno tome “dobrovoljno silovanje” znači), odnosno silovanja bez prinude, a protivno volji pasivnog subjekta, u praksi verovatno najčešće svodilo na po definiciji uvek izuzetno mučnu situaciju – „reč protiv reči“. To može biti slučaj i kada je reč o polnom uznemiravanju, onda kada je sporna radnja preduzeta bez bilo kakvih svedoka, ili bez postojanja nekih drugih relevantnih dokaza, poput snimaka ili pisanog materijala.

I tako dolazimo do tvrdokorne definicije našeg društva. Društvo smo ćutanja, neosvešćenosti, needukovanosti i nemara, nedefinisanih etičkih shvatanja i ponašanja, opravdavanja i iskrivljavanja, okretanja glave, i pored svega društvo smo klimavih pravnih mehanizama.

Taj dečko koji me silovao (dakle, silovao) verovatno nikad nije razmišljao o momentu odvlačenja pijane devojke u šator kao o moralno i krivično diskutabilnoj radnji. Verovatno je nastavio svoj običan život, bivajući jedan običan klasičan muškarac iznedren iz ovog našeg običnog društva. Danas je možda i otac jedne devojčice. I neće umeti da joj objasni kako da prepozna zloupotrebu svog tela i duše. A možda je otac jednog dečaka. I neće umeti da mu objasni zašto ne sme da odvlači pijane devojke u šator.