Da “Treba biti oprezan prema drugim narodima i kada se pokazuju kao prijatelji” smatra 46% građana Srbije.
Dve trećine građana Srbije, prema podacima istraživanja koje je radio CeSID krajem 2013. godine na uzorku od 1.200 ispitanika, smatra da je diskriminacija prisutna u našoj zemlji, uz porast broja onih koji kažu da je ona viša nego što je bila ranijih godina.
Dakle, većina smatra da je društvo u kom živimo diskriminatorsko. Takođe, sa stavom “Srbija treba da bude država samo srpskog naroda jer je on većinski narod” ne slaže 59% ispitanika. Najveći deo građana ocenjuje da mediji posvećuju malo pažnje problem diskriminacije u Srbiji, i čak četiri petine populacije smatra da je diskriminacija – u smislu uskraćivanja prava nekome samo na osnovu njegovog ličnog svojstva – neopravdan postupak.
Podaci deluju ohrabrujuće. Ali…
Kada je reč o podršci građana Srbije merama afirmativne akcije prema manjinama, slika počinje da se menja. U oblasti zapošljavanja su takve mere najprihvaćenije, dok u oblasti upisa na univerzitet – nisu. Posebno se ističu stanovnici Beograda, koji se više od proseka ne slažu, između ostalog, sa stavom da bi država trebalo da finansira manjinske medije ili da omogući manjinama obraćanje institucijama na maternjem jeziku, ako te mere treba da se finansiraju iz budžeta!
Iako 41,5% ispitanika smatra da su Romi najugroženija manjinska grupa u Srbiji, sa stavom “Lako je podržavati Rome kad ti nisu u komšiluku” slaže se 34% anketiranih, a sa stavom “Nemam ništa protiv Roma, ali oni, ipak, vole da kradu” još više – 39%.
Da “Treba biti oprezan prema drugim narodima i kada se pokazuju kao prijatelji” smatra 46% građana Srbije, naročito kada je reč o Albancima, Bošnjacima i Hrvatima, spram kojih je tradicionalno etnička distanca visoka.
Stavovi predstavnika organa javne vlasti prema diskriminaciji bitno se ne razlikuju od stavova opšte populacije, a poražavajuće deluje podatak da čak 22% onih koji su u poziciji da vrše izvršnu i zakonodavnu vlast u Srbiji ne zna da je diskriminacija zabranjena zakonom.
S druge strane, prema mišljenju opšte populacije, institucije koje najviše diskriminišu građane su političke stranke, vlada, skupština i pravosuđe. Dakle, oni koji ujedno treba najviše da štite diskriminisane, a ne da budu kreatori diskriminacije.
Sebe kao pojedince u borbi protiv diskriminatorskih praksi i stavova, građani Srbije ne prepoznaju. To je briga “društva u celini”, a ovo društvo trenutno ima prečih problema od diskriminacije, smatra polovina populacije.
Da li, možda, u takvom stavu leži odgovor na pitanje: gde je nesporazum između većine i manjina u Srbiji? Pitanje ostavljamo otvorenim, bez konačnog odgovora.
(Magločistač)
Tekst “Međuetnička distanca: Većina i manjine – gde je nesporazum?“ nastao je u okviru projekta “Međuetnička distanca u uslovima društveno-ekonomske krize”, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Centar građanskih vrednosti“ i redakcija portala “Magločistač”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.
[clear]
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.