Mariana Moskovič Birman je najmlađa preživela u Holokaustu: „Odneli su me sa mesec i po dana u logor“

„Mama me je sačuvala. Njeno mleko me je spasilo, jer ništa drugo nismo imali da jedemo. Ona me nije ispuštala iz ruku kada je bilo bombardovanje. Rekla je, ako padne bomba, onda ćemo obe da odemo – i sačuvala me“, rekla je za Magločistač najmlađa preživela u Holokaustu, Mariana Moskovič Birman, prisećajući se neljudskog i najmračnijeg perioda u životu njene porodice.

Mariana Moskovič Birman je rođena u naselju Ada udaljenom oko 70 kilometara od Subotice. Ona je pre 79 godina bila najmlađa u logoru. Izgubila je celu svoju porodicu, a Holokaust je uspela da preživi zajedno sa svojom majkom.

Danas živi u Izraelu, ima troje dece, sedmoro unučadi i jednog praunuka. Kako je rekla u razgovoru za naš portal, jako voli Suboticu, ovde ima najbolje prijateljice, ali u poslednje vreme ređe dolazi zbog zdravstvenih problema.

„Ja sam najmlađa preživela u Holokaustu, bila sam stara mesec i po dana kada su nas odneli, celu porodicu, i osim mame, niko nije ostao živ. I mene čudi da sam ostala živa. Moja mama se sama vratila sa mnom. Nikog nismo imali – ni oca, ni babu, ni tetku, ni strica. Nikog. Svi su ostali u logorima, u Aušvicu, Mathauzenu. Ona me je odgajala pa se udala drugi put, pa imam još dve sestre. A njenom zaslugom, imam još 11 potomaka“, navela je Mariana.

’Jako volim Suboticu’

Prema njenim rečima, sa majkom se vratila kada su ušli Rusi, onda su stigle do Budimpešte, a tamo su još mesec dana ostale, pa su se vratile u Suboticu gde su se roditelji Marianinog pokojnog oca isto vratili iz logora i živeli su kod njih do njene druge godine.

„Moja mama je slučajno upoznala svog drugog muža koji me je kasnije i usvojio. Otišla je sa mojom tetkom da kupi za moj drugi rođendan minđuše i ušla je u radnju jednog Jevrejina koji nije bio oženjen i počeli su razgovor, a moja tetka je nagovorila moju mamu, kako je rekla, ’on je jako zgodan momak, za tebe i vidi kako voli našu Mariku’, i otišli su opet, kažu ’pokvarila se minđuša’ i posle tri meseca su već bili zajedno, a posle su se i venčali. Imam još dve sestre, jednu u Beogradu i jednu u Kanadi“, priča naša sagovornica.

U Suboticu su, kako je kazala, došli pre tri nedelje, sa sestrom iz Kanade i sestrom iz Beograda, našli su se u jednom subotičkom restoranu, pa im je njena ćerka sa dvoje unučadi priredila iznenađenje tako što su stigli i oni, pa su se na kraju na sastanku okupili njih sedamnaestoro.

„Imam dve najbolje drugarice iz škole, one su za mene kao sestre, svaki dan se čujemo i pre 13 godina sam ih pozvala u Izrael. One su hrišćanke i moj zet je pomogao da obiđemo sva sveta mesta u Izraelu, u Jerusalimu, Nazaretu, njima je to mnogo značilo, i nikada to neće zaboraviti. Bilo je moje zadovoljstvo, da sam to mogla da učinim za njih“, objašnjava Mariana.

Kako je rekla, ona se u Subotici jako dobro oseća i njena je želja uvek bila da što više vremena provede ovde, ali, kako je rekla, deca su joj u Izraelu.

„Jako volim Suboticu i moja deca jako vole ovaj grad, sve me vuče u Suboticu, ali sada sve ređe i ređe dolazim, teško mi je zbog problema koje imam, naročito sa nogama. Ali nije ni čudo, šta smo sve preživeli, a i mama mi je jako rano umrla…“, kazala je Mariana.

’Ne sme se zaboraviti’

Ona je istakla da se sećanje na žrtve Holokausta ne sme zaboraviti, i dodala da je situacija i u Izraelu veoma teška i da ih „svi žele baciti u more“.

Priznala je da i sama ima određenih problema, zbog čega se obraćala psihologu, a razlog za to je da joj deca govore da ih „guši“.

“Psiholog je rekao da je to prirodno kod onih koji su preživeli. Ja moram znati za sve moje gde su, kada se vraćaju kući, gde su otišli. Jako se plašim za njih. Mora uvek malo svetla da bude u stanu… I moji unuci su vojnici i zato meni ne govore tačno gde su. Najstariji ima 30 godina, i on mi kaže: ’Bako, bolje da ti ne znaš, ne treba ti sve da znaš…’“, kaže Mariana brišući obraze od suza.