MAJA ŽIVANOVIĆ, DOBITNICA NAGRADE ZA ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO: ŠTO VEĆA OPSTRUKCIJA, TIM JAČA TEMA

Srbija je odlično mesto za bavljenje istraživačkim novinarstvom, jer gde god da zagrebete naići ćete na neku temu koja zavređuje pažnju

Maja Živanović je diplomirana novinarka master komunikologije. Članica je Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Pisala je za nedeljnik „Zrenjanin”, dnevnik ”Blic” i portal e-Novine. Trenutno je novinarka Radio-televizije Vojvodine. Živi i radi u Novom Sadu. Sredinom godine dobila je nagradu Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) za najbolju mladu istraživačku novinarku u Vojvodini.

Koliko je teško baviti se istraživačkim novinarstvom u Srbiji i koliko vremena je neophodno za istraživanje i objavljivanje priče?

Imam običaj da kažem da je Srbija odlično mesto za bavljenje istraživačkim novinarstvom, jer gde god da zagrebete naići ćete na neku temu koja zavređuje pažnju. Pitanje je samo koliko je novinar spreman daleko da ide. I sve teškoće na koje se nailazi usput samo su dodatni izazov, koji čine tu formu novinarstva dinamičnom i kreativnom. Naravno da će se tokom istraživanja neke teme naići na neka zatvorena vrata, na neodgovorena ili poluodgovorena pitanja, ali to su dnevni problemi. Jednog dana pobede “oni”, a drugog novinarstvo. I baš zbog toga, ali i zbog određenih rokova koje na primer institucijama omogućuje zakon, za završetak istraživačke priče su potrebni najčešće meseci. A i po pravilu se uvek desi da se u izjavi, za koju mislite da je poslednja u tom istraživanju, pomene neka nova strana i onda shvatite da morate da jurite dodatnu izjavu. Jer, ako nemate sve, onda niste zadovoljni jer niste pokrili sve aspekte i niste postavili sva pitanja svima kojima imaju veze sa vašom temom.

Koje teme su Vas najviše okupirale?

Bavila sam se energetikom u najvećoj meri. Negde mislim da je ta tema, koja je veoma važna za Vojvodinu, a koja se koristi u političke svrhe na dnevnoj bazi, poprilično malo istražena u novinarskom smislu. Istraživala sam i odborničke prelaske u vojvođanskim gradovima i ta tema je bila vrlo zabavna za raditi. Pisala sam i o promeni zakonske regulative, kojom se dozvoljava zakopavanje životinjskog otpada i ideju za tu temu sam dobila u dnevnom informisanju. Takođe sam istraživala i na koji način novosadsko preduzeće „Informatika” naplaćuje premiju osiguranja građanima putem sistema objedinjene naplate.

Nakon dodele nagrade za najbolju mladu istraživačku novinarku u Vojvodini rekli ste da nemate nikakav strah, jer imate podršku kolega i poručili ste da je bolje da se boje neki drugi. U kojoj meri je kvalitetno istraživačko novinarstvo zastupljeno u Srbiji i da li smatrate da su novinari spremni da se bave ovom vrstom novinarstva?

Primećujem sve veći broj istraživačkih testova i jako mi je drago zbog toga. Svaki novinar koji odluči da se bavi nekom temom na takav način je veoma značajan za profesiju. Verujem da postoji spremnost novinara da se bave takvom formom novinarstva, ali i da postoje nametnute ograničavajuće okolnosti. Pitanje je koliko je ko spreman da ih prevaziđe. Da li se policajac plaši kada krene na posao svakog dana? I on ima mogućnost da se drži po strani i ne reaguje ili da uradi svoj posao. Tako postoje i različiti novinari. I to je ono što nas razlikuje. Ipak treba ustati svako jutro i pogledati se u ogledalo, pa onda pogledati u oči komšije, a potom i kolege. I te kolege su naročito važne. Ja imam sreću da radim sa sjajnim ljudima i u kolektivu u kojem postoji podrška. I svi smo spremni da “grizemo” jedni za druge. I otvoreni smo za nove ljude i ideje. Moram da napomenem da naročito poštujem kolege koji su na neki način sami u sredini u kojoj istražuju. Lako je nama svima u Novom Sadu, ali potrebna je veća hrabrost za istraživanje, na primer mahinacija u izgradnji Gerontološkog doma u Subotici.

Svaki dan smo svedoci da mediji krše etički kodeks novinarstva, na to ukazuju i pojedina novinarska uduženja u Srbiji. Zašto se to događa i zbog čega, po Vašem mišljenju, odgovorni ne snose sankcije za neprofesionalno izveštavanje?

Kao što sam rekla, postoje svakakvi novinari. To se događa, jer je fabrikovanje skandala i afera ono čime se javnost “hrani”. I posle nekog vremena u takvim napetostima to postane normalno stanje, pa je potrebno “otići korak dalje”. Verujem da neki svesno krše kodeks, a verujem da je dosta slučajeva rezultat neznanja. Sankcije postoje, ali one nisu napravile taj “korak dalje”. Ili se više isplati platiti neku siću, a zaraditi daleko više na tiražu ili rejtingu.

Kakvim vidite objavljivanje neproverenih ili i lažnih informacija koje se često pojave na naslovnim stranama tabloida?

Svako ko čita tabloide zna i šta može da očekuje da će pročitati.

Nakon objavljivanja i dokumentovanja određene istraživačke priče koja ukazuje na nepravilnosti, da li postoje i reakcije nadležnih sudova ili nekih drugih organa?

Veoma retko. Najčešće se ta priča iskoristi u dnevnu svrhe neke političke opcije ili pojedinca i onda sve utihne. Postoje i slučajevi kada se odgovornost na koju ukazuje istraživanje aktivira godinama kasnije. Ali to ne treba da obeshrabruje novinara, jer to nije naša krivica, već greška sistema.

U kolikoj meri nailazite na opstrukciju institucija koje bi Vam trebale biti od pomoći u radu?

Pre svega, ja ne razlikujem institucije koje bi trebalo da mi pomognu i one koje odmažu. Svaka institucija je u službi građana i svi ti podaci bi trebalo da budu dostupni svakom građaninu. A često se dešavalo da me zovu iz nekog javnog preduzeća i traže dokaz da sam novinarka. I po pravilu, opstrukcija uvek postoji. I što je veća opstrukcija, to znači da je tema bolja. Ako nema opstrukcije i sve teče bez problema, često ćete uvideti i da nemate temu.

Kome se u takvim slučajevima obraćate za pomoć, odnosno: kako rešavate te probleme?

Kada zapne, morate da uključite svoju kreativnost i razmislite ko bi još mogao imati podatke koji vam trebaju; da li možete da dođete do nekoga ko bi bio spreman da priča. Ja mislim da uvek postoji način kako da zaobiđem nekoga da bih dobila informacije koje su od javnog interesa. Naravno, nezaobilazna adresa i pomoć za svakog istraživačkog novinara je kancelarija Poverenika za informacije od javnog značaja. Ponekad, kada zapne tako da nema dalje, to bude znak da treba podvući i objaviti priču, jer će se možda na taj način neka nova vrata otvoriti.

Kakav je Vaš utisak: kako građani reaguju na proverene i potvrđene zloupotrebe položaja, korupcije, pljačke i druge oblike kriminala u sferama vlasti, politike ili „biznisa”?

Građani su po pravilu iznenađeni. U prvih sat vremena. Potom u drugom satu razmišljaju malo o tome, možda i prokomentarišu slučaj u komšiluku, a potom se vrate svojim stvarnim problemima. Ali to je u redu, jer ne mogu građani da uzmu pravdu u svoje ruke. Takva reakcija se očekuje od nadležnih institucija. Neko veoma pametan je jednom rekao “Briga me za druge mikrosvetove” i to je tačno. U ovom slučaju je važna samo jedna reakcija. A sve ostale komplikovanosti su nevažne.

U kolikoj bi meri sprovođenje lustracije doprinelo rasvetljavanju korupcije i kriminala u društvu?

To je prilika koja je propuštena. Da se lustracija sprovodi danas bila bih skeptična na koji način bi se ona sprovela, jer mislim da nemamo dovoljno jake institucije koje bi je sprovele. Ono što bi doprinelo rasvetljavanju korupcije i kriminala u društvu jeste upravo jačanje institucija, efikasnije pravosuđe i zakonodavstvo.

Razgovarala: Natalija Jakovljević

[clear]