“MAGLOČISTAČEVA” IZVIDNICA U IRSKU: ISELJENICI U ZEMLJI ISELJENIKA (PRVI DEO)

Ono što je bila Nemačka 80-ih danas je Irska. I nije bauštela nego centar za mlade i obrazovane ljude koji razvijaju svoju karijeru

Irska iz aviona, foto: Tatjana Ljubić

Ostavljajući auto na parkingu budimpeštanskog aerodroma, krenuli smo na put ka Dablinu, mestu koje se sve više u (najčešće hrvatskim) medijima predstavlja kao meka za mlade, obrazovane ljude koji odlaze u potrazi za boljim životom. Iznad oblaka, sa irskim viskijem u čaši, gledamo dokumentarac BBC-ja o Irskoj. Voditelj Simon Reeve posećuje jednog skupljača narodnih priča i predanja o vilama i vilenjacima Eddija Lenihana i on kaže: “Ja znam ljude koji su videli vile. One postoje i njih ne treba dirati. Ako vam je drag život”. Potom voditelja vodi do povećeg žbuna u kojem, tvrdi, žive vile. Taj žbun se nalazi pored auto-puta.

“Namera je bila da ga se poseče jer se nalazio na projektovanoj trasi auto-puta. Ali, pisali smo peticiju i vlasti su nam izašle u susret. Pomeren je auto put kako bi se sačuvao žbun inače bi kletva vila odnela mnogo života“, priča on voditelju.

Nije od previše viskija, ali čini nam se neverovatno da su u tome uspeli. S druge strane, izgleda da su narodne bajke toliko ukorenjene u njihovu kulturu da je vredno menjanja dela auto-puta.

Gleen, gleen glass

Zečevi u muzeju, foto: Tatjana Ljubić

Nakon turbulentne vožnje, slećemo na dablinski aerodrom. Na zelenoj travi oko piste skaču zečevi, mnogo njih. Videćemo kasnije da je to i motiv koji se često nalazi predstavljen kroz skulpture u muzejima, u galerijama, u nazivima i na znakovima pabova. Staro verovanje da zečija šapa štiti od zla i donosi sreću ukorenjena je i danas, a i u holivudskom filmu „Bande Njujorka” irska katolička imigrantska banda nosi ime „Mrtvi zečevi”, odnosno „Dead Rabbits”.

Za 6 eura kupujemo autobusku kartu za grad. Iza nas, u autobusu, ekipa hrvatskih novinara. U njihovim medijima se gotovo jednom sedmično mogu pogledati i pročitati reportaže iz ove, za Hrvate izgleda obećane zemlje. Bus nas iskrcava u centru grada, prepunom ljudi. Dok hodamo do našeg hotela, ulazimo u dućan, „Dunnes”, koji ima i kuvanu hranu. Ekonomično za turiste sa ograničenim budžetom, za 13 eura kupujemo poprilično bogat ručak. A tamo radi i jedna Hrvatica. Došla je iz Pule i ovde je već nekoliko meseci. Ostavila je dve ćerkice kod kuće. Morala je, kaže, jer nema posla. Sada radi za 10,80 eura na sat i zadovoljna je. Fale joj klinke, ali skajp to nadomesti barem malo, do leta, kad će opet kući.

Hotel nam se nalazi u tipičnoj irskoj kući od tamno crvene opeke, jedne od brojnih u nizu. Izgleda da je viski uradio svoje, pa nemamo snage za istraživanje grada i pravimo planove za naredne dane…

Irski vetar

Gužva u gradu, foto: Tatjana Ljubić

Budimo se uz zavijanje vetra kroz hotel. “Ma vjetar, šmetar”, smeje se moj drugar, Zagrepčanin, koji je u Irskoj već godinu dana, na moje kukanje da zaista jako duva. Radi kao grafički dizajner i brzo je našao posao u struci. Zapravo, gotovo odmah. “Naši ljudi koji dođu, koji su obrazovani, često misle da će za početak morati raditi bilo kakve poslove dok se ne snađu. Ali zapravo nije tako. Posla ima i u strukama i nije ga teško naći. Ono što je naša prednost jeste da znamo raditi puno poslova unutar neke struke. To je kod nas bilo neophodno kako bi opstao u poslu. Ali ovdje postoji osoba za svaki segment nekog posla. I onda se mi super snađemo, jer znamo, često, više od Iraca”, kaže moj drugar.

Dok on u kafiću za doručak naručuje jaja „benediktin”, ja naručujem kapućino. Vidim da mi momak na kasi deluje nekako „naški”. Kad je doneo narudžbu, kroz smešak nam kaže “drugi put naručite na hrvatskom”. Momak u radnim dvadesetima, studirao je građevinu u Osijeku, ali ga je devojka nagovorila da dođu u Dablin. “Sad više nismo zajedno, pa tražim stan u Dablinu i to je jako teško. Em je najam jako skup, em je teško naći. Zato se selim u Kork. Gazda ovog lokala mi je sredio posao tamo kod prijatelja, isto u restoranu” priča nam ovaj Osječanin.

Kork (Cork) je grad na jugu zemlje koji je na popisu stanovništva 2011. godine imao skoro 120.000 stanovnika, a poslednjih godina taj broj brzo raste. To je drugi po veličini grad u Irskoj i dobrom poreskom politikom privukao je brojne firme, posebno u IT sektoru, da otvore svoja evropska predstavništva.

Sever i jug

Kuće u nizu, foto: Tatjana Ljubić

Dablin je ipak veći. Ima oko milion stanovnika. No, grad ne liči na zapadnu metropolu. Nema visokih nebodera, a i korporativne zgrade imaju prosečno sedam spratova. Reka Liffey ga deli na severni i južni deo. I kao kod većine gradova koje reke dele, postoji razlika. Šetnjom uočavamo da je južni deo uređeniji, čišći sa lepšim i uređenijim kućama, parkovima (iako i tamo ima nekih problematičnih kvartova), dok se zalaskom u ulice severne strane puno češće nailazi smeće na ulicama (prazne boce alkohola, limenke piva…), zapuštene kuće, bicikle sa ukradenim točkovima… Nekretnine su u južnom delu oko 45% skuplje nego u severnom, na što utiče i kriminal koji je u severnim delovima puno češći a siromaštvo veće. Iako, objašnjavaju mi drugari, ima i na severnoj strani dobrih kvartova, ali manje. Dok se šetamo, uočavamo table na ulicama koje upozoravaju vlasnike da pokupe izmet za svojim ljubimcima, ali interesantno, idu na moralnu krivicu postavljajući pitanje: „Kakav vlasnik psa želite biti?”. Isto je i u tramvajima, gde se na stanicama mogu videti table na kojima stoji pitanje: „Želite li biti prevarant?”. Jer, većina ljudi plaća karte, a kazne su dosta velike.

Fabrika „Guinessa”: ne vidiš ništa, a opet vidiš sve

Red za ulazak u Guiness fabriku, foto: Tatjana Ljubić

Kao pravi turisti, nezaobilazna destinacija bila nam je fabrika svetski poznatog „guiness” piva, koja privlači na stotine ljudi svaki dan. Red na ulasku je velik, ali brzo ide. Ni cena nije mala – 20 eura po osobi. No, iskustvo je sjajno. Multimedijalnim prezentacijama predstavili su proces proizvodnje piva, pa iako posetioci ne vide ništa od stvarne proizvodnje, mirisima i zvukovima osete sve. Fabrika je na istom mestu gde je bila i kad je osnovana 1759. godine, a osnivač ove pivare, Arthur Guiness potpisao je najam za taj prostor na 9.000 godina. To se zove planiranje. Sa četiri osnovna sastojka: voda, ječam, hmelj i kvasac, ovo pivo je jedno od najpoznatijih u svetu, a kažu da čak postoji i pravilnik prema kojem mora biti najjeftinije u irskim pabovima. To ne znači i da je jeftino – pinta je u pabu 5 eura.

A pabova ima na svakom ćošku Dablina. Popularni “The bar with no name”, odnosno bar bez imena, nije toliko poznat turistima koliko lokalcima, jer, iako je u centru, malo je zavučen i nema istaknutu tablu. Dok razgovaramo sa našim drugarima, na našim srpsko-hrvatskim jezicima, prilazi nam jedna Irkinja. “Je li to hrvatski jezik što pričate?”, pita nas. Jeste, odgovaramo joj. “Pa da, činilo mi se poznatim. Moja ćerka je Hrvatica. Odnosno, njen tata je Hrvat. Razvedeni smo, ali ja je šaljem subotom u hrvatsku školu, a trudimo se da dva puta godišnje odemo u Hrvatsku. To je divna zemlja”, priča nam ova Irkinja. Njoj je, kaže, teško. Roditelji joj pomažu u čuvanju ćerke, ali nije zadovoljna poslom i namerava da se seli. Komentarišemo kako se ona uopšte ne uklapa u stereotip samohrane majke koji imamo ovde, na Balkanu, dok sedi u pabu i naručuje runde.

Irska kao feniks

Jedan od pabova, foto: Tatjana Ljubić

U Irskoj živi oko 4,5 miliona stanovnika, a procenjuje se da njihova dijaspora u svetu broji oko 80 miliona! Velika glad, „The Great Irish Famine” uzrokovala je sredinom 1800-ih godina smrt više od milion ljudi, dok je još toliko emigriralo. Razlog je bila bolest krupmira, o kojem je bila zavisna trećina irskog stanovništva. Pre desetak godina Irska se, kao i sve druge zemlje Evropske unije, suočila sa recesijom, ali ekonomski pokazatelji ukazuju na dobar oporavak i napredak. Magazin „Ekonomist”, nazivajući je „Keltskim feniksom”, koji je oživeo nakon smrti, ističe da Irska ekonomski juri napred: „ Ideja da bi Irska ekonomija mogla tako snažno odskočiti odbacila bi se kao fantazija prije samo nekoliko godina“. Iako BDP nije dostigao nivo iz 2007., stabilno raste. „ Irska i dalje privlači američke multinacionalne kompanije kao europska baza za proizvodnju, zahvaljujući dobro obrazovanoj radnoj snazi i niskoj korporativnoj poreznoj stopi od samo 12,5 %. Irska je omiljena farmaceutskim divovima kao što su Pfizer, a također je postala magnet za tech i društveno-medijske firme. Apple nastavlja graditi svoje aktivnosti u Corku; Dublin je domaćin Facebooku i Googlu“, piše u članku. Statistike pokazuju da se nezaposlenost smanjuje i trenutno je na 10,8%, a kupovna moć građana se povećava. To su sve razlozi koji privlače mlade iz naših zemalja kojima boljitak nije na vidiku.

Od volonitiranja do uspeha u nekoliko meseci

Guinness fabrika, foto: Tatjana Ljubić

Sastajemo se i sa mladom Subotičankom, koja je nakon studija u Hrvatskoj došla u Dablin. Čeka nas u malom francuskom bistrou “Chez Max” na ulasku u srednjevekovni dablinski dvorac. No, sve je to u centru grada. Sedimo na terasi bistroa, jer je unutra zabranjeno pušenje, ali grejači su upaljeni pa nije hladno. “Završila sam kulturologiju i kad sam došla ovde, volontirala sam u jednoj galeriji. Potom su mi ponudili internship tamo, to je nešto poput plaćenog volontiranja. I nakon nekoliko meseci voditeljka galerije se odselila u drugi grad i meni prepustila vođenje galerije. Naravno, malo sam se uplašila, hoću li ja to znati. Ali evo, ide jako uspešno. Predstavljamo završne radove studenata Akademije i svake sedmice imamo otvorenje neke izložbe”, kaže ona. Ne vidi Dablin kao mesto gde će se skrasiti, ali svakako je mesto gde se može započeti karijera. “Mogu si priuštiti dobar život. Idem na koncerte, u pozorišta, mogu da si kupim sve što mi treba. Radim ono što volim. Vikendom radim u talijanskom restoranu, oni su nam sličniji temperamentom i to mi odgovara”, priča nam.

Velika cena za parove sa decom

Park, foto: Tatjana Ljubić

To je verovatno najveća prednost života u ovom gradu. Mogućnost da kada radiš, stvari se počnu dešavati. Pa nakon nekoliko meseci vodiš galeriju ili za svoj posao u dizajnu imaš četiri prosečne hrvatske plate. I napreduješ. Ipak, drugačije je kada si sam nego kada imaš i porodicu; sistem jeste prilagođen roditeljima koji rade, ali sve to puno košta. Ušli smo u vrtić “Žirafica” koji ima 21 objekat u Dablinu. Šareno i toplo, baš kako treba biti za decu. Par roditelja došao je po svoju decu. Pripremaju bicikle iako je vani baš hladno i vetrovito, jer je na zapadnu obalu udarila oluja „Henri” (to je već osma oluja ove godine, napominju nam da je to više od proseka ali je to rezultat, kažu, globalnih klimatskih promena). Deca preko tri godine imaju pravo na tri sata besplatnog boravka dnevno, a ostalo se plaća. Kada bi dete ostajalo celi dan, od 9 do 17h, to bi koštalo oko 1.000 eura mesečno. Zbog toga često jedan roditelj ne radi, ili radi samo pola radnog vremena. Škole su besplatne (osim privatnih), ali završavaju s nastavom oko 14 sati, pa roditelji koji rade i za njih moraju organizovati čuvanje jer, kako su nam u jednoj školi rekli, nema produženog boravka. Svi roditelji dobijaju 140 eura po detetu, ali to je za njihov standard mali novac. Uz vrtiće i čuvanje dece, najamnina stana je užasno skupa. Dok se soba za nekoga ko je sam može naći i za 400 eura, stan sa dve spavaće sobe (koliko jednoj porodici treba) koštao bi oko 1.500 eura. Na to idu režije, a i zdravstveno osiguranje nije u potpunosti besplatno, a sistem funkcioniše negde u sredini između američkog privatnog i našeg državnog. Ipak, kada se svedu sva plaćanja, uz to da oboje roditelja radi, ostane dovoljno novca za komotan život.

A kakvi su Irci?

Most na reci Liffey, foto: Tatjana Ljubić

Sedeći u pabu, koji je naveče bio nezaobilazna destinacija, u društvu sa našim iseljenicima našlo se i nekoliko lokalaca. Morala sam ih pitati šta oni misle o vilama i pomeranju auto-puta kako bi se sačuvao vilinski žbun. Oni se smeju. “Ma da, mi Irci puno pričamo i svašta izmišljamo. Nije baš da svi verujemo u vile, ali volimo zezati druge na taj račun i praviti fore. Kad smo bili mali, moj drugar je zezao komšije podmećući im u dvorište jaja koje su navnodno vile tamo ostavile. Zezanje, ništa drugo”, smeje se naš drugar. Nastavlja mi pričati kako je život u Irskoj dobar, iako je on sam ostao bez posla u IBM-u. Kaže da se ne boji, naći će drugi posao. “Zajednica je jako povezana, a sport je jako važan. Mi imamo tradicionalne Irske sportove, poput hurlinga. Ovde nisu baš popularni sportovi poput fudbala ili košarke. Ali sport je važan”, priča nam on. Zove nas da se preselimo tamo, kaže da će nam sigurno biti dobro. “Irska je dobra zemlja za život. Mi uvek gledamo i na kvalitet života, ne samo na posao. Da, ok, važno je da se radi i zaradi, ali važno je i imati slobodnog vremena i dobro ga provesti”, zaključuje. I to je zapažanje koje su nam svi naši sagovornici rekli. No, otkrili su nam i jedan drugi grad u Irskoj koji zovu „Dablin bez mana”. O našem putovanju na zapadnu obalu Irske i posetu gradu Galway, o Kolumbu koji je ovde došao do važnog otkrića i o najboljem evropskom bureku pročitajte u drugom delu naše irske avanture.

Tatjana Ljubić (Magločistač)

Fotografije: Tatjana Ljubić

[huge_it_gallery id=”11″]

Povezani članci:
“MAGLOČISTAČEVA” IZVIDNICA U IRSKOJ: USELJENICI U ZEMLJI ISELJENIKA (DRUGI DEO)

[clear]

[clear]