“MAGLOČISTAČEVA” IZVIDNICA U IRSKOJ: USELJENICI U ZEMLJI ISELJENIKA (DRUGI DEO)

Ono što je bila Nemačka 80-ih danas je Irska. I nije bauštela nego centar za mlade i obrazovane ljude koji razvijaju svoju karijeru

Galway, foto: Tatjana Ljubić

Kada se maknete iz Dablina potpuno je jasno zašto Irsku zovu smaragdnim ostrvom. Putujući autobusom na zapadnu obalu (za sasvim pristojnu cenu povratne karte od 23 eura), gledali smo u zelene livade, brežuljke i ovce čiji su pašnjaci omeđani kamenim ogradama, karakterističnim i za hrvatska ostrva. Krenuli smo u Galway, grad na zapadnoj obali Irske za koju su nam Irci rekli da je dobio naziv „Dablin bez mane” i često je odredište za život dablinskih penzionera kojima je dosadio veliki grad. Ima oko 75.000 stanovnika, pa iako je relativno mali, ima nekoliko univerziteta i koledža i to ga čini živim. To je ujedno i grad koji se asocira sa autohtonim irskim jezikom – gaelic (čita se gejlik). Nekada se naziva i bilingvalni centar Irske, iako se i tamo, kao i drugde u Irskoj, najčešće govori engleskim jezikom. Ipak, na primer, Nacionalni univerzitet Irske u Gelveju ima obavezu zapošljavati profesore koji tečno govore gaelic. Ovaj mali grad ima dugačku i bogatu istoriju koju je beležio i moreplovac Kristofer Kolumbo; podignut je spomenik na kojem piše: „Na ovim obalama, oko 1477. đenovski moreplovac Kristofer Kolumbo našao je sigurne znake zemlje iza Atlantika“. U traženju tumačenja ovog natpisa, našli smo podatke da je Kolumbo stao u Gelveju kada je putovao najverovatnije ka Islandu ili Farskim ostrvima. Ostao je Kolumbov zapis da su “U Gelvej, u Irskoj, muškarac i žena, neobičnog izgleda, došli do obale na dva debla”. Nejasno je da li su bili živi ili mrtvi, a najverovatnije su to dvoje ljudi bili Inuiti koje je severnoatlantska struja dovela do zapadne obale Irske. I to je ovaj moreplovac protumačio kao siguran znak postojanja zemalja iza Atlantskog okeana.

Latinska četvrt

Plaza Sandymount, foto: Tatjana Ljubić

Unutar pešačke zone Gelveja nalazi se i „Latinska četvrt”, najpopularniji deo ovog grada. Šarena je, popunjena uličnim sviračima i malim restoranima koji nude tradicionalni „fish and chips”, odnosno pohovanu ribu i pomfrit, ali i italijansku tratoriju čiji su vlasnici Italijani za kuvara doveli Sicilijanca. Ako vas put povede u Gelvej, ovo mesto nikako ne treba propustiti! Tamo smo pojeli jednu od najboljih pica ikad! Nakon dobrog ručka, krenuli smo ka obali, unatoč jakom vetru koji je „obogaćen“ hladnom kišom šibao u kosti. I dok smo se mi smrzavali šetajući plažom, nekoliko Iraca je u šorcu i kratkim rukavima džogiralo obalom. Sve je stvar navike. Obala izgleda predivno, a kažu nam da je u leto čarobna. U blizini Gelveja nalaze se i litice Mohera, „Cliffs of Moher”, jedna od najposećenijih prirodnih atrakcija u Irskoj. U nekim delovima zapadne obale Irske organizovane su i škole surfanja zbog odličnih talasa za ovaj sport. U muzeju, gde je upad besplatan (kao i u većini drugih muzeja u Irskoj) organizuje se nova postavka, posvećena 1916. godini koja je označava početak borbe za irsku nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva. Irci će ove godine obeležiti 100 godina od ustanka protiv Britanaca – koji je poznat kao Easter Rising, odnosno „Uskršnji ustanak”. Ovaj ustanak organizovan je u trenutku kada su Britanci bili zaokupljeni Prvim svetskim ratom i oznavača početak stvaranja Republike Irske. Nakon ustanka 1916. usledio je rat koji je trajajo od 1919. do 1921. nakon čega je proglašena Republika Irska. Britanci su se zadržali samo u severnom delu ovog ostrva, odnosno u Severnoj Irskoj koja je i dalje deo Ujedinjenog Kraljevstva i broji oko 1.8 miliona stanovnika. Konflikt između Irske i Severne Irske bio je obeležen nasilnim sukobima i terorističkim napadima, a mirovni sporazum potpisan tek 1998. godine, poznat kao „Good Friday Agreement”, odnosno „Sporazum na Veliki petak”, doneo je stabilnost. Sporazum „daje značaj principu saglasnosti koji afirmiše legitimitet težnji ka Ujedinjenoj Irskoj , dok priznaje trenutnu želju većine u Severnoj Irskoj da ostane deo Velike Britanije.“

Vraćajući se prema autobuskoj stanici, razmišljali smo o periodu koji je i kod nas bio obeležen ratom i kako se zemlje i ljudi različito nose sa svojim istorijama, animozitetima i saradnjom.

Poslednja večera i bar u crkvi

Poslednja večera, foto: Tatjana Ljubić

Ostao nam je još jedan dan u Dablinu i odlučili smo otići do plaže i lokalnog balkanskog restorana, kojeg svi zovu „Kod Hame“. Nakon par stanica vožnje Dartom, dablinskom nadzemnom železnicom, stigli smo do obale na peskovitu plažu kod četvrti ”Sandy Mount”. Vidimo samo pesak, ali nigde i more. GPS nam pokazuje da smo već u moru, ali oseka je i čini se da se kilometrima može hodati. Puna je školjki, nigde smeća, samo lokalci koji ovde istrčavaju svoje pse. Čist morski vazduh i naravno sad već poznati irski vetar. Nastavljamo do našeg Hame, a na putu do njega nailazimo na pab u crkvi. Tako se i zove: ”Church bar and restaurant”. Od crkve je napravljen restoran, a na mestu gde se nalazio oltar i klupe sada su šank i stolovi dok su na gornjem spratu i dalje orgulje, vitražni prozori i propovedaonica. U blizini ove „crkve“, severno od reke Lifej je i veliki mural na zidu, „Dablinska poslednja večera“ koju je napravio autor John Byrne, poznat po svojoj satiri. Radi se zapravo o velikoj fotografiji koja u savremenom svetlu pokazuje ”Poslednju večeru” Leonarda da Vinčija, sa „irskim tvistom“. “ Fotografija prikazuje menjanje irskog društva i kulturalnu razičitost glavnog irskog grada, pa se na slici nalaze ljudi različitih rasa, pola i zanimanja a koji predstavljaju današnji Dablin. Kako je sam autor rekao, ovaj rad sugeriše da niti institucije niti religije (u ovom slučaju kršćanstvo), nemaju monopol nad dobrotom. Prema popisu iz 2011., preko 84% stanovnika Irske izjasnili su se kao katolici. Ipak, i uprkos tome što je abortus i dalje zakonom zabranjen u Irskoj, čuli smo iz puno razgovora da se danas Crkva sklanja u stranu, kako oni to kažu, zauzela je „back seat. Kažu nam da je samo pitanje vremena kada će se i abortus legalizovati, kao što je to prošle godine učinjeno sa homoseksualnim brakovima i pravima na usvajanje dece.

(Probably) The best burek in Europe!

Kod Hame, foto: Tatjana Ljubić

No, vratimo se na Hamu i njegovom restoranu. Od kada je najezda Hrvata krenula ka Irskoj, on radi bolje nego ikad. „Otišao sam do njegovog restorana rano popodne prije par dana, kad vidim, zaključava. Pitam ga što? Kaže nestalo mesa, sve se pojelo, pa mora zatvoriti za taj dan“ pričao nam je naš drugar Zagrepčanin. Restoran se nalazi u Moore Street Mallu, jednom uređenom podrumskom prostoru gde su svi ostali lokali poljski. Čak i supermarket gde se nalaze isključivo poljski proizvodi. Poljaci su najveća imigrantska zajednica u Irskoj. Službene statistike pokazuju da ih ima preko 120 hiljada, ali neslužbeno čujemo da je taj broj i pola miliona. Hrvata, odnosno osoba sa hrvatskim državljanstvom, u Irskoj je, prema podacima hrvatske ambasade u Dublinu, oko 2.600. Ipak, neslužbeni podaci kažu da ih ima i mnogo više, pa čak i nekoliko desetina hiljada. Sa Haminog lokala vrište natpisi: “Probably The best burek in Europe!”. Nisam sigurna šta bi Sarajlije rekle na to, ali ajde. Uz Hamu, u restoranu radi još dvoje-troje naših ljudi i poslužuju sarme, ćufte, ćevape, pljeskavice, krempite, baklave… I burek, naravno. I, morali smo priznati, konačno nam je stomak došao na svoje!

Jedna igračka – osam piva

Bar in the Church, foto: Tatjana Ljubić

Za kraj su ostali pokloni klincima: dvojici dečaka od 3 i 6 godina. Celi Dizni dućan je u znaku najnovijeg Star Wars filma. Nina, Hrvatica koja tamo radi, pomaže nam pri izboru i uzimamo BB8 robota. Košta 40 eura. To je osam piva u pabu, otprilike dve runde za društvo. Preračunavamo šta bismo za osam piva mogli kupiti u Srbiji od igračaka… i brzo odustajemo. Sedamo u bus ka aerodromu i krećemo kući. Kad smo stigli u Budimpeštu, duvao je vetar. Ma vetar, šmetar! Više nam ne smeta, vozimo se kući i puštamo utiscima da se slegnu. Za kraj, šta možemo preporučiti: je li Irska obećana zemlja? Svakako je mesto gde se može lepo živeti, dobro zaraditi. Možda je to najbolje sažela jedna Zadranka na svom blogu: „Ono što se meni više svidilo od samog Dublina i od same Irske jesam ja u Irskoj. Konačno sam vidjela drugu stranu sebe, i ta mi se strana sviđala. Sviđao mi se i Dublin. Sviđalo mi se puno glazbe na svakom ‘kantunu’, opušteni, nasmijani ljudi. Stresa kao da nema. I vrlo brzo sam shvatila da je ovo dobro mjesto za mene.“

Iz iskustva četiri selidbe na dva kontinenta, znam koliko je to emotivno teško, ali nove navike se brzo usvajanju. Pa ko ne proba, neće ni znati. Zar ne?

Tatjana Ljubić (Magločistač)

Povezani članci:
“MAGLOČISTAČEVA” IZVIDNICA U IRSKU: ISELJENICI U ZEMLJI ISELJENIKA (PRVI DEO)

[clear]