Magločistač saznaje: Jedan nastavnik tokom časa gledao eksplicitan pornografski sadržaj!

Ne, Magločistač nije ekskluzivno saznao da je jedan nastavnik tokom časa gledao eksplicitan pornografski sadržaj, ali ako ste kliknuli na ovaj naslov – pravi ste, štaviše, odličan ste kandidat da pročitate sledeći tekst.

Ogroman broj sadržaja kojima smo danas svi, a naročito mladi svakodnevno izloženi – prvenstveno na društvenim mrežama – zahteva posedovanje bar elementarne medijske i informacione pismenosti kao veštine.

Jer, samo ta veština čini ih osposobljenim da razlikuju tačne od netačnih informacija, da prepoznaju manipulativne sadržaje, kako bi na posletku mogli da formiraju valjane stavove i donose utemeljene odluke.

“Medijska pismenost je jedna zdrava opcija koja se nalazi između dve krajnosti, a to su apsolutno poverenje u medije i apsolutni cinizam. To je sposobnost opreznog pristupa medijskim sadržajima, kako bi se od njih dobilo ono što nam je potrebno da bismo bili obavešteni i odgovorni građani koji donose informisane odluke, ali i kako ne bismo nasedali na različite tipove manipulacija i dezinformacija.”

Stefan Janjić

U istraživanju koje je 2021. godine sproveo Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), obuhvatajući populaciju od 12 do 60 godina, navodi se da je indeks medijske pismenosti, formiran na osnovu seta pitanja o sposobnosti procene medijskih sadržaja, u Srbiji u padu od 2019. godine, te je poslednje izveštajne godine on uznosio 3,88 od idealnih 6.

Istovremeno, isto istraživanje je pokazalo da prosečna ocena medijske pismenosti građana Srbije na skali od 0 do 1 (medijski nepismeni – medijski pismeni) iznosi 0.65.

U prilog ovom podatku idu i nalazi Fondacije za otvoreno društvo iz Sofije iz 2022. godine, koji su pokazali da se indeks medijske pismenosti u Srbiji nalazi pri dnu lestvice evropskih zemalja, odnosno na 32. mestu od ukupno 41 obuhvaćene istraživanjem.

Koliko radimo na medijskom opismenjavanju?

Da je država Srbija prepoznala važnost i nužnost medijskog opismenjavanja, svedoče strategije i zakoni iz oblasti obrazovanja i informisanja koji predviđaju da se ova tema uvrsti u nastavne planove i programe.

Tako je, na primer, Strategijom razvoja sistema javnog informisanja za period od 2020. do 2025. godine predviđeno uvođenje medijske pismenosti u osnovne i srednje škole, a slično je predviđeno i Strategijom razvoja obrazovanja i vaspitanja do 2030.

Istovremeno, istraživanje Instituta za medije i različitosti Zapadnog Balkana, rađeno između 2020. i 2023. sa organizacijama i institucijama u Srbiji, a čiji su rezultati objavljeni krajem prošle godine, pokazuje da je medijsku i informacionu pismenost potrebno uvesti u obrazovni sistem od najranijeg uzrasta, odnosno već u predškolskom obrazovanju, uz obaveznu promenu zastarelog sistema obrazovanja.

Medijska pismenost, u međuvremenu, na neki način jeste uvedena u srednje škole. Od 2018. je, naime, u gimnazijama uveden izborni predmet “Jezik, mediji i kultura”, u okviru kog se obrađuje i tema medijske pismenosti.

Sagovornici Magločistača su, međutim, jednoglasni da to niti je adekvatno, niti je dovoljno.

Pralica: Problem je nestručan nastavni kadar

Prema oceni prof. dr Dejana Pralice sa Filozofskog fakulteta novosadskog Univerziteta, koji predaje novinarstvo i komunikologiju na Odseku za medijske studije, dok na drugim smerovima drži medijsku pismenost kao izborni predmet, najveći problem je – nestručnost nastavnog kadra.

“Mislim da bi najbolje bilo da taj izborni predmet drže diplomirani studenti novinarstva i komunikologije, oni koji su detaljno prošli sve segmente koji se tiču razumevanja medija. To bi bilo fer. Jer, kao sto veronauku ne može da predaje bilo koji drugi nastavnik sem veroučitelja ili sveštenika, tako ni medijsku pismenost ne bi trebalo da predaje niko drugi sem diplomiranih žurnalista ili komunikologa”, smatra prof. dr Pralica, izražavajući nadu da će se to i desiti u skorijoj budućnosti.

Stručnog nastavnog kadra ima, dodaje on, budući da pored žurnalista i komunikologa, sa novosadskog Filozofskog fakulteta godišnje izađe još blizu 40 “medijski opismenjenih” studenata uglavnom kulturologije, socijalnog rada, srpskog jezika, srpske književnosti i germanistike, koji medijsku pismenost uzimaju za izborni predmet.

Na osnovu vlastitog radnog iskustva, Dejan Pralica zaključuje da je iluzijada su mladi danas dovoljno medijski pismeni, ističući da funkcionalna digitalna pismenost i klasična medijska pismenost nikako nisu isti pojmovi:

“Mladi danas medije prate površno, bez udubljivanja i analitike. Oni znaju gde se šta nalazi, kako se koriste digitalini mediji, ali uprkos tome pažnju im uglavnom privlače samo (agresivni) naslovi i fotografije. Vrlo mali broj njih ima vremena da pročita ceo tekst, a kamoli neko dublje istraživanje, ili da proveri kredibilnost medija, odnosno izvora informacija”.

On dodaje i da je činjenica da mladi danas mnogo više znaju o društvenim mrežama u odnosu na starije generacije, i da se u tome ogleda suština njihove superiornosti u odnosu na roditelje i bake i deke:

“Oni znaju više o trendovima i  inovacijama u odnosu čak i na svoje nastavnike, možda sa izuzecima onih koji su baš usredsređeni da prate nove medije i kojima je to isključivo polje profesionalnog interesovanja”.

Prof. dr Dejan Pralica ističe i da su internetski mediji drastično ubrzali nekritički protok informacija i proizveli hiperinflaciju copy-paste novinarstva, gde se krije opasnost za pogrešno i površno razumevanje medija, što za krajnje ishodište ima, kako kaže, nerazumevanje suštine bilo koje poruke.

I premda je “instant novinarstvo” postalo svetski trend, Pralica smatra da na nacionalnu medijsku pismenost delom utiče i društveno-politički kontekst, odnosno okolnosti pod kojima funkcioniše medijski sistem određene zemlje u pogledu medijske regulative, uticaja vlasti na medije, (ne)postojanja nezavisnih regulatornih tela, obrazovanja novinara i drugog.

Janjić: Vlasnici društvenih mreža ne doživljavaju dovoljno ozbiljno količinu svog uticaja i svoje moći

Docent na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Stefan Janjić, koji je i trener nastavnicima iz osnovnih i srednjih škola kada je reč o medijskoj pismenosti, kao i u međunarodnim okvirima, te autor dva kurikuluma u toj oblasti, ističe da je problem medijske nepismenosti kompleksan, te da je danas potrebno pažnju usredsediti primarno na društvene mreže.

On smatra da se mladi danas ne mogu jednostavno porediti sa starijim generacijama jer je reč o novom tipu opasnosti na novim medijima, ali istovremeno i o novom vidu kompetencija koje mladi imaju.

U tom pogledu je, kako dodaje, veoma važno razdvojiti nivo medijske i digitalne pismenosti mladih, jer za mlade ne možemo nužno reći da su automatski i medijski pismeni ako već jesu digitalno.

“Za razliku od starijih generacija, oni ne bi naseli na neku loše urađenu manipulativnu reklamu na koju bi naseli njihovi roditelji ili babe i dede, ali sa druge strane mislim da je upravo taj njihov život uz društvene mreže i na društvenim mrežama doprineo nekim drugim problemima gde oni trenutno nemaju dovoljno kompetencija, a posebno kada je reč o suzbijanju toksičnog iskustva”, smatra Janjić.

Generalizacija se svakako treba kloniti, ali kada je reč o dezinformacijama, Janjić navodi da ipak postoje generacijske sklonosti ka određenim tematskim oblastima:

“Kada je u pitanju mlađa populacija, rekao bih da političke dezinfomacije nisu toliko interesantne jer ih politika kao tema toliko ne zanima. Međutim, u velikoj meri govorimo o nekim dezinformacijama sa nacionalnim predzankom, gde se izdvajaju mladi koji su skloni nekim ‘desnim idejama’, a potom su to i dezinformacije koje se tiču istorije i međunarodnih odnosa”.

Stefan Janjić takođe smatra da uvođenjem medijske pismenosti kao izbornog predmeta u gimnazijama problem nije rešen jer nastavu ne mogu da prate učenici drugih škola. Upitno je, dodaje, i ko predaje ovaj predmet, a to je često neko kome nedostaje pun fond časova, bez stručnosti, predznanja i entuzijazma.

“Kada je reč o medijskoj pismenosti, mislim da ima dosta ljudi koji precenjuju svoje znanje u toj obasti, imaju pogrešne pedagoške pristupe, tu je takođe i strah profesora od tehničkih komponenti koje podrazumeva medijska pismenost, koji strahuju da razgovaraju sa učenicima o, na primer, Instagramu ili TikToku, ako oni nemaju naloge na tim mrežama. Ali pozitivan pomak je makar to što se o ovoj temi razgovara”, zaključuje on.

Pored regulisanja ovog predmeta u obrazovnom sistemu, Janjić smatra da bi na putu do podizanja nivoa medijske pismenosti trebalo razmišljati i o načinima i metodama kroz koje bi se što više javno razgovaralo na ovu temu.

“Postoje modeli inokulacije koji se vode idejom ‘bolje sprečiti, nego lečiti’. Dakle, pre nego što dočekamo da se pojave dezinformacije o, na primer, HPV vakcinama, treba ponuditi nekakav tačan i zanimljivo oblikovan sadržaj o toj temi, odnosno da preduhitrimo one koji će širiti dezinfirmacije o tome. To ne može da se radi samo na tribinama ili samo na časovima, već moramo kreirati javne kampanje koje će doći do velikog broja mladih ljudi.”

Govoreći o problemu medijske nepismenosti i društvenim mrežama kao omiljenom kanalu komunikacije mladih, Stefan Janjić smatra da bi odgovornost vlasnika tih mreža trebalo da bude veća.

“Najveći problem, i to ne samo u Srbiji, jeste što vlasnici društvenih mreža ne doživljavaju dovoljno ozbiljno količinu svog uticaja i svoje moći. To su ogromne kompanije koje zarađuju ogroman novac i mislim da, naspram te svoje privilegovane pozicije koje imaju, čine jako malo da doprinesu razvoju medijske pismenosti”, kaže Janjić.

On kao primer navodi mrežu X za koju ocenjuje da je do pre godinu i po dana na prijavu određenog sadržaja koji krši smernice, sadrži govor mržnje ili sadrži dezinformacije, povratna informacija stizala vrlo brzo, dok je nakon promene vlasništva nad meržom došlo do promene.

“Pod geslom da će sada da promoviše slobodu govora i da više neće postojati obaveza takozvane političke korektnosti, videli smo da je čitav taj sistem urušen i da je zaista od tada porastao broj manipulativnih narativnih sadržaja na X-u, bivšem Tviteru, da je porastao broj profašističkih narativa i sada vidimo i kako su nekakvi sistemi koji trenutno postoje vrlo krhki i zavise od vlasničkih struktura”, objašnjava Janjić.

On zaključuje da je medijska pismenost izuzetno složen fenomen na koji utiču brojni faktori, ali da je ipak najveća odgovornost na vlasncima mreža:

“Naravno da je ovo jedan vrlo složen fenomen i da možemo govoriti i o ulozi roditelja, i o ulozi škole i dece, ali rekao bih da sada u centru naše pažnje treba da budu društvene mreže i da kao društvo, ali na nivou država, treba da ih pritisnemo da se dozovu pameti jer je njihova uloga u ovome izuzetno velika”, ocenjuje Stefan Janjić.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.