„MAGLOČISTAČ“ NI U MAĐARSKOJ NI U SRBIJI: NA GRANICI STVARNOG I LJUDSKOG

I u tom ponižavajućem okruženju dostojanstvo je zajednička slika izbeglica: nikoga ne diraju i niko ne traži nikakvu pomoć

Izgrađena dobrodošlica, foto: Tatjana Ljubić

„Ja sam premlad da umrem, zato sam tu.“

Ovu misao koju je izgovorio osamnestogodišnji Bilal Kouraish iz Sirije verovatno bi ponovio mnogi od više stotina izbeglica koji se juče našao zarobljen na ničijoj zemlji između graničnog prelaza Horgoš – Röszke, bez obzira na naciju, pol ili dob.
Zapravo, tako nešto bi sigurno izgovorilo i bilo koje drugo čeljade koje ovaj tekst čita ispred računara, zavaljeno u mir svog doma.

Germany – Finland, via Croatia

Stojeći na nekoliko koraka ispred ograde koja preprečava put u Mađarsku – i na kojoj su još uvek stajali natpisi na engleskom „Mađarsko, molimo te, pomozi nam!“ i „Evropo, sram te bilo zbog ovoga!“ – mladi Bilal na tečnom engleskom kaže da je do Zida došao sa svojom rodbinom: golobradim dečacima, sve jedan drugome do uha. Da li zbog prirodne inteligencije, iznadprosečne obrazovanosti, prevremenog odrastanja ili zbog svega toga zajedno, tek Bilal se kod nas počeo raspitivati o tome koliko su tačne informacije da Hrvatska pušta izbeglice da nastave put prema bogatim i sretnim zemljama Evropske unije. Prenoseći mu samo službeno objavljene informacije o izjavama hrvatskog premijera Zorana Milanovića i obaveznoj registraciji u Tovarniku, Bilal je, nakon konsultacija sa braćom, rekao da će „o toj opciji“ još razmisliti. Upitan gde su mu roditelji, Bilal bez velike patetike kaže da mu je otac umro (ne kaže poginuo), a majka je, Hvala Allahu, negde „na sigurnom“.

Očaj i osećaj, foto: Tatjana Ljubić

A da je priča o novoj maršruti stigla među izbeglice potvrđuje i primer Ahmeda Jamala iz Iraka. Naša konverzacija počela je njegovim pitanjem kako se zove granični prelaz između Srbije i Hrvatske, te da li su tačne informacije koje su do njih stigle da se kroz Hrvatsku može dalje. Odgovorivši mu isto što i Bilalu, prisustvovali smo kratkom i bezuspešnom većanju sa još četvoricom svojih sunarodnjaka. Šta dalje: ostati i čekati da se Mađarska smiluje i otvori granicu ili se vratiti u za njih isto tako nepoznatu sredinu i neizvesnu situaciju?

Kratak razgovor sa Jamalom bio je neuobičajen bar iz još dva razloga. Prvi je taj da, za razliku od najvećeg dela izbeglica, on ne osuđuje podizanje zida s mađarske strane. Kaže da je to suverena zemlja koja ima pravo na odluku kako će čuvati svoje granice, a ne isključuje ni mogućnost da se u pozadini svega zapravo krije želja Mađarske da i na ovaj način dođe do više novca iz Evropske unije. Da li je mislio na neku vrstu ucena ili odrađivanja posla o kom političari javno ne govore nije precizirao. Još je zanimljiviji odabir krajnje destinacije u koju žele petorice Iračana. Naime, dok najveći deo izbeglica svoj mir i sreću vidi u Nemačkoj, Jamal i prijatelji istom tom se nadaju u Finskoj. Zašto? Pa, zato. Oni jednostavno smatraju da je život tamo mirniji, sigurniji i bolji u odnosu na Nemačku ili neku drugu zemlju Evropske unije.

Sirijci po potrebi

Osman Ajamia sa sinom Brahimom, foto: Tatjana Ljubić

Da i među samim izbeglicama postoje velike razlike i – pa nazovimo to nekom vrstom blagog prezira – svedoče reči sredovečnog Amara. On, naime, tvrdi da je među izbeglicama svega 20% Sirijaca iako se mnogi – nakon što unište dokumente – tako predstavljaju. Ističući da većina dolazi iz Afganistana, Iraka i drugih – kako kaže – „sigurnih zemalja“ u kojima rat i sukobi nisu ni približnog intenziteta kao u Siriji, Amar kaže da takvi zloupotrebljavaju situaciju iz čisto ekonomskih razloga, otežavajući na taj način položaj ljudima koji su u Siriji izgubili sve osim glave koju još nose na ramenima. Amar, koji takođe prilično dobro govori engleski, je bez vidne ljutnje ili nervoze odgovorio i na pitanje koje većina novinara izbegava postaviti izbeglicama, verovatno iz straha od njihove reakcije. Da skratimo: upitan šta misli o tome ima li među izbeglicama (ne samo u Horgošu nego uopšte) ima i pripadnika ISIL-a, koji su se infiltrirali u masu, Amar odgovara jednostavno. Pokazujući pet prstiju, on kaže kako ni oni ni kod jednog čoveka nisu isti. Jednostavan je Amarov odgovor i na pitanje šta će dalje u ovoj igri živaca na ničijoj zemlji? Kaže da će čekati, jer veruje u Evropsku uniju, humanost i Boga.

Falah Saleh, foto: Tatjana Ljubić

Iako samo Osman Ajamia iz Aleppo Cityja (najvećeg sirijskog grada) zna kako se kao otac devetnaestogodišnje kćerke i osamnaestogodišnjeg sina oseća, njegov izraz lica, gestikulacije i posebno oči odaju puno toga. Tugu i nesreću pre svega. Sa njegovog arapskog (ili kurdskog, nismo pitali) Amar nam je preveo da je radio u jednoj građevinskoj firmi sve dok mu bomba nije uništila dom. Razmišljajući isključivo o budućnosti svoje kćerke koja je u rodnom gradu započela studije biološkog inženjeringa i sina, koji je pohađao Medicinsku školu, Osman je krenuo na dug i trnovit put, čiji je krajnji cilj – pogađate: Nemačka.

Isti krajnji cilj izabrao je za sebe i Falah Saleh. Međutim, Falah ne bi mogao ni iz svoje rodne Sirije da mu nije Fehada Nasera. Vidno bled i iscrpljen Falah u svojim invalidskim kolicima, pored kojih se nalazi kateter, kaže da mu je Nemačka cilj i zbog human(ij)ih medicinskih uslova u toj zemlji. Kao ljudi izgubili su veru u sebe. Kaže da u ovakvoj situaciji oni ne znaju ni šta će se dogoditi niti na to mogu uticati. Iskreno veruju da odgovor na to pitanje zna jedino Bog.

Saniranje rana

Foto: Tatjana Ljubić

Međutim, postoje i ljudi koji se – koliko god to mogu – brinu o njihovoj sudbini. Doktor Tamás Takács iz subotičke Bolnice kaže da je Hitna pomoć na ničijoj zemlji prisutna svih 24 sata, menjajući se po smenama. Iako u vreme kada smo mi bili (juče poslepodne) nije zabeležen nijedan teži slučaj, Takács kaže da lekari imaju pune ruke posla. Najčešće su u pitanju ozlede, rane od žuljeva, alergije, a bilo je i ozbiljnijih slučajeva poput gnojnih angina za koje su problem tablete. Ističući da je već bilo i slučajeva proliva, Takács kaže da – ako se ova situacija produži – preti ozbiljna opasnost da zbog nehigijenskih uslova u kojima izbeglice životare dođe i do infekcija i zaraza. Upitan kako sami stoje sa lekovima, injekcijama i drugom potrebnom medicinskom opremom Takács kaže da za sada nema većih problema. Ali…

Pomoć izbeglicama nastavio je pružati i Tibor Varga iz Istočnoevropske misije. Iako ističe da mu hranu, vodu, odeću, obuću i sve što je izbeglicama u ovim trenucima potrebno donose i pojedinci i humanitarne organizacije, Varga kaže da toga nikada nema u dovoljnim količinama. I on, kao i najveći broj izbeglica, duboko veruje da se Bog ipak brine o ovim ljudima. Ono što mu je planu, a što je u njegovoj moći je, kaže, da na ničijoj zemlji naprave punkt gde će se izbeglice moći obratiti za raznorazne vrste pomoći.

Dobre tate, kad ne mlate

U trenucima dokolice, foto: Tatjana Ljubić

Iako se sa ekrana mnogih televizija slika Horgoša i Röszkea gotovo ne skida, sam boravak na graničnom prelazu deluje nestvarno. Od kontrolnih punktova u Horgošu do ničije zemlje praznina, a onda, 150-200 metara do mesta gde su putnici do juče izlazili uglavnom zbog gužve (da u čekanju „protegnu noge“) više stotina ljudi. Svašta se moglo videti: izbeglice koje u najlonske džakove i vreće skupljaju otpad, raširen opran veš po ogradi uz put, toaleti, cisterne s vodom, ljudi iz UNHCR-a, lekari, grupice dece kako se bezbrižno igraju, ali i onih koja plaču; ljudi šetaju, sede ili leže na tom parčetu Planete koje nije ni u čijem vlasništvu, u šatorima, na improvizovanim sedaljkama.

Najveća gužva čini se ipak kod ograde i žice koja preči izbeglicama nastavak puta kroz Mađarsku u druge zemlje Evropske unije. Međutim, odmah pored, u šumarku, improvizovano izbegličko naselje. Na poljani šatori razmešteni ko je kako stigao, čitave porodice održavaju kakav-takav red unutar sebe… Ako izuzmemo dečicu, malo ili bolje rečeno, gotovo nijedno nasmejano lice. Na mnogima od njih jasno se očitava briga, neizvesnost, pa čak i strah. Pa ipak, i u tom ponižavajućem okruženju jedna slika je zajednička: dostojanstvo. Novinari mirno rade svoj posao, izbeglice su uglavnom predusretljivi i rado daju izjave, niko ne traži nikakvu pomoć. Samo čekaju.

Izvor: REUTERS/Marko Djurica

I onda: kao na demonstracijama ili utakmici. Nekoliko glasnih povika i masa, od koje najveći deo ne zna ni zašto, počinje trčati prema starom prelazu Horgoš – Röszke. Ostatak priče ste imali prilike videti juče predveče i sinoć.

A mnogi od onih s druge strane žice, koji su pre proboja ograde uz smeh i samo njima zanimljive dosetke gledali ljudsku tragediju masovnih razmera nakon što su intervenisali vodenim topovima, suzavcem i pendrecima verovatno su se nakon smene vratili svojim domovima i uživeli se u uloge brižnih roditelja koji će svojim anđelčićima – ako treba – skinuti i onaj helikopter s neba koji se nadvio nad tamnoputu dečicu kako bi kontrolisao njihovo kretanje. A kad se naspavaju, svoje uverenje da kao istinski kršćani brane temeljne vrednosti evropske civilizacije biće spremni u te svrhe ispaliti i pokoji bojevi metak. Jer, kao i u kasarni, ograda je pre svega krojena za kalup takvih glava – da humanost ne uđe u njih.

Zlatko Romić

[clear]