Kontrakulturni obrasci ponašanja mladih: Šta kada i sistem i porodica oguglaju na nasilje

Porodični odnosi, potom loša kaznena politika, i pad tj. odsustvo društvenih vrednosti u zemlji – tri su faktora koja mladi ljudi najčešće prepoznaju kao uzroke nasilja u Srbiji, pokazalo je istraživanje koje je sprovela Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS), a koje je prezentovano u „Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih u Republici Srbiji“ za prošlu, 2021. godinu.

Odrastanje u takvom društvenom kontekstu, bez zdravih orijentira, bez snažnih i efikasnih institucija, bez stabilnosti koje treba da pruža porodica u formativnom periodu svake mlade osobe, ima svoj odraz u ogledalu statistike koje govori da broj dece i mladih sa problemima u ponašanju u najširem smislu te reči – raste.

Ogledalo statistike

Prema poslednje dostupnim podacima koje na godišnjem nivou sumira Pokrajinski zavod za socijalnu zaštitu, na teritoriji čitave Vojvodine je tokom 2020. na evidenciji svih centara za socijali rad bilo evidentirano 6.153 dece i mlađih punoletnika sa problemima u ponašanju (1.716) i u sukobu sa zakonom (4.437), od kojih je 43% novih slučajeva. U obe kategorije, dakle, i kod dece sa problemima u ponašanju i kod dece u sukobu sa zakonom, najbrojnija su ona uzrasta od 16 do 17 godina. Zabrinjava podatak, naglašavaju iz ovog zavoda, da raste učešće dece i mladih među učiniocima krivičnih dela.

Kada je reč o Subotici, na temelju podataka do kojih je došao Magločistač po osnovu zahteva za dostupnošću informacija od javnog značaja, u nadležnoj Policijskoj upravi, od početka 2021. do 30. novembra iste godine, evidentirano je bilo 105 maloletnika koji se sumnjiče da su izvršili 181  krivično delo, među kojima dominiraju imovinska krivična dela.

Tako je zabeležena 101 krađa, 39 teških krađa, pet sitnih krađa, dva razbojništva, jedna razbojnička krađa, kao i jedno krivično delo neovlašćenog korišćenja tuđeg vozila.

Takođe, maloletnici su evidentirani i kao učinioci 8 krivičnih dela lake telesne povrede, 7 krivičnih dela nasilja u porodici, 6 krivičnih dela neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga, 6 krivičnih dela uništenja i oštećena tuđe stvari, kao i pet krivičnih dela nasilničkog ponašanja.

Od ukupno 105 maloletnih učinilaca krivičnih dela, njih 60 su stariji maloletnici, starosti od 16 do 18 godina, 25 su mlađi maloletnici, starosti od 14 do 16 godina, dok su 20 mlađi od 14 godina.

Istovremeno, nešto ažurniji podaci – prezentovani u istraživanju Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu „Deca sa poremećajem u ponašanju u sistemu socijalne zaštite u AP Vojvodini – izazovi i teškoće u zaštiti“, kojim je obuhvaćeno svih 45 centara za socijalni rad i 4 ustanove za decu i mlade tj. domovi za decu bez roditeljskog staranja sa teritorije AP Vojvodine – pokazuju da se, zaključno s 31. januarom 2021, na aktivnoj evidenciji nalazilo ukupno 873 dece uzrasta od 0 do 17 godina koja ispoljavaju poremećaj ponašanja, pri čemu je učešće onih od 15 do 17 godina čak 72%. Njih 693 je evidentirano u biološkim porodicama (80%), dok je 157 (18%) na smeštaju u okviru sistema socijalne zaštite. 126 dece (14%) je bilo pod nekom vrstom psihijatrijskog tretmana i praćenja, a 41 dete (5%) je zahtevalo i hospitalizaciju zbog poremećaja u ponašanju.

Kako prepoznati poremećaje u ponašanju mlade osobe

Adolescencija je izuzetno važan, ali i buran period bio-psiho-socijalnog razvoja u životu svake mlade osobe, ističu stručnjaci, pri čemu je bunt uobičajena pojava koja prati pubertet.

Međutim, kada se razvojni problemi ustale i akumuliraju tako da ugrožavaju i ometaju dalji razvoj i funkcionisanje mlade osobe, ali i narušavaju prava drugih, onda prerastaju u poremećaje i zahtevaju stručnu, terapeutsku intervenciju.

“Poremećaje ponašanja karakteriše ponavljano i trajno prisustvo antisocijalnog, agresivnog i izazivačkog ponašanja, koje se u značajnoj meri razlikuje od socijalno očekivanog ponašanja za uzrast i po čemu se razlikuju od dečijeg nestašluka ili adolescentnog bunta”, navodi se u publikaciji „Deca sa poremećajem u ponašanju u sistemu socijalne zaštite u AP Vojvodini – izazovi i teškoće u zaštiti”.

Manifestacije tako definisanog poremećaja, koji predstavlja psihijatrijsku kategoriju i koji treba razlikovati od maloletničkog prestupništva kao pravne kategorije, brojne su i obuhvataju: agresivnost prema ljudima i životinjama, uništavanje imovine, neiskrenost, prevare i krađe, ozbiljno kršenje pravila i normi, nedostatak osećanja, empatije, krivice i kajanja, nebrigu oko sopstvenog ponašanja i opšteg vladanja, površne ili restriktivne emocije, odnosno, s druge strane, prenaglašene emocije, izlive besa I agresivnosti – verbalne ili fizičke…

Porodica, vršnjačke grupe, društveni kontekst – i izvor i ključ rešenja problema  

Postoji nekoliko faktora koji utiču na razvoj problematičnih obrazaca ponašanja, a sistemski pristup ovom problemu i još bitnije – rešavanju problema, ističe sociološkinja i psihoterapeutkinja Miljana Vorkapić, podrazumeva da se u analizu uključe porodica, potom vršnjačke grupe, koje i te kako imaju veliki uticaj na mladu osobu u razvojnom periodu, i na kraju društvo tj. država i državne institucije koje na određeni način posmatraju nasilje.

„Nasilni obrasci ponašanja, i fizički i verbalni, često se direktno ili indirektno usvajaju u samoj porodici, što ne znači da je porodica primarni krivac tj. da snosi svu odgovornost. Ali, ako dete ili mlada osoba potiče iz porodice u kojoj su dominantni komunikativni obrasci prožeti nefunkcionalnim konfliktima, svađama, nerazumevanjem, visokim stepenom kritikovanja članova porodice međusobno, pasivnom agresijom, nepoštovanjem druge osobe, onda ih usvaja i dete tj. mlada osoba“, ističe Miljana Vorkapić.

To je naročito izraženo u visoko disfunkcionalnim porodicama, u kojima onda ima i momenata zanemarivanja deteta, čiji želje i potrebe ostaju nezadovoljene, dodaje ona:

“Ne govorim o željama koje izlaze van granica mogućnosti, već o osnovnim ljudskim potrebama kao što su potreba za prihvatanjem, razumevanjem, ljubavlju i podrškom. Nekada prosto porodica može biti neprijatno mesto za život, i tada mlada osoba pokušava sve to da nadomesti na drugim mestima i kroz neke druge kanale”.

Što se tiče vršnjačkih grupa, objašnjava sociološkinja dalje, treba imati u vidu da one igraju veoma značajnu ulogu u razvojnom periodu mlade osobe, jer se posredstvom njih zadovoljavaju potrebe za pripadanjem, prihvatanjem, razumevanjem, ali i dokazivanjem:

„Mlade osobe su tako, iz želje da u stvari budu prihvaćene i da pripadaju nekoj grupi, spremne da pomeraju sopstvene granice i da neka svoja uverenja, načela ili vaspitanje jednim delom dovedu u pitanje, da bi prosto od strane vršnjačke grupe bili vrednovani i uključeni u tokove.“

Treće pitanje je pitanje društvene tolerancije prema nasilju koje, prema mišljenju sagovornice, poslednjih godina dosta opada, ali je društvo tj. zajednica u kojoj živimo i dalje izvor nasilnih obrazaca komunikacije. Zato je, kaže ona, važno da samo društvo postane svesnije svog uticaja na pojedinca, jer taj uticaj nije mali:

“Frustracije, agresija, bes, na individualnom nivou, dolaze iz nezadovoljenih potreba i želja. U analizu treba, međutim, uzeti i širi društveni kontekst. Ne možemo tako da prenepregnemo šta se u našem društvu dešavalo poslednjih nekoliko decenija: tu su bili ratovi, vanredne situacije, razne promene vlasti… Neizvesnost, nesigurnost, neko opšte razočarenje u to na koji način se vlast odnosi prema svojim građanima, to je atmosfera u kojoj smo i mi i naša deca odrastali, a koja je makar i indirektno ostavila traga porodice”.

Promena je moguća, podrška je nužna

Problematična ponašanja nisu nepromenljiva, naglašava Miljana Vorkapić iz ugla nekoga ko se u praksi bavi psihoterapijom, ali je neophodno ispuniti nekoliko uslova da bi rad sa mladom osobom koja ima problem bio na kraju uspešan, a prvi u nizu svakako jeste postojanje svesti o tome da problem uopšte postoji.

“Često roditelji uvide da imaju problem tj. da dete ima problem. Nekako prva ideja bude da je dete u potpunosti odgovorno za to što mu se dešava, što na kraju krajeva jeste tačno, ali je neophodno razumeti da u tom razvojnom periodu mlada osoba nema mnogo prostora u kom može najbolje da razume ono što se dešava”, kaže Miljana Vorkapić, dodajući da upravo psihoterapija taj prostor u kom možemo da razumemo sebe, a potom i da se menjamo – otvara.

Prema podacima prezentovanim u istraživanju „Deca sa poremećajem u ponašanju u sistemu socijalne zaštite u AP Vojvodini – izazovi i teškoće u zaštiti“ (2021), najčešća praksa centara za socijalni rad u radu sa decom sa poremećajem u ponašanju jesu intervencije u vidu savetodavnog rada sa detetom i porodicom i zastupanja i posredovanja kod drugih institucija i organizacija – ove intervencije su evidentirane kod 800 dece tj. u 92% slučajeva od ukupnog broja dece sa poremećajem u ponašanju.

Kada se radi o međusektorskoj saradnji različitih institucija i organizacija u cilju zaštite dece sa poremećajima u ponašanju, ta saradnja je od strane centara za socijalni rad ocenjena najvišim ocenama kada se radi o policiji (prosečna ocena 4,2), slede tužilaštvo, sudovi, instiucije obrazovanja i zdravstva.

Civilni sektor se retko prepoznaje kao saradnik, ali u slučajevima gde je bilo saradnje, ocenjena je sa najvišom ocenom.

Za uspešnost terapije najbitniji su, pak, unutrašnja motivacija i podrška uže zajednice, naglašava dalje ona:

“Ako osoba nema motiv za promenom, koliko god bio jak spoljašnji pritisak, u najvećem broju slučajeva neće načiniti trajnu promenu. A ukoliko mlada osoba i nije u dovoljnoj meri motivisana, preporuka je da se u proces kao podrška uključi porodica koja, konačno, jeste prva linija odbrane, a nekad i sam izvor problema. Porodice su kompleksne, njihova dinamika je složena, često imaju svoje tajne, disfunkcionalnosti. Važno je, dakle, osvestiti obrasce ponašanja koje možda i ne primećujemo, a koji generišu problematično ponašanje kod mlade osobe. Potom, svako treba da preuzme svoj deo odgovornosti, a nikako da roditelji ili drugi članovi porodice krive samo mladu osobu za problem”.

Kada se svi ovi elementi slagalice sklope, zaključuje naša sagovornica, pozitivna promena je gotovo izvesna.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.