KOMENTARI NAKON SMRTI DEVOJČICE KOJA SE LEČILA U SUBOTIČKOJ BOLNICI: TIHI ALARM

Niko u Bolnici nije voljan ili, bolje rečeno, nema hrabrosti javno progovoriti o onome o čemu svakodnevno svedoči sa brojnim pacijentima koji su prisiljeni doći u instituciju iz koje se nadaju da će se – umesto s nogama napred – vratiti zdraviji

Tri nedelje postojanja i dvadesetak upućenih komentara bilo je dovoljno da „Magločistač“ izvuče neke zaključke koji se tiču jednog od najozbiljnijih događaja u poslednjih dvadesetak dana, a kom nijedan lokalni medij nije pristupio ozbiljnije. Reč je, naime, o komentarima koje smo dobili nakon objavljivanja informacije da je bezobrazno pitanje o smrti devojčice pokvarilo svečanost povodom dodele opreme dečjem odeljenju subotičke Bolnice.

Crne fleke na belim mantilima

Ono što je u najvećem postotku zajedničko pristiglim nam komentarima – što javno objavljenim, što upućenih na privatne mailove ili brojeve telefona – jeste osuda javašluka koji vlada u ovoj ustanovi, a koja se u javnosti hvali svojim humanim rezultatima. Ko god se vrati na devet objavljenih komentara u tekstu „Tabu na svečanosti“ može se uveriti u to da su čitaoci sa velikom antipatijom primili obrazloženja načelnice pedijatrije Katje Puleve i direktora Bolnice Gorana Bićanina, ne verujući im nijednu od prve do poslednje reči.

„Pre pet godina dotična Puleva, nikako pedijatar ili ne daj Bože doktorica… odbila je kategorično moje dete od devet godinica sa teškom upalom zvukovoda i nesnosnim bolom u ušima. Poslala nas doktorica sa hitnog, jer dete, citiram: ‘trpi užasne bolove…’ Dotična nas je vređala i smejala se kao dobrom vicu. Dete nije ni dotakla… Bukvalno smo isterani sa dečijeg odeljenja. Jutro smo dočekali sa visokom temperaturom, skoro bez svesti, dehidriranog organizma od povraćanja…“, deo je koji je 18. marta na našu adresu uputio/la čitalac/teljica pod nazivom „bajmok“.

„Građanin drugog reda“ dole potpisanom novinaru kaže da je smrt jednogodišnje devojčice zapravo samo vrh ledenog brega, objašnjavajući mu da bi mu pripala muka od brljotina i zataškavanja koja se događaju u Bolnici. Uveren da više nećemo pisati o Bolnici i da će nas na ovoj ili onaj način (neko, prim. a.) ućutkati naš nam je čitalac poželeo puno sreće, za koju kaže da će nam trebati.

Složivši se u potpunosti sa njim čitateljica „Marija“ navodi slučaj svojih roditelja koji su, kako kaže, pali u nemilost „takozvanih doktora subotičke Bolnice“ iz koje više nikad nisu ugledali svetlost dana, iako su u nju ušli na svojim nogama.

„Bila sam direktan svedok nehumanosti, surovosti, bahatosti i nestručnosti koje je moje roditelje koštalo života. Otac mog prijatelja, u svojim 50-im, je otišao na bezazlenu operaciju kolena, dobio sepsu u Bolnici i tamo i završio. Mislila sam da je takvo ponašanje pretežno rezervisano za starije ljude 50+, 60+ za koje se ‘ne vredi truditi’, ali očigledno nije tako. Kad je meni teško da živim sa gorčinom i krivicom što sam im prepustila svoje roditelje, mogu da mislim kako je tek roditeljima tog malog anđela. U toj bolnici je potrebno sprovesti detaljno istraživanje i čišćenje svega, ali ko to da uradi? Da li je to moguće u našoj zemlji? Komentar u vezi diploma bi mogao da bude veoma blizak istini i objašnjenje nestručnosti. Ali šta je sa nehumanošću, bahatošću, korumpiranošću… da li je ljudskost ‘belih mantila’ postala tako retka? Sve u svemu, jadni su oni koji moraju da im se prepuste“, kaže Marija u komentaru našeg teksta.

Ćutanje je – Zato!

Uz čestitku, podršku i žaljenje što tekst o smrti jednogodišnje devojčice nije objavljen „tamo gde bi imao više odjeka u javnosti“, jer bi možda bar za malo smanjio broj propusta, bahatosti i nestručnosti, jedan zaposlen u Bolnici tvrdi da je u ovom slučaju sve to zajedno doprinelo tragičnom ishodu.

Šta se, dakle, nakon ovih komentara da zaključiti?
Pre svega da građani imaju brojna negativna iskustva u kontaktima sa zaposlenima u Bolnici, koja – osim u razgovoru sa bližnjima i prijateljima – žele podeliti i putem medija. Problem je, međutim, upravo u tome što isti ti građani samo u medijima vide nadu da će se nešto promeniti na bolje, a ne, na primer, da to pokušaju u samoj Bolnici (čijem rukovodstvu i zaposlenima ne veruju) ili u pravosudnim telima (koje čitaoci spominju u istom kontekstu kao i samu Bolnicu), pa makar bila reč i o najtragičnijem mogućem ishodu ljudskog života kao što je smrt devojčice. Da se zaključiti i to – a na temelju naknadne prepiske sa zaposlenim u Bolnici – da niko u toj ustanovi nije voljan ili, bolje rečeno, nema hrabrosti javno progovoriti o onome o čemu svakodnevno svedoči sa brojnim pacijentima i nevoljnicima koji su prisiljeni doći u instituciju iz koje se nadaju da će se – umesto s nogama napred – vratiti zdraviji.

Mogli bi se – ako već ne zbog primedaba pacijenata – iz navedenih komentara doktor Bićanin i doktorica Puleva konačno zapitati da li je u ustanovi na čijem su čelu i odeljenju kojim rukovode baš sve u najboljem redu. Čisto zbog lekarske etike i Hipokratove zakletve.

Ako oni, međutim – kao i kolege ili podređeni im – za to nemaju volje, sluha ili hrabrosti, onda je to već pitanje, recimo, kojim bi se odvojeno ili, još bolje, zajedno trebali pozabaviti gradonačelnik Jenő Maglai, načelnik Severnobačkog okruga Dragi Vučković, Pokrajinski sekretarijat za zdravstvo i nadležno republičko Ministarstvo. Lokalni „kolege“ koji se bave ovom oblašću odavno su propustili tu šansu. Na štetu pacijenata. Među kojima ima i primera poput nedavno opisanog.

Zlatko Romić

Povezani članci: SMRT DEVOJČICE KOJA SE LEČILA U SUBOTIČKOJ BOLNICI: TABU NA SVEČANOSTI

[clear]