J.S. JÁNE: BELEŠKA IZ KARANTINA

Uvedeno je vanredno stanje. Moja majka, kao i stotine drugih majki i očeva, sedmicama je zatvoreno u kuće ili još gore u stanove, a ovde, kroz prozor, gledam kako se stariji ljudi, penzioneri, šetaju, držeći fizičku distancu. „Nisu oni glupi, to su Nemci”, rekli bi neki. Gluposti. Znate šta? U jedno sam siguran – naši stari nisu glupi. Svako ko to misli je tupav kao kamen.

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Dva dana mi cvrkuće ptičica na ramenu i kaže… ptice ne pričaju. Kuva u meni. No da počnem iz početka.

Za one koji me ne znaju, ja se zovem Ekonomski Migrant. Da, to je moje ime, mada bi mi tamo neki dali i druga imena. U samoizolaciji sam nešto više od dve godine. Samoizolovao sam se od prijatelja, od familije i socijalnog života na kakav sam navikao u mojoj voljenoj Subotici. Živimo žena, dete i ja na vrhu brda. Znate onog zmaja iz filma “Munje”, što je rekao „Jebo te, gde ja živim!”. E pa eno ga zmaj, živi ulicu niže od moje. Moj izbor, naš izbor.

Od kada sam vam pisao pre godinu dana i predstavio sliku mog novog ciklusa, novog žvota u Nemačkoj, mnogo se toga promenilo. Istina, ni tada nije bilo loše, no sada imam dobar posao. Jedna smena. Fleksibilno radno vreme. Slobodni vikendi. U ovoj samoizolaciji sam ipak ostao blizak sa prijateljima koji to zaista jesu, i sa ponekim poznanicima koji su zaista dobri ljudi ili smo se našli na istoj frekvenciji. Jesam daleko. Jesam fizički distanciran, ali ne i društveno. Ne možemo da se rukujemo i zagrlimo, to nas ne sprečava da se volimo. Jesam otišao, ali nisam prestao da volim svoju zemlju. Nisam prestao da se saosećam sa ljudima koji žive tamo, tamo daleko.

Pored ove samoizolacije, koja nije ni tako loša, došla je još jedna zbog virusa. Dok ovo pišem, završava se lagano peta sedmica samoizolacije, mada, da budem iskren, prve tri su bile samoizolacija, ove dve su obavezni kućni karantin. Bio sam pozitivan na koronu. Bilo pa prošlo. Srećom supruga i dete nisu imali simptome. O svojim simptomima sam pisao u jednoj drugoj belešci, neću o tome ovde.

U ovih pet sedmica sam prošao mnoge faze, bilo je dana kada sam bio neraspoložen, bilo je dana kada sam rekao „Hvala Bogu, život je lep”. Taj momenat i dalje traje. Život je lep. Pored svega što me zadesilo, nastavio sam da pratim dešavanja kod kuće. Pratio sam vesti i, naravno, imao sam razna osećanja, od ljutnje do razumevanja za poteze izvršne vlasti. Sve što sam mogao je da posmatram, da se čujem ili dopisujem sa dragim ljudima i, naravno, da pišem.

“Slobode, ljubavi – Njih meni fali. Za ljubav ću i život Dati, Za slobodu i ljubav Žrtvovati.”
Šandor Petefi

Uvedeno je vanredno stanje. Moja majka, kao i stotine drugih majki i očeva, sedmicama je zatvoreno u kuće ili još gore u stanove, a ovde, kroz prozor, gledam kako se stariji ljudi, penzioneri, šetaju, držeći fizičku distancu. „Nisu oni glupi, to su Nemci”, rekli bi neki. Gluposti. Znate šta? U jedno sam siguran – naši stari nisu glupi. Svako ko to misli je tupav kao kamen. Ako pomislite da su naši stari glupi, a oni su nas podigli, šta to govori o nama? Oni su nam dali osnovno kućno vaspitanje. Ugradili su u nas veru u bolje sutra. Dali su nam ljubav. I kako im se vraća? Imaju sat, dva sedmično da izađu iz kuće kako bi kupili „hleb i mleko”. Verujem da bi se i oni pridržavali mera. Držali bi distancu. Samo da im je dozvoljeno. Izađu oni na tih „sat” vremena što im je dozvoljeno, ali ne da kupe hleb i mleko – to im deca svakako obezbede – izađu da bi se nadisali slobode.

„Ovaj je zabranio Uskrs”, glasi status sa Fejsa. Više mu ni ime ne spominju, pišu „Ovaj”. Ne znam zašto me to podsetilo na Hari Potera. Mnoge moje prijatelje i poznanike je pogodila ova vest – nazovimo to vest. Pročitao sam mnoge statuse na tu temu. Nisam sklon tradiciji, iako sam, otkada imam svoju porodicu, počeo da obeležavam praznike, i katoličke i pravoslavne. Tako je bilo i kada sam bio mali. Slavili smo oba Uskrsa, tipično za Vojvodinu, mešoviti brak. Uskrs po Gregorijanskom kalendaru pada na vikend pred nama, po Julijanskom kalendaru je naredni vikend. Verujem da će iste mere i tada biti na snazi, ali ne može „Ovaj” da zabrani Uskrs. Može da zabrani porodično okupljanje za Uskrs, to ćemo preživeti, jer stariji od šezdeset i pet svakako ne mogu da prisustvuju okupljanjima. Razmislite, kakav je to Uskrs bez majki i očeva, kakav je to Uskrs ako bake i deke ne mogu da zagrle unučad. Nije „Ovaj” zabranio Uskrs, ne može da zabrani Uskrs. Može da suspenduje Skupštinu Republike Srbije, može da uvede vanredno stanje i lomi narodu duh, ali ne može da zabrani Uskrs, niti to želi, nadam se, jer je to iznad njegove moći

„Kad celom ropskom svetu tom dojadi jaram, pa se uspropne, zavitla, rumen, žarkom zastavom, a na njoj sveto, plameno slovo to: Sloboda celog čovečanstva!”

Uvek je u zatočeništvu čovek željan slobode. Nakon svega će ipak da vaskrsne duh naroda, jer Uskrs je u nama. Nadam se da će u vremenu nakon vanrednog stanja naš narod biti željan slobode, kao i kulture, uzajamnog poštovanja i svih onih osnovnih porodičnih i ljudskih vrednosti. Nakon što sve ovo prođe vaskrsnuće porodična okupljanja i neće se porodice okupljati samo za praznike. Svaki vikend će biti praznik porodice i ljubavi. Zato mu ne zamerite, ne sudite, oprosite mu, baš na ovaj veliki hrišćanski praznik. On radi ono što smatra da je potrebno. Vi radite ono što trenutno morate. A kada sve ovo prođe, onda radite ono što smatrate da je potrebno. Nemojte dozvoliti da vam se duh slomi. Sačuvajte ljubav u sebi. Srećni praznici.

Pozdrav iz karantina,
J.S. Jáne

Povezani članci:

DNEVNIK IZ KARANTINA NELE TONKOVIĆ: BELEŠKE O UNUTRAŠNJEM ŽIVOTU

(Magločistač)

[clear]