IZLOŽBA „KAKO SE GRADI GRAD“: INICIJATIVA ZA REVITALIZACIJU, A NE RUŠENJE

Tako se danas gradi, na brzinu, više nogama nego rukama. Nigde mirne zamisli, brižnog poteza i zaljubljeničkog pristupa, nigde samorodne a čiste linije. A materijal, sve sam polufabrikant: kupi jevtino, sklopi navrat-nanos, i guraj dalje.

Da se zapitaš šta bi sa nekadašnjim majstorijama, s onim krivinama i senkama i zaobljenjima koja viđamo na ručnim izrađevinama, alatkama, nameštaju, nadgrobnim kamenovima i fasadama starih kuća? Kako to da je jučerašnja sirotinja imala više ukusa od današnjih naručilaca i graditelja, koji su tehnički opremljeniji i imućniji?

Milovan Danojlić, Dragi moj Petroviću (Znanje, Zagreb, 1987)

[divide icon=”circle” width=”medium”]

„Arhitekta Ferenc Rajhl je izgradio ovu zgradu pre 112 godina tek iz drugog pokušaja. Prvi projekat koji je predao nije ’prošao’ zbog spratnosti, tek drugi je uvažen i po njemu se moglo graditi. Kada ovu priču pričamo učenicima osnovnih škola, onda ih učimo da je jako važno da pokušaju još jednom kada u nečemu ne uspeju, a kada istu tu priču pričamo odraslim ljudima, onda kažemo da je jako važno da postoje mehanizmi korekcije. U slučaju raspisanog Konkursa za idejno-arhitektonsko rešenje ulične fasade stambeno-poslovnog objekta u ulici Petefi Šandora postojao je žiri tj. komisija koja je – uzimajući u obzir ono što je graditeljsko nasleđe ovog grada i način života njegovih stanovnika – sasvim sigurno odabrala najprimerenije rešenje“, rekla je Nela Tonković, direktorka Savremene galerije Subotica, prilikom otvaranja izložbe „Kako se gradi grad“ sinoć u Rajhlovoj palati.

Foto: Magločistač

Od 93 rada, koliko ih je pristiglo na Konkurs koji je raspisao investitor „DG Company“ 15. februara ove godine, 24 najznačajnija su izložena u galerijskom prostoru i stavljena na sud javnosti, a prema odluci dvanaestočlanog žirija najbolji među njima je rad autora Bojane Kovač-Đurasinović i Miloša Đurasinovića iz beogradskog studija „Platforma“, nagrađen s 3.000 evra. Drugo mesto i nagradu od 1.500 evra osvojio je Stanislav Subotin iz Moskve, treće Petar Pejić iz Beograda, nagrađen s 1.000 evra, dok su radovi autora Svetlane Mojić, Marijane Papić, Milice Nešić, Nikole Stjelje i Danijele Vujović iz novosadskog studija „Salt&water”, odnosno Michaela Henricha iz SAD-a otkupljeni za 500 evra.

Prema rečima inženjera arhitekture Jožefa Čipe, predsednika žirija, najvažniji uslov Konkursa je bio da idejno rešenje reprezentuje arhitekturu XXI veka, „da se ne kopiraju i ne kloniraju stari objekti, ne sakriva današnja mogućnost arhitektonskog izražavanja, već da to bude pečat ovog vremena koji neće, međutim, prekriti stare pečate“, uz imperativ da ambijent treba da se ispoštuje, odnosno, sam objekat da bude primeren sredini. U toj meri je i izražaj za ono najsavremenije što arhitektura danas pruža morao biti smanjen.

Za autorku prvonagrađenog rada, Bojanu Kovač-Đurasinović, potreba uklapanja novog i starog predstavljala je veliki izazov, tim pre što se radi o istorijskom jezgru grada.

„Dobra stvar je što je investitor imao sluha da za jednu takvu lokaciju raspiše konkurs, jer se vrlo često dešava da se konkursi ne raspisuju, što se štetno odražava na sve – i na građane, i na struku. Iako ne dolazim često u Suboticu, primećujem da ovde ljudi više vode računa o svom gradu, vrlo često postavljaju pitanja, otvoreno izražavaju svoje mišljenje, pišu peticije u vezi s tim da li je nešto iz domena naše struke kako treba da bude ili nije. U većim gradovima poput Beograda toga ima zanemarljivo malo, i jednostavno bude utopljeno u čitavu situaciju koja je sa stručne stane, mogu da kažem, loša. Arhitekte pokušavaju da se izbore za nešto, ali jako teško uspevaju u tome“, ističe Bojana, koja je, inače, do 2000. godine živela u Subotici, kada nakon završene srednje škole odlazi na studij arhitekture u Beograd, gde 2012. otvara sa suprugom vlastiti studio.

Da struka treba više da se pita i da investitori treba da raspisuju javne konkurse, smatra i Gordana Prćić-Vujnović, arhitekta Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Gordana Prćić-Vujnović, foto: Magločistač

„Mislim da je ovo prava procedura i da bi svi ostali investitori u gradu trebalo da slede ovaj primer. Inače, mi već par godina unazad preporučujemo investitorima, a ne možemo ih usloviti, da naprave konkurs kada grade novi objekat, jer je Subotica grad koji zaista zaslužuje da se najbolje ugradi u njega. Nažalost, do sada smo imali uglavnom loše primere. Ja se nadam da će ovaj slučaj biti primer za ugled. Odziv na Konkurs je bio impozantan, moglo bi se reći da smo dobili jedan presek arhitekture u svetu i priliku da sagledamo kako ljudi razmišljaju i šta se gradi. Prvi rad je zaista kompoziciono jako dobro uklopljen, ostvarena je veza starog sa novim, mada je to savremena arhitektura. Čak se javljaju i neki prefinjeni sitni detalji koji su uzeti sa starih objekata i ugrađeni u savremenu arhitekturu“, istakla je Prćić-Vujnović, dodajući da se veza sa prošlošću ne ostvaruje pukim kopiranjem formi, već prenošenjem suštinskih vrednosti nasleđa u novu arhitekturu.

„Nećemo valjda graditi secesiju u XXI veku, koja je bila nešto novo u svoje vreme. Mi gradimo u skladu sa današnjom estetikom, današnjim oblicima, današnjim materijalima“, zaključila je Prćić-Vujnović.

Između ostalog, i razlog zašto se izložba „Kako se gradi grad“ prikazuje baš u Rajhlovoj palati, prema rečima Nele Tonković, jeste taj: „Pre 112 godina, kada je Rajhl projektovao ovu zgradu, jednako tako bio je revolucionaran i novajlija u svom poslu. Ovo je poziv da malo otvorenijeg uma dočekamo ono što su noviteti u našoj sredini, ali isto tako i da verujemo mišljenju stručnih ljudi, kompetentnih da odlučuju o stvarima.“

Mirana Dmitrović (Magločistač)

[clear]