Izgaranje zdravstvenih radnika tokom epidemije: Pitanje od nacionalnog interesa

“Zdravstveni radnici na svim nivoima u ovom momentu daju sve od sebe. Ali su preumorni, opterećeni zbog te neizvesnosti kada će se život vratiti u normalu. Pacijenti su isto tako umorni od cele ove situacije, pa neretko svoje frustracije slivaju na nas, gubeći iz vida da za neke stvari mi možemo da budemo rešenje, ali za neke i ne”, rekao je za Magločistač Žolt Sendi, zdravstveni radnik, osvrćući se na proteklih godinu dana rada u uslovima koji po svim svojim karakteristikama imaju obeležja ratnog stanja.

Diskretno, bez pretenzija za odjekom u javnosti, sredinom marta prošle godine na sajtu Opšte bolnice Subotica, u rubrici Novosti, osvanula je jedna fotografija, a na njoj medicinske sestre drže poruku upućenu svojim sugrađanima: “Ostajemo na poslu zbog VAS!!! Vi ostanite kod kuće zbog NAS!”.

Vest o ovom skromnom gestu bila je jedna od najčitanijih na portalu Magločistača te, 2020-te, svega par dana nakon što je u Srbiji proglašeno vanredno stanje, a broj zaraženih novim, nepoznatim korona virusom, gledano iz današnje perspektive, bio na nivou statističke greške. Ma, i ispod tog nivoa.

Godinu dana kasnije, slika je sasvim drugačija. Zdravstveni sistem je, kako se to popularno kaže, „prenapregnut“, bolnički kapaciteti puni, broj zaraženih na dnevnom nivou se meri u hiljadama, a ljudi… ljudi igraju Užičko kolo na sred Beograda – bez maski, bez držanja distance, onako, baš iz inata.

Za zdravstvene radnike više gotovo da niko i ne pita. Aplauzi podrške, koji su se orili sa terasa iz svih većih gradova Srbije tokom aprilskih noći 2020-te, odavno su utihnuli. Tek, tu i tamo, ali sve češće, u moru informacija vezanih za epidemiju može da se čuje i glas „ljudi u belom“:

„Na ivici smo izdržljivosti“.

Prvi talas neizvesnosti je bio najgori

„Sve ovo predugo traje. Zdravstveni radnici već više od godinu dana konstantno rade pod pritiskom“, kaže Žolt Sendi, menadžer u zdravstvu i predsednik Osnovne organizacije Sindikata medicinskih sestara i tehničara pri Domu zdravlja Subotica, dodajući da je ogromna neizvesnost, koja je karakterisala prvi talas epidemije, bila najgora.

“U početku je sve bilo novo i propraćeno sa jako puno neverice sa svih strana. Ni mi nismo znali sa čime se suočavamo. Različite informacije koje smo dobijali preko svih mogućih vrsta kanala, i proverene i neproverene, samo su zbunjivale ljude.”

Sa ove vremenske distance, priseća se on, kao prvo pitanje postavilo se ono vezano za zaštitnu opremu, a glavni problem je bio izgubljena sigurnost, gledajući šta se sve događaja u svetu i kod nas.

“Opreme je bilo, ne mogu da kažem da je nije bilo dovoljno, međutim, u početku se nije znalo dokle. Raspolagali smo sa onim što smo imali, ali je neizvesnost uvek lebdela nad našim glavama, i to je dodatno pojačavalo stres”, priča Sendi.

Ove njegove navode potvrđuje i istraživanje koje su tokom prvog talasa epidemije, od 23. aprila do 8. maja 2020, sproveli doktorand psihologije Jelena Blanuša, dr Jasmina Knežević, dr Svetlana Stojkov i doktorandi medicine Dejan Živanović i Jovan Javorac, a u kom je učestvovalo 447 ispitanika iz Subotice, Beograda, Sombora i drugih gradova Srbije.

“Rad tokom pandemije izložio je zdravstvene radnike ne samo povećanom obimu posla usled lečenja velikog broja pacijenata, već i mnogim emocionalnim izazovima: neizvesnosti vezanoj za nepoznati virus, prilagođavanju novim procedurama i postupcima rada, radu sa uplašenim pacijentima i kolegama, radu pod zaštitnom opremom i angažovanju u tzv. kovid ambulantama, bolnicama i odeljenjima”, objašnjava dr Jasmina Knežević iz Psihološkog centra ProAktiva.

Pretnja koju je nametnuo virus doprinela je smanjenoj ličnoj sigurnosti i bezbednosti na radu, podstakla je strah, paniku, anksioznost i povećanu pažnju i stalni kognitivni napor, na prvom mestu oprez, kako se zdravstveni radnici ne bi inficirali, dodaje ona.

“Sve ove okolnosti dovele su u pitanje psihološku dobrobit zdravstvenih radnika, kao i efektivnost na radu, a izgaranje zdravstvenih radnika postalo je pitanje od nacionalnog interesa”, zaključuje dr Knežević.

Šta je sindrom sagorevanja na radu

Sagorevanje na radu (burn out) se najčešće određuje kao stanje fizičke, emocionalne ili mentalne iscrpljenosti koje je prouzrokovano dugotrajnom uključenošću osobe u situacije koje su za nju emocionalno zahtevne.

Javlja se kao posledica hroničnog stresa na radnom mestu kojim se nije pravilno upravljalo, a koji se može sagledati kroz osećaj iscrpljenosti ili nedostatak energije, povećanu mentalnu distanciranost od posla, osećaje negativizma ili cinizma povezanih sa poslom, te smanjenu profesionalnu efikasnost.

Sagorevanje na radu zahteva stručni tretman psihologa kako se ono ne bi transformisalo u individualnu krizu ili mentalni poremećaj, a za posledicu imalo smanjenu posvećenost poslu, neispunjenost poslom, izostanke sa posla, i na kraju prevremene odlaske u penziju.

Pomenuto istraživanje pokazalo je, između ostalog, da je jedan od faktora koji je doprineo pojavi ovog sindroma kod zaposlenih u zdravstvu manjak sna. Naime, zaposleni koji su spavali manje tokom pandemije u odnosu na period pre pandemije izgarali su više od zaposlenih kod kojih dužina sna nije bila promenjena. Zdravstveni radnici su u proseku spavali manjesat i 6 minuta u odnosu na period pre pandemije, a najveću razliku u dužini sna prijavile su medicinske sestre – sat i 43 minuta, potom slede farmaceuti, pa lekari.

Sledeći faktor povezan sa sagorevanjem bio je rad pod zaštitnom opremom: oni koji su radili pod zaštitnom opremom izgarali su više u odnosu na one koji nisu radili pod zaštitnom opremom.

Potvrđeno je i da su zaposleni koji su bili više izloženi infekciji tokom rada i koji su ispoljavali veći strah od profesionalne greške izgarali više od onih koji su bili manje izloženi infekciji, odnosno, koji su imali manji strah od profesionalne greške.

“Za nas, ovo jeste rat”

Sam strah od virusa se, međutim, nije izdvojio kao značajan faktor u sagorevanju zdravstvenih radnika, pokazalo je istraživanje.

Žolt Sendi ovim nalazom nije iznenađen jer, kako kaže, zaposleni u zdravstvu su, bez obzira iz kog delokruga rada da dolaze, sami birali poziv kojim će beskompromisno da se bave, svesni rizika koje on sa sobom nosi. Kao problem, on ističe položaj zdravstvenih radnika u društvu:

“Puno šta se promenilo za ovih godinu dana u pogledu toga kako svet vidi zdravstvene radnike, koji su do sada uvek bili uzimani zdravo za gotovo. Moram reći da su brojni fantastični radnici morali da napuste zemlju zbog egzistencije. Zar se moralo ovako nešto dogoditi da bi bile malo veće plate zdravstvenim radnicima i da bi se ulagalo u zdravstveni sistem? Sredstva je trebalo naći u mirnodopsko vreme – jer za nas ovo jeste rat. Ali, uvek se misli: oni su tu, radiće, ćutaće.”

U organizacionom pogledu, a imajući u vidu okolnosti rada u praktično ratnom stanju, Sendi ocenjuje da se, bar na nivou Doma zdravlja Subotica, trenutna situacija može smatrati zadovoljavajućom.

“Država je imala svoj mehanizam organizacije koji je aktivirala, što se naročito videlo tokom vanrednog stanja. Što se tiče lokala, postoji jedan Plan za vanredne situacije i delovanje u nesrećama u sklopu Doma zdravlja, koji sam ja pisao pre devet godina, tako da kod nas to nije bio problem – samo smo ga aktivirali. Kad sve ovo prođe, ostaje da se taj plan revidira, pogleda koje su bile njegove dobre, a koje loše stane, i da se pripremimo za neku sledeću situaciju”, zaključuje Sendi.

Dokle će ovo da traje?

Jedno pitanje, za sad još uvek bez odgovora, muči, međutim, u podjednakoj meri i zdravstvene radnike i pacijente, građane uopšte: kada će kraj svemu?

“Zdravstveni radnici na svim nivoima u ovom momentu daju sve od sebe. Ali su preumorni, opterećeni zbog te neizvesnosti kada će se život vratiti u normalu. Pacijenti su isto tako umorni od cele ove situacije, pa neretko svoje frustracije slivaju na nas, gubeći iz vida da za neke stvari mi možemo da budemo rešenje, ali za neke i ne. Naročito su pandemijom pogođeni ne-kovid pacijenti, koji čekaju da se zdravstveni sistem vrati u normalan režim rada, i mi smo toga svesni, ali na to, konkretno, ne možemo da utičemo”, poručuje Sendi.

Kroz slična iskustva u radu sa građanima prolaze i farmaceuti, koji često predstavljaju prvu i jedinu liniju kontakta sa zdravstvenim sistemom u ovim vanrednim okolnostima.

“Prvi pritisak sa kojim smo se suočili je bio u početku zbog manjka zaštitne opreme, posebno imajući u vidu da u većini apoteka pultovi nisu imali stakla kao barijeru. Na to se nadovezala i panika građana zbog deficita zaštitnih maski i sredstava za dezinfekciju, koja se često manifestovala kroz verbalne napade na nas”, prenosi svoja iskustva jedna farmaceutkinja iz Subotice, koja je želela da ostane anonimna.

Prema njenim rečima, i dalje je stresno raditi u apoteci, jer sada stres ne izaziva manjak zaštitne opreme, već zamor:

“Ljudi su umorni od svega, od mera, od obaveze da nose maske, a mi smo im i dalje prva linija za obraćanje i kada su nezadovoljni cenom, i lekarima, i zdravstvom. Imam osećaj da na nama prvo ispoljavaju sve svoje frustracije, i to na jedan agresivan način.”

Lek za takve situacije su empatija i razumevanje, kojih takođe ne manjka, a ponajviše od strane onih građana koji su bili u poziciji da na licu mesta vide i lično osete sa kakvom požrtvovanošću zdravstveni radnici vrše svoj poziv.

Jedna od njih je Mirjana Petrović (67), koja je u Opštoj bolnici Subotica bila hospitalizovana zbog komplikacija nastalih usled obolevanja od kovida-19:

“Ja im skidam kapu dole. Medicinske sestre su non-stop bile prisutne na odeljenju na kom sam bila smeštena. Nisu one imale vremena da budu u nekakvoj sestrinskoj sobi. Lekari dođu u vizitu, ispišu terapiju, i odu, a one su stalno bile tu. Gledam ih, prevrću nepokretne pacijente, vuku boce sa kiseonikom, hrane one koji to sami ne mogu da čine, smiruju uplašene. I nikog posebno nisu izdvajale, već svakom pružile pomoć, ono što mu je u datom momentu bilo potrebno, a svakom je nešto drugo trebalo.”

Zato, zdravstveni radnici, duboki naklon i jedno veliko – HVALA.

Tekst na slovačkom jeziku možete pročitati na portalu Storyteller ovde, a na mađarskom jeziku na portalu Szabad Magyar Szó ovde.

Projekat “Život na lokalu sa Kovid-19”, koji realizuje Családi kör u partnerstvu sa portalima Storyteller i Magločistač, dobio je podršku projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.