Ildiko Fabo, osnivačica Škole trčanja Subotica: Rekreativci koji pomeraju granice

Osnivačica Škole trčanja Subotica i diplomirana trenerica u biciklizmu, Ildiko Fabo, ima 30 godina staža u sportovima izdržljivosti, a Školu trčanja Subotica je osnovala 2017. godine. Kako kaže u untervjuu za portal Magločistač, tvorci ideje su Beogradska škola trčanja, odnosno najveći srpski sajt za trčanje, koji je 2013. izradio plan za početnike trkače. Kako je interesovanje rekreativaca za trčanje sve više raslo, tako su u ovaj program bili uključivani i drugi gradovi među kojima je i Subotica, čija škola danas ima više od 60 članova koji beleže sjajne uspehe, i jedina je opstala pored Novog Sada.

Ildiko je u razgovoru za naš medij govorila i o najčešćim početničkim greškama ljudi koji rekreativno trče, o tome na koji način rekreativci dolaze do toga da na kraju učestvuju i na maratonima i polumaratonima, ali i o nedavnim zapaženim rezultatima Subotičana u Apatinu i Ljubljani.

Ildiko Fabo je rođena u Subotici 1975. godine. Diplomirala je na Sportskoj akademiji u Beogradu 2005, za trenera u biciklizmu. 2011. je stekla diplomu na Visokoj školi za obrazovanje vaspitača, kao vaspitačica. Bavila se biciklizmom od 1991. do 2002, dobitnica je raznih priznanja, članica reprezentacije Srbije i sedmostruka državna prvakinja u svim disciplinama.

Trčanjem je počela da se bavi 2003. i dan-danas je aktivna u trčanju, a u međuvremenu i u triatlonu, sa zapaženim rezultatima. Pohađala je osnovni i napredni kurs Chi Runninga u Budimpešti, radi sticanja pravilne tehnike trčanja bez povreda. Trenutno radi kao administrativna radnica na Učiteljskom fakultetu u Subotici. Pored toga se bavi razvijanjem motoričkih sposobnosti dece od 3 do 7 godina.

U kojoj meri su Subotičani zainteresovani za ovu disciplinu?

Pre četiri godine smo krenuli sa 15 ljudi koji su bili naši poznanici, prijatelji i rodbina, a već kod druge generacije polaznika se odjednom video neki veliki porast i javljali su se i razni nepoznati ljudi. U Školu trčanja Subotica smo kroz devet generacija uključili više od 250 ljudi. Što se ostalih rekreativnih klubova tiče, odskačemo malo, uvek imamo veliki broj trkača. Svi ostaju do kraja šestomesečnog kursa, a često mnogi od njih ostanu u trčanju i bez nas.

Šta je to što se uči u školi – gde rekreativci najviše greše kada takoreći needukovani trče?

Za trčanje svi znamo da je to sjajno, ne treba ništa samo patike, i samo treba krenuti. I onda čim krenemo, odmah trčimo 10 kilometara, nema stajanja i posle ne mogu da smisle ni patike, ni trčanje, ni svoj život. Tu greše najviše. Mi imamo jedan lep sistematsko izrađen program gde svaki trening uključuje vežbe zagrevanja, vežbe snage samog trčanja i vežbe istezanja. To je generalno gde ljudi greše, jer to ne rade. Uglavnom svi izleću iz svoje kuće, istrče uvek istu dužinu, istim tempom, nigde napretka nema, i uglavnom ne rade nikakve vežbe. Vremenom nas preveliki obim u trčanju bez ovih pravila jednostavno dovede do nekih od povreda.

Kakav je profil ljudi koji se upisuju u školu, i da li ima starosnih ograničenja?

Ne uključujemo decu ispod 18 godina zato što smatram da ovaj program nije za taj uzrast, ipak je ovo rekreativan program. Svim roditeljima uvek kažem da svoju decu treba usmeriti prema atletici, ako žele da trče, a ne prema nama, zato što ovaj program može da bude i dosadan za decu, ovde su predviđene i dužine koje nisu adekvatne za njihov uzrast, velika su opterećenja za njih, tako da, bolje je da se oni bave atletikom na kraćim i bližim rutama, što je adekvatno za njih u tim godinama. A gornja granica učesnika je negde oko 66 godina. Ali svako zna kako se oseća i kakvog je zdravlja. Generalno nam se najviše javljaju ljudi između 30 i 50 godina starosti. Uglavnom je reč o ljudima koji su već egzistencijalno stabilni, imaju porodicu, skroman ili nešto bolji budžet, i jednostavno im fali neki plus u životu i zato traže neku aktivnost gde bi ispunili taj deo svog života koji im nedostaje. Trčanje je savršeno za to.

Kako i gde su organizovani treninzi?

Treninzi se organizuju tri puta nedeljno. Dva puta treniramo uveče od 19 časova, u Dudovoj šumi, dok se za drugi termin sastajemo na Palićkom putu, na parkingu kod Rode, a treći termin podrazumeva lokacije koje stalno menjamo. U početku smo se nalazili uvek u Dudovoj šumi i posle obilazili i druge šume i razne puteve prema Makovoj Sedmici ili često izađemo na Palić, tu ljudi jako vole. Tako da, taj termin, u odnosu na prethodna dva, nije fiksni. Treniramo i po kiši i po snegu. Sad kreću prijave i za zimsku školu. Inače, zimi je jako lepo trenirati.

Kako rekreativci dolaze do toga da na kraju učestvuju na maratonima i polumaratonima?

Kada upišu kurs, uvek im usmerim pažnju na to da će neke grupe nakon pet meseci biti spremne da završe polumaraton na kraju, a neki će biti spremni da istrče sat vremena bez bilo kakvih problema. Onda im usmerim pažnju na to da postoje trke, jer ljudi koji se upišu u školu, možda i ne znaju u početku da mogu i da se trkaju, i onda oni vide kroz naše primere, kroz primere mojih ostalih polaznika da je to lepo, interesantna je atmosfera i onda se jednostavno probudi želja pa kažu – „zato sam se trudio da bi na kraju sebi dokazao da mogu da istrčim 21 kilometar“, i tako vremenom dođu do toga. Inače, u prvih mesec dana su svi protiv trka jer nisu oni zato došli, oni su došli rekreativno. Međutim, nije to glavni cilj, neki će ostati rekreativci, dok će neki drugi vremenom želeti da se pripremaju i na drugačiji način, jer mogu da podnesu više treninga, a neki će da idu čak i na rezultat.

Imali ste zapažene rezultate subotičkih maratonaca i polu-maratonaca u Apatinu i Ljubljani. Kakva su bila iskustva grupe?

U Sloveniji smo već bili jednom 2018. godine, u skromnom sastavu od četvoro ljudi iz Škole trčanja Subotica. Slovenija nam se jako svidela i ostavila je utisak. Reč je o masovnoj trci na kojoj učestvuje više od 5.000 ljudi, a taj broj je bio na startu čak i sada za vreme kovida. Generalno, ulice u Ljubljani su jako lepe, pa smo bili ponovo. Proteklog vikenda polumaratonci i maratonci iz Škole Trčanja Subotica (ŠTS) nastavili su uspešan niz rezultata ostvaren prvo na Apatinskom Dunavskom polumaratonu a potom na Ljubljanskom maratonu. Put je bio organizovan u saradnji sa Beogradskom školom trčanja. Tako se skupilo 15 naših trkača i samo smo se nadali da ne budu veći problemi zbog epidemije i da se svi vratimo zdravi. Tako je i bilo.