Hiljade Subotičana dalo život za slobodu: „Samo je mašta granica onoga što je moglo da se sazna od onih koji su preživeli rat“

Tribina povodom 10. oktobra, Dana oslobođenja Subotice u Drugom svetskom ratu, održana je u Art bioskopu „Aleksandar Lifka“, u organizaciji udruženja „Ekoslavija“ i subotičke podružnice novosadskog udruženja „Ženske studije i istraživanja“.

Na tribini je bilo reči o istorijskim činjenicama vezanim za oslobađanje Subotice koje se dogodilo 10. oktobra 1944. godine, organizovanim oblicima otpora fašističkoj okupaciji u gradu između 1941. i 1945, zločinima počinjenim od strane okupatora u gradu, kao i ulozi žena u tom periodu u Subotici, ali i o kulturi sećanja i stanju spomenika iz vremena Narodnooslobodilačke borbe na teritoriji grada Subotice danas.

Više od 7.000 Subotičana je u to vreme dalo svoj život za našu budućnost – za slobodu.

Mrkić: „Odlazak u radne jedinice je bio put bez povratka“

Arhivista Istorijskog arhiva Subotica, Dejan Mrkić, kaže za Magločistač da je pre 30 godina povedena jedna javna rasprava i da nije postojalo jedinstvo oko toga da li treba Dan grada da se obeležava 10. oktobra, na Dan oslobođenja Subotice od fašizma, kao što je to bio slučaj tada, ili 1. septembra, kada je Subotica pre više od 240 godina bila proglašena za slobodan kraljevski grad.

Dodaje da su svakako oba datuma veoma važna za grad Suboticu, kao i da 10. oktobar nije izbrisan kao Dan grada, nego je jednostavno taj datum „pasiviziran“, iako se on i dalje obeležava kao Dan oslobođenja Subotice od fašizma.

Mrkić podseća da je Pokret otpora u Subotici postojao od samog početka, od 1941. godine, a doživljavao je i nekoliko provala za vreme okupacije, ljudi su pohapšeni, neki su obešeni ili zatvoreni.

„To je bio veliki broj muškaraca i žena koji su na neki način organizovali otpor, iako je u to vreme to bilo vrlo teško, jer je ovo područje ravnica, nema nekog adekvatnog mesta gde bi ljudi mogli da se sakriju i povuku u slučaju opkoljavanja i napada na grad. Pokret otpora je bio ograničen na propagandu, sakrivanje ilegalaca“, objašnjava.

Prema njegovim rečima, Subotičani su prvih dana bili zatočeni u Prvoj kasarni, zatim na prostoru gde je nedavno izgrađen novi trgovinski lanac, u naselju Prozivka, koji je tada bio pretvoren u logor, privremeno u zgradi Gradske kuće, kao i u zloglasnoj Žutoj kući, današnjem Učiteljskom fakultetu na mađarskom jeziku.

„Mnogi su odvedeni u segedinski zatvor i angažovani su u vojne jedinice bez oružja. Odvedeni su na istočni front sa zadatkom da čiste minska polja, na neke nemoguće zadatke, odakle se malo ko vratio. Jer odlazak u te radne jedinice je u stvari bio smrtna kazna – put bez povratka“, napominje Mrkić.

Dodaje da je posebno mađarska kontraobaveštajna služba, koja je bila izuzeta iz pravnog sistema tadašnje Mađarske, imala najšira ovlašćenja.

„Mogli su zatvorenike da muče do smrti. To je bio čitav jedan sistem tortura i zlostavljanja. Samo mašta je granica onoga što je moglo da se sazna od onih koji su preživeli rat, koji su to mogli posle da ispričaju“, ističe Mrkić.

Bašaragin: „Žene su beležile važna istorijska dešavanja“

Predsednica subotičke podružnice udruženja „Ženske studije i istraživanja“ iz Novog Sada, Margareta Bašaragin, kaže da su pojedine žene, između ostalog, beležile svedočenja i sećanja žena tokom Drugog svetskog rata.

Jedna od njih je bila i Subotičanka Lili Bek, koja je zabeležila da su se zatvorenice često selile iz jednog u drugi zatvor, a da mnoge od njih nisu preživele torture, dok su druge bile obešene ispred današnje zgrade suda.

„One su se bavile osnivanjem skloništa, gde su se skrivali partizani i partizanke, koji su učestvovali u otporu. Žene su bile i kurirke, prenosile su poruke, pa su štampale takozvane ilegalne materijale, prikupljale hranu, odeću i lekove“, navodi Bašaragin.

Prema rečima Margarete Bašaragin, postoje podaci o tome da su mnoge žene ubijane prilikom isleđivanja, batinanja, mučenja, koja su bila krvnička i neljudska.

Dodaje da ne sumnja da nisu postojala i silovanja, iako o tome žene nisu svedočile otvoreno.

„Subotičanka Draginja Lendvai je u trenutku kada su je zatočili u Gradskoj kući bila trudna, a od silnih batina je izgubila dete. Razumem sve te žene koje nisu pominjale seksualna zlostavljanja, jer je i danas situacija silovanja pre svega stigma za ženu, i one nisu htele to da iznose u javnost“, smatra.

Prema njenom mišljenju, žene su sve vreme vodile računa o istoriji žena, trudile su se da beleže događanja i ličnosti koje su bile bitne za društvo.  

Kopilović: „Manja spomen obeležja prepuštena zubu vremena“

Generalno znanje subotičke javnosti, pogotovo mlađe, veoma je slabo i šturo što se tiče spomenika Narodnooslobodilačke borbe, što je razumljivo jer se u školama veoma marginalizuju te teme, pogotovo kada je reč o lokalnim događajima i lokalnoj istoriji, kazao je za Magločistač istoričar umetnosti i filozof Branimir Kopilović.

„Uglavnom se veći spomenici održavaju. Problem su manja spomen-obeležja kao što su spomen-ploče u mesnim zajednicama i selima. Vidimo da su oni često zapušteni i prepušteni zubu vremena“, ocenjuje.

Kopilović smatra da je to problem koji se može lako rešiti, ali da je iz nekog razloga prepušteno stihiji ili samostalnoj inicijativi pojedinaca koji žele da se eventualno sačuva neki spomenik.

„Mi smo u sklopu festivala ’Ekoslavija’ nedavno imali akciju čišćenja spomenika ’Žubor života’ na Paliću, gde smo angažovali mlade volontere, što je dobar put da se kroz omladinski aktivizam radi na tome da se istovremeno i uči o lokalnoj istoriji, a sa druge strane da motivišemo mlade da budu aktivni u svojoj zajednici“, ističe.

Dodaje da su očistili spomen-ploče, obnovili slova, i sa minimalnim sredstvima sproveli građansku akciju koja je bila veoma uspešna.

Od većih spomenika podignutih u znak sećanja na žrtve Drugog svetskog rata u Subotici svakako se ističe Spomenik na Trgu žrtava fašizma, zatim spomenik „Nemirna ravnica“ u Tavankutu, spomenik u naselju Prozivka, kao i manja spomen-obeležja „Žubor života“ na Paliću.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „One su osvajale našu slobodu“, koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda, u sklopu programa „Specijalni fokus“.