HASKÓ ISTVÁN, PREDSEDNIK SKUPŠTINE MESNE ZAJEDNICE “HAJDUKOVO”: POŠTENI RAD JE IZGUBIO SVOJU VREDNOST

Hajdukovo je naselje koje broji negde oko 2.300 stanovnika, ali usled intenzivnog iseljavanja poslednjih četiri do pet godina beleži tendenciju populacionog opadanja, kao uostalom i sva naša sela. Pa ipak, od drugih naseljenih mesta Hajdukovo se razlikuje po tome što je vrlo živo i prijatno za život, na prvom mestu zbog svoje uređenosti. Pretežna delatnost kojom se meštani bave je voćarstvo i vinogradarstvo, a zbog relativne blizine Subotice, određeni deo njih je uposlen i u samom gradu. O uslovima i izazovima rukovođenja jednom mesnom zajednicom razgovaramo sa Haskó Istvánom, koji već punih 13 godina učestvuje u njenom radu.

Sela nam, nažalost, poslednjih godina izgledaju oronulo, zapušteno, čak se ni trava više ne kosi kao nekada. Međutim, Hajdukovo se i po pitanju urednosti i po pitanju organizovanosti i aktivnosti svojih meštana izdvaja od proseka. Kako Vi to tumačite?

Mesna zajednica “Hajdukovo”, foto: Magločistač

To je donekle istina. I kad pogledamo unazad, tu do 1968. godine, kada je formirana mesna zajednica, pa na dalje, uvek su na njenom čelu bili neki ljudi kojima je stvarno selo bilo u interesu. To je verovatno jedna naša velika sreća. Bilo je oduvek entuzijasta koji su voleli Hajdukovo.

A što se košenja trave tiče, to je jedna sitnica. Imali smo svojevremeno privatnu firmu koja je po nama jako dobro radial I koju je držao jedan naš meštanin. On je radio Hajdukovo, Bačke Vinograde i Šupljak. Međutim, posle su se setili da po zakonu iste te poslove ima u opisu i “Čistoća i zelenilo”, i oduzeli su mu taj posao. Ne mogu da kažem da “Čistoća i zelenilo” radi loše jer bih lagao, ali radi mnogo, mnogo manje za te novce, nego što je radila firma koju smo angažovali. Sad se radi jedna petina od onog što se nekada radilo, a radilo se čitavo selo. “Čistoća i zelenilo” održava samo glavnu ulicu, što bi se reklo – od table do table, ali selo nije samo to. Ima kuća gde žive možda stari ljudi, pa ne mogu da kose travu, ili su čak vlasnici u inostranstvu, i o tome treba voditi računa. To su neke sitnice koje čine život, međutim, kad te sitnice izostanu, onda čovek neki put izgubi i živce i volju i sve.

Poznati ste i po brojnim manifestacijama koje se ovde održavaju.

Glavna i najstarija manifestacija ne samo u Hajdukovu, nego i u široj okolini su “Berbanski dani”, koji su se prvi put organizovali 1968. godine pod nazivom “Hajdukovački dani”. Sećam se kao dete da je to tada bila mnogo, mnogo veća manifestacija koja je trajala četiri dana i koja je bila organizovana na jednom višem nivou. Dolazilo je mnogo poznatih lica iz Mađarske, pa tako i 1974. čuvena grupa “Omega”, koja je svirala ovde, kod nas u dvorištu. Danas kad ja to pričam svojoj deci, njima deluje kao da pričam bajke. Ali, u to vreme su mnoge jake društvene firme potpomagale manifestaciju. Sad dobijemo poneku pomoć od Grada, koji i sam kuburi s nedostatkom materijalnih sredstava, što razumem.

Svi se žale da mesne zajednice trenutno nemaju apsolutno nikakvih ovlašćenja, još manje sredstava, naročito od kad je Mlađan Dinkić Izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu ukinuo sopstvene prihode mesnim zajednicama. Koliko vas takva zakonska ograničenja sputavaju u radu, ili i pored toga postoji prostor da se radi kako treba?

Mesna zajednica “Hajdukovo”, foto: Magločistač

Sad ste dotakli jedno pitanje koje mene jako, jako lično boli. Taj Dinkićev zakon je po meni jedan od najlošijih zakona koji je donet poslednjih godina, a i pre njega nismo imali baš neke velike mogućnosti. To je kao da bi neko sutra izmislio zakon da ja nisam vlasnik moje kuće, nego je vlasnik država, a ja imam pravo samo da stanujem u njoj. Znate, ovu mesnu zajednicu su izgradili 1948. godine meštani dobrovoljnim radom. Čak su sami pravili valjkove, pekli cigle. Čitav kompleks je tako napravljen. Sa jednim zakonom je to precrtano. Da ne pričam koliko mesnih zajednica je otišlo u privatne ruke u procesu privatizacije. Mi smo uspeli našu na vreme da vratimo nazad, međutim, s Dinkićevim zakonom nam je jednostavno oduzeta. Imali smo i neka dva mala prostora, od kojih smo na mesečnom nivou od zakupnina ostvarivali priliv od 300 eura, što nisu pare, a opet daju mogućnost da nismo baš skroz bez dinara. Od kako je taj zakon donet, za svaku sitnicu koja nam zatreba, moramo da se obratimo Gradu. Kao da smo mala deca.

Mislim da i pored toga ova mesna zajednica zaista lepo radi. Imamo puno civilnih organizacija, dva kulturno-umetnička društva, fudbalski klub, koji svi zajedno angažuju puno naše dece, a veoma su aktivni i naši penzioneri. Međutim, sve to treba nekako i održavati. Ponižavajuće je da nama iz Mađarske šalju autobus koji oni plaćaju da bi jedno naše kulturno-umetničko društvo otišlo nekih 120 kilometara odavde u posetu bratskom selu.

Vrlo je teško raditi u takvim uslovima, posle nekog vremena čovek postane onako malo razočaran. Kad nemaš sredstava, uvek nailaziš na poteškoće, i to na takve poteškoće koje možda ne bi moralo da postoje. Ja sam već davno govorio da treba pokrenuti pitanje vraćanja imovine mesnim zajednicama.

Hajdukovo ima tri bratska sela u Mađarskoj. Kakva je tamo po pitanju finansija situacija?

Sasvim drugačija. Svaka mesna zajednica je kao jedna mala opština. Ima svoj godišnji budžet, može da ulaže u školstvo i zdravstvo, sport i kulturu. Tako jedno selo veličine kao što je naše ima 50 zaposlenih radnika, a mi samo jednog – sekretarku mesne zajednice. Naš celokupni rad se zasniva na volontiranju.

Koliko ste zadovoljni stepenom izgrađenosti seoske infrastrukture?

Mesna zajednica “Hajdukovo”, foto: Magločistač

Što se tiče kompletne infrastrukture sela, mi smo u dosta dobroj situaciji. 2000. godine sredstvima ADF-a je obnovljena naša ambulanta, koja lepo funkcioniše, imamo lekara. Što se tiče puteva, ne možemo ni da se žalimo ni da se preterano hvalimo. Svake ili svake druge godine u kontinuitetu dobijemo jednu ulicu da se asfaltira. Najveći je problem to što nemamo pitku vodu i vodovod a da ne pričam o tome da nemamo kanalizaciju. Od 2000. pa na ovoamo, svakih četiri ili pet godina pojavljuju se takve podzemne vode da ne znamo šta da radimo s njima. Negde 2005. ili 2006. su iskopani odvodni kanali, uz pomoć DTD-a, što je jako puno pomoglo da bar donekle saniramo probleme. Trudimo se nekako da ih održavamo. Što se vodovoda tiče, uvek smo tu negde kod planova, a kad ćemo doći na red, ne znam. Obećavaju nam još od vremena Geze Kučere.

Sa kakvim zahtevima se građani i građanke obraćaju Mesnoj zajednici? Da li imaju razumevanja za to u kakvim okolnostima i s kakvim nadležnostima radi Mesna zajednica kad vam se obrate u želji da rešite neki njihov problem?

Naša Mesna zajednica je kao mala Gradska kuća. Iako mi nemamo prevelike ingerencije, ljudi dolaze ovde sa svakakvim problemima. Počev od socijalnih problema, preko problema s putevima i podzemnim vodama, pa do problema sa komšijom, ali mislim da smo mi zato i postavljeni ovde. Bilo je neke priče da će se možda ukinuti mesne zajednice, što bi po meni bilo najveća glupost. U gradu, ako ljudi imaju problem s vodom, onda odu u JKP “Vodovod i kanalizacija” lično. Ako imaju problem sa strujom, onda idu u “Elektrovojvodinu”, a kod nas na selu svima je prva adresa mesna zajednica, i zato smo mi tu. Jednom mesečno nam dolazi i socijalni radnik i ombudsman. Većina ljudi to ceni dosta, mada, ima verovatno i onih koji kažu “Pa, u mesnoj zajednici se ništa ne radi”. Čujemo i takve komentare, ali, dobro, svako ima pravo na svoje mišljenje.

Kako vidite budućnost sela, koliko je za njegov opstanak bitna ekonomska stabilnost ljudi koji u njemu žive?

Mesna zajednica “Hajdukovo”, foto: Magločistač

Ako nema ekonomske stabilnosti, onda će se desiti ono što se dešava u Banatu. To tamo ne da je poražavajuće, to je da čovek sedne i da plače. Svaka druga kuća je prazna, svaka druga kuća se prodaje za dve, tri hiljade eura, a nema ko da je kupi. Ljudi su na dnu. Ja se nadam da se tako nešto kod nas neće desiti zato što je ipak Hajdukovo malo bolje postavljeno: blizu je Subotice, auto-puta i granice. Što se tiče privrede, mala privreda je po meni skroz stavljena u drugi plan, što nije dobro. Pola Vojvodine je u posedu dvoje ljudi, koji za to još dobijaju i ogromne subvencije, umesto da se potpomažu mala porodična gazdinstva, koja treba da dobijaju što više državne pomoći kako bi opstali ljudi i, što je još važnije, kako bi ti ljudi mogli obezbediti svojoj deci budućnost. Pa, mi se čudimo što deca odlaze, a odlaze zato što ne vide nikakvu budućnost u ovoj zemlji jer da je vide ne bi odlazili! Najveći greh i najveći problem je to što odlaze mladi ljudi.

Šta je po Vama dobra uprava?

Dobra uprava je kada ljudi ne gledaju samo svoj interes, nego i interes zajednice, a kad neko gleda samo svoj interes, to je onda bolest. Mi imamo veliku sreću što smo ovde okruženi s dobrim ljudima koji hoće da rade. Ništa to ne bi funkcionisalo da takvih ljudi nema, koji hoće da pomognu bez dinara, iz ubeđenja da je to što rade dobro.

Da li bi unutar postojećeg sistema upravljanja na različitim nivoima moglo da se uradi nešto što ne košta mnogo ili ništa, a čisto je stvar samo dobre volje ili malo bolje organizacije, kako bi taj sistem bolje funkcionisao?

Mesna zajednica “Hajdukovo”, foto: Magločistač

Trebalo bi malo više da ima ljudi koji su stvarno pošteni. Poslednjih nekoliko godina je pošteni rad izgubio svoju vrednost. Šta vide mladi? Ne one koji dobro i pošteno rade, već one koji se “snalaze”. Najgori biznis je kod nas dobro raditi i ulagati u sebe. Sve dok to ne promenimo, nema nam spasa.

Da li ste nekad pomislili da se povučete iz rukovođenja mesnom zajednicom, i prepustite taj angažman nekom drugom?

Normalno, ima takvih trenutaka kada čovek pomisli „Evo, dižem ruke od svega, dosta mi je bilo“. Ali, kada uspete da uz pomoć meštana okupite od 500 do 1.000 ljudi na takvoj jednoj manifestaciji kao što je Advent u selu, i kada vidite da se ljudi tome raduju, onda dobijete motiv da radite i dalje. Isto zadovoljstvo mi pričinjava i angažovanje u našem fudbalskom klubu, naročito kad dođe nedeljna utakmica, tribine su pune kao u malo kom mestu.

Da li je nužno da čovek “uđe” u politiku da bi bilo šta mogao uraditi za dobrobit svoje zajednice?

U ovoj državi jeste jer bez toga jednostavno neće da pričaju sa vama, neće da te shvate ozbiljno. Ja sam uvek govorio da nikad neću biti član nijedne partije, nažalost, nisam održao obećanje. Ušao sam u partiju, i sad su me izbacili. (Smeh.) Neki mi kažu “Ti si, Haskó, političar!”. Nisam ja političar, ja sam običan građanin kao i svi ostali. Ja ne živim od politike, nisam opterećen time. Od 2003. uspešno, evo već 13 godina, radimo u okviru porodične firme. Ja ne dozvoljavam nikome da me zeza. (Osmeh.)

Da li politika kvari dobre ljude?

Kvari one koji dopuštaju. One koji ne dopuštaju, njih ne kvari sigurno. Onog koji ima malo dostojanstva, ko drži do sebe, tog ne može politika da pokvari. Ima ljudi kojima ja skidam kapu, koji su ostali ljudi i ostali su normalni iako se bave politikom.

Razgovarala: Mirana Dmitrović (Magločistač)

Srpska verzija:
HASKÓ ISTVÁN, HAJDÚJÁRÁS HELYI KÖZÖSSÉG KÖZGYŰLÉSÉNEK ELNÖKE: A BECSÜLETES MUNKA ÉRTÉKVESZTETT LETT
[clear]

Tekst “Haskó István, predsednik Skupštine Mesne zajednice ‘Hajdukovo’: Pošteni rad je izgubio svoju vrednost” nastao je u okviru projekta “Dobra uprava i javne politike u Subotici”, koji je realizovan uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Udruženje građana “Centar građanskih vrednosti”. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Misije OEBS-a u Srbiji.

[clear]