GRAD NASTAVIO S NEJEDNAKIM ODNOSOM PREMA VERSKIM ZAJEDNICAMA: PAKT DISKRIMINACIJE

Oduzimanjem prava tzv. neistorijskim crkvama da učestvuju na konkursu za dobijanje sredstava, lokalna samouprava još jednom dokazala da su joj građani jednaki samo kao poreski obveznici

Gradonačelnik Jenő Maglai potpisao je u ponedeljak dokument o diskriminaciji verskih zajednica, jer je iz javnog konkursa „za sufinansiranje projekata crkava i verskih zajednica koje deluju na teritoriji Grada Subotice“ od bar dvadesetak registrovanih izostavio bar petnaestak u našoj varoši. Na taj način on je samo nastavio podskutnu praksu svojih popobojažljivih prethodnika, koji su, svi od reda – od Jóske do Modesta – išli širokom stazom rukoliza takozvanim istorijskim crkvama i verskim zajednicama ne bi li ugodili njihovim nezajažljivim prohtevima za materijalnim dobrima u cilju širenja duhovnih bogatstava.

Bogovi su pali sa teme

Kao pravni osnov za ovaj diskriminatorski akt poslužio mu je „Pravilnik o načinu, postupku i kriterijumima za dodelu sredstava crkvama i verskim zajednicama koje deluju na teritoriji Grada Subotice“, zaveden u „Službenom glasniku“ pod delovodnim brojem 15/2013 (s potpisom tadašnjeg gradonačelnika), a koji je nastao kao posledica Bezgrešnog Čina Zakona o verskim zajednicama iz 2006. u vreme premijerovanja Vojislava Koštunice. I dok od člana 6 („crkve i verske zajednice su nezavisne od države i jednake pred zakonom“) u spomenutom zakonu odstupa čitav niz članova koji slede (10 – 15, te čitav niz drugih, odreda problematičnih), u gradskom Pravilniku se suvo konstatuje da pravo podnošenja prijave na javni konkurs imaju Subotička biskupija, Pravoslavno arhijerejsko namesništvo, Reformatska hrišćanska Crkva, Reformatska crkvena opština Subotica, Evangelička crkvena opština A. V. Subotica, Jevrejska crkvena opština Subotica i Islamska verska zajednica, Odbor Medžlisa Subotica. Kao kriterijumi za dodelu sredstava navedeni su broj vernika prema poslednjem popisu stanovništva na teritoriji Grada, broj objekata crkve odnosno verske zajednice, da li je verski objekt pod zaštitom kao kulturno dobro, stanje u kom se objekt nalazi, sufinansiranje projekta iz drugih izvora, stepen zadovoljavanja javnog interesa i unapređenje stanja u oblasti u kojoj se projekt realizuje, a kao ciljevi navode se tekuće popravke i održavanje, projekti adaptacije i projekti rekonstrukcije.

S obzirom na to da se javni poziv ne odnosi na, recimo, Adventističku, Baptističku ili Pentekostalnu crkvu, kao što se ne odnosi ni na Jehovine svedoke ili Golgotu više je nego bogohulno sredstva povlaštenim zajednicama dodeljivati iz gradskog budžeta kog pune i pripadnici iz javnog života i inače izopštenih crkava i verskih zajednica. Uostalom, šta ćemo sa ateistima ili agnosticima? Ko je njih pitao odobravaju li da Grad arči sredstva za ove svrhe?

Još daj – za zemaljski Raj

Ako su i po Ustavu i po Zakonu crkve i verske zajednice ravnopravne i odvojene od države, zašto im se uopšte dodeljuju sredstva za njihovo delovanje? Zašto im, recimo, nisu dovoljni prilozi svoje pastve koji im se „od krštenja pa do groba“ svakodnevno slivaju u lihvarske kase i dobro održavane tekuće račune? Zašto im nije dovoljna povlastica da bez plaćanja doprinosa ostvaruju pravo na penziju ili da bez imalo srama ne plaćaju zakup poljoprivrednog zemljišta dok se drugi za isto bore na javnim nadmetanjima? Zašto te iste crkve i verske zajednice istom tom Gradu (Subotici) u znak zahvalnosti što ih masno podmazuje naplaćuju zakupninu prostora u objektima čiji su titulari?
Odgovor na ovo, ali i druga pitanja vrlo je jednostavan: nijedna dosadašnja garnitura vlasti u Subotici nije (bila) dostojna samohvalisavog trtljanja o njenoj multikonfesionalnosti. Pri tome je skrivanje iza „broja vernika“ ili „stepena zadovoljavanja javnog interesa“ u suštini elementarno nerazumevanje pojma pravno uređene države (koji je i najvišim pravnim aktom Srbije jasno definisan) u kombinaciji sa zadovoljavanjem populističkih interesa i strahom od anateme apostola novca.

Bože pravde

Sledeći ovu logiku, a da je „Boga i pravde“ – ali i hrabrosti gradonačelnika – ovaj javni konkurs ne bi bio ni donesen. A ako bi već i bio, odnosio bi se na sve, ne isključujući pripadnike nijedne verske zajednice bez obzira na to kako ih se tretira u javnom govoru. Uostalom, tih 3.800.000 – koliko je konkursom za ovu godinu predviđeno – moglo se utrošiti i na puno humanije stvari od kljukanja debelih gusaka u sakralnim objektima. Ako gradonačelnik, Gradsko veće i odbornici nemaju ideju, evo jedne: tih tristo i nešto hiljada eura moglo se utrošiti na izgradnju objekta koji bi služio kao prihvatilište brojnim turistima iz Afganistana, Sirije, Somalije koji već mesecima – zajedno sa velikim brojem njihove dece – lutaju ulicama našeg grada u potrazi za smeštajem, neretko i hranom, a najčešće blagoslovom tolikog broja ovde deklarisanog verničkog stada. Znajući pri tome dosadašnju praksu njihovih pastira, teško je poverovati da će – umesto za tekuće popravke i održavanje – neka od crkava ili verskih zajednica u tekstu aplikacije za sredstva na konkurs napisati – „pomoć bližnjima“. Još je teže poverovati da će to uraditi sve zajedno, jer svoj materijalni ekumenizam i do sada su složno gradili isključivo po načelu „ako smo braća, kese nam nisu sestre“. Ti unesrećeni ljudi, koji su se u agoniji našli u jednoj zatvorenoj i sve više ksenofobnoj sredini, pre će pomoć doživeti – a kako i priliči pravom verniku – od skromnog i nenametljivog Tibora Varge iz Istočnoevropske misije nego li od svih biskupa, episkopa, imama i rabina zajedno. Prvi za svoja dobročinstva ni od Boga ne traži ništa, a drugi mu se za svoju pohlepu ni ne obraćaju. Dosta im je i jasno navedena ovozemaljska adresa: Trg slobode 1.

Zlatko Romić

[clear]