Po novom, Fidesovom medijskom zakonu, kontrolu nad medijima obavlja takozvani Medijski savet, čiji su članovi isključivo delegati vladajuće stranke. Kontrola je tako stroga, da ni koalicijskom partneru Fidesa u vladi, demohriščanima nije dozvoljeno da imaju svog čoveka u tom savetu
Samo nekoliko godina nakon promene jednopartijskog režima u Mađarskoj, ostvarena je davnašnja ideja o jednom javnom televizijskom servisu regionalnog značaja. Bez obzira što su u srži te ideje bili etnički motivi – medijsko povezivanje Mađara izvan granica – model je funkcionisao i kao međudržavni. Naime, tendencija je bila da Duna (Dunav, Danube) Televizija ima redakcije ili bar televizijsku ekipu u susednim zemljama. Ovi timovi (novinari, snimatelji, voditelji) su ili bili zaposleni u javnim servisima Jugoslavije, Hrvatske, Slovenije, Rumunije, Slovačke, Ukrajine, itd. ili su koristili usluge dotičnih javnih servisa (tehnički kapaciteti, dokumentacija, korišćenje studijskog prostora, slanje materijala).
Nakon uobičajenih teškoća na početku, emisije Duna televizije su za kratko vreme putem satelita postale svakodnevni gost u domovima porodica koji su razumeli mađarski jezik. Šta više, pre 2010. godine bilo je ideja da emisije postanu dostupne (titlovanje) i onima koji ne znaju mađarski, ali su zainteresovani za teme, koje su zajedničke na ovim prostorima. Ostvarenje te ideje je bilo delimično uspešno, pre svega zbog materijalnih razloga.
Na početku 21. veka Duna televizija je imala direktne prenose svaki radi dan iz nekog studija u susednim zemljama (Novi Sad, Subotica, Osijek, Lendava, Bratislava, Košice, Kluž, Targu Mureš, Odorheiu Secuiesc), a dopisnika i u drugim evropskim zemljama kao i na drugim kontinentima (Helsinki, London, Pariz, Tel Aviv, Vašington, Toronto, itd.). Recimo u Sjedinjenim američkim državama bilo je i klubova simpatizera Duna televizije.
Ova medijska kuća je bila i društveno aktivna, što je do tada bila sasvim neuobičajena praksa. Ta delatnost je prelazila i državne granice, recimo u slučaju velikih poplava u Rumuniji, voditelji, reporteri i ostali zaposleni su u direktnoj emisiji skupljali dobrovoljnu novčanu pomoć za nastradale.
U Mađarskoj je tek 6 godina nakon promene režima donet prvi višepartijski zakon o medijima. Tim zakonom je učvršćena nezavisna pozicija Duna televizije i postala je jedan od javnih servisa pored Mađarske televizije (MTV), Mađarskog radija i telegrafske agencije MTI. Svi ti mediji su imali svoje upravne odbore u kojima su sedeli delegati političkih stranaka i društvenih organizacija. Bilo je naravno pokušaja pritisaka i na izbor rukovodećih ljudi i na uređivačku politiku. I sa strane aktuelne vlade ili drugih političkih stranaka. Za vreme dok sam bio na čelu svih informativnih emisija (2005-2010) i sam sam morao bezbroj puta da branim objektivnost i izbalansiranost političkih emisija. Ne znam koliko je to uspelo, ali vredi zabeležiti, da stranka sadašnjeg premijera Viktora Orbana, Fides, tada u žestokoj opoziciji je javno iznela ocenu o korektnosti informativnih emisija Duna televizije.
Foto: 8cube.hu
Međutim, izgleda da svakoj priči dolazi kraj. Nakon dvotrećinske pobede konzervativne stranke Fides na izborima 2010. godine došlo je do tektonskih promena i na medijskom planu. Sa glavnom argumentacijom da je preskupo za jednu zemlju od 10 miliona stanovnika da ima dve javne televizije i da je uzaludno trošenje novaca poreskih obveznika recimo na 4 reportera (MTV, Duna TV, Radio, MTI) koji se redovno pojavljuju na raznim konferencijama za štampu, ukinuti su to tada nezavisni javni servisi. Stvorena je jedna jedina organizacija (MTVA) i zaposleni su i fizički spojeni u jednu zgradu. Naravno, pre toga je hitnim postupkom otkaz dobilo više od hiljadu zaposlenih. Od tada u talasima traje grupno otpuštanje.
Sigurno je vredelo racionalizovati javni medijski servis Mađarske, jer čitav sistem je do 2011. koštao 55 milijardi mađarske valute (oko 170 miliona evra) godišnje, a posle „racionalizacije“ 88 milijardi tj. 280 miliona evra. Ali nema više 4 reportera na događajima, samo jedan. O takvoj sitnici da i ne pričamo, da je mađarska vlada samo pre nekoliko dana hladno otpisala nekakav dug javnog servisa od oko 100 miliona evra.
U tom novom konglomeratu javnog medijskog servisa sve su se dotadašnje organizacije utopile. Ne postoji više ni Duna televizija, mada postoje dva kanala koja nose taj naziv. Šta više, nekadašnji prvi kanal Duna TV postao je glavni kanal zajedničkog servisa, a prvi kanal Mađarske televizije pretvoren je u „news television“. Ukinute su nekadašnje redakcije Duna TV, kao da vladi koja navodno jedina zastupa nacionalne interese, nije stalo više do informisanja Mađara izvan granica. U slučaju Srbije promenjen je i partner, umesto javnog servisa RTV, sada je partner jedna partijska televizija: Panon RTV.
Po novom, Fidesovom medijskom zakonu, zbog čega je vođeno bezbroj rasprava u evropskim institucijama (bez ikakvih rezultata, naravno) kontrolu nad medijima obavlja takozvani Medijski savet, čiji su članovi isključivo delegati vladajuće stranke. Kontrola je tako stroga, da ni koalicijskom partneru Fidesa u vladi, demohriščanima nije dozvoljeno da imaju svog čoveka u tom savetu.
O nekoj objektivnosti informisanja je teško govoriti, pošto je svakodnevna praksa slanja „instrukcija“ iz nadležnog ministrastva. I to ne samo o obaveznom pravcu informisanja, nego i o takozvanim dežurnim rečima, izrazima. To je lako uočiti kada neko pogleda emisije državne televizije.
Nekoliko najnovijih primera: ne koristiti izraz izbeglice, nego migranti ili još bolje privredni migranti (koji naravno hoće da uzmu radna mesta Mađarima). Ili: sve agresivniji migranti. Ta terminologija se preuzima i po nekim vojvođanskim medijima na mađarskom jeziku.
Tako je jedan eksperiment regionalnog povezivanja zaustavljen, ali ostaje samo nada da ništa ne traje večno i još nikom nije uspelo da zaustavi tok Dunava.
(Tekst je prezentovan na Dunavskom forumu u Novom Sadu)
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.