Vodi se žestoka kampanja između Saveza vojvođanskih Mađara i Mađarskog pokreta u formi debata i peticije oko sudbine redakcije na mađarskom jeziku Radio Subotice. Jedni brane nezavisnu poziciju (!!!) iste, drugi tvrde da će ih udomiti u svoju partijsku medijsku kuću. A ni reč protesta se nije čulo kada je na čelo cele kuće – po principu „jednom podoban, uvek podoban” – postavljen kadar iz vremena režima devedesetih. Čak se mađarska redakcija tada ogradila od svojih kolega u srpskom delu, jer su se ovi potonji pobunili protiv imenovanja već pomenutog direktora
Ono što je bilo nepojmljivo čak i u deceniji kraha titoizma (osamdesetih), sada postaje stvarnost 21. veka, bar na ovim prostorima. Posle propasti drugog istorijskog pokušaja, nakon K und K monarhije, jednog multietničkog entiteta (Jugoslavija), počelo je rasparčavanje (ne samo) južnoslovenskih teritorija. Pod naletom ekstremnog nacionalizma stvorene su nacionalne državice. A u tim državicama žive i nacionalne manjine, koje su takođe imale svoj put od bratstva i jedinstva do etničke isključivosti. Odbrana nacionalnih interesa u njihovom slučaju je još ponosniji patriotski zadatak: ne brani se samo nacija u celini (mada je ona, naravno napadnuta, recimo od izbeglica), nego onaj njen deo, koji je davno izložen svakakvim pritiscima od većinskog naroda (od Srba, Rumuna, Slovaka itd.). To je najslavnija forma samoodbrane, jer se brane „krajine“. I ako se krajina isprazni od naših (u našem slučaju od Mađara) onda se gubi smisao delovanja etničkih stranaka. Nema više adrese na koju bi stizale donacije. Kraj sveta.
Pražnjenje krajine se može dogoditi, pored biologije, asimilacijom (pre svega nacionalno mešani brakovi), pečalbom ili nacionalnom izdajom tj. učlanjenjem u neku nemađarsku političku stranku. Nema leka protiv biologije, ni protiv ekonomske emigracije, jer su etničke stranke beznačajne u rešavanju privrednih problema, što inače, ni značajnim strankama ne pada na pamet. Ali protiv asimilanata i partijskih izdajnika može se voditi nacionalistička propaganda („onaj ko nije s nama, protiv nas je“). Ovom propagandom isključivosti i praznim obećanjima mogu se dobiti manjinski izbori, sve dok bude i jednog pravovernog manjinskog Mađara. Odnosno: glasača.
Prirodna okolina, koja je rasparčana po nacionalističkom principu je jedan od uslova pojave autizma, dok je drugi permanentna borba za opstanak nacije u krajini. Tu nema mesta za druge ideologije niti za druge nenacionalne, ne daj, bože, socijalne teme. Ako je socijala, onda je to briga za radna mesta – Mađara. Primer takve isključive komunikacije je i predlog na jednoj od radnih grupa neke manjinske organizacije da mađarski poslodavci zapošljavaju samo mađarske radnike. Hvala bogu, predlog je glatko odbijen, ali se pojavio!
Goruća, višemesečna tema je bila, recimo, ko će biti rukovodilac mađarskog ansambla Narodnog pozorišta u Subotici, ali nije tema (ili se o tome ne priča, što je isti vrag) ko će biti direktor istog tog pozorišta. Jer: zajednički krov glumaca koji govore mađarski, srpski i hrvatski je nacionalno neutralan. Izlazi iz okvira nacionalnog poimanja stvarnosti.
Ili: mađarski deo (već skoro preminulog) subotičkog Radija. Vodi se žestoka kampanja između Saveza vojvođanskih Mađara i Mađarskog pokreta u formi debata i peticije oko sudbine redakcije. Jedni brane nezavisnu poziciju (!!!) iste, drugi tvrde da će ih udomiti u svoju partijsku medijsku kuću. A ni reč protesta se nije čula kada je na čelo cele kuće — po principu „jednom pogodan, uvek pogodan” – postavljen kadar iz vremena režima devedesetih. Jer on ne živi u našem getou. Čak se mađarska redakcija tada ogradila od svojih kolega u srpskom delu, jer su se ovi potonji pobunili protiv imenovanja već pomenutog direktora. Kao da postoji samo borba za mađarsku medijsku istinu. A za istinu uopšte? Ona više ne stanuje ovde? Krokodilske suze u očima sadašnje „opozicije” u formi stranke, pokreta ili fejsbuk grupe su isključivo zelene boje?
A da ne budemo sitničavi i lokalno ograničeni. Kada je poslednji put pomenuta autonomija Vojvodine? Ako se i pomene ta čarobna reč, misli se na neku vrstu samoopredeljenja isključivo Mađara. Teritorijalnu autonomiju zahtevaju samo sićušne stranke, jer ih ne veže nikakva odgovornost, dok veće (SVM, MP) vešto izbegavaju taj pojam. U skupštini pokrajine se ne vodi briga o zajedničkoj Vojvodini, nego samo o partijskom plenu. I po ovom pitanju, nisu ni drugi, bili bivši autonomaši ili ne, bolji od Mađara.
Kao što ni na virus autizma nisu imuni ni drugi subjekti političke i šire javnosti.
[clear]
Jedan Komentar na
“GABOR BODIŠ: AUTIZAM JAVNOG ŽIVOTA (I) MAĐARA U VOJVODINI”
Postovani sugradjani madjari. Postavite na celo svih vas MLADOG, sposobnog, ucenja zeljnog – patriotu. Neka sve navedene karakteristike dokaye svojim radom pred i sa vama! Ove (ukonjen deo zbog uvrede autora teksta, redakcija Magločistača) samo bude medjunacionalnu mrznju i na njoj grade svoje karijere, sto je izuzetno lose. Koliko se utapate vi u Srbiju toliko se Srbija utapa u vas, obostrano nestajemo zarad novog naroda-BOLJEG! Pozdrav za sve madjare i one dobre i one lose. Samo odbacite ono sto ne valja i sibajte u nove pobede. Ja vam zelim prosperitet na ovim terenima uz vase sugradjane.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.