Dr Tamaš Korhec, sudija Ustavnog suda, o pravima tokom pandemije: U jednom slučaju, Vlada je dobila crveni karton

Da li su tokom vanrednog stanja, koje je u Srbiji trajalo od 16. marta do 6. maja 2020, bila kršena osnovna ljudska i ustavna prava? Da li je proglašenje vanrednog stanja uopšte bilo ustavno? Na ova pitanja, između ostalog, odgovor je za Családi Kör dao dr Tamaš Korhec, sudija Ustavnog suda Srbije.

Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) je rođen 13. decembra 1967. godine u Subotici‚ gde je završio osnovnu i srednju školu. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu diplomirao je 1992. godine. Master i doktorske studije završio je na Srednjeevropskom univerzitetu u Budimpešti. Doktorsku disertaciju iz oblasti uporednog ustavnog prava odbranio je u septembru 2000. godine.

Devedesetih godina prošlog veka je radio kao novinar i kao advokatski pripravnik. Od novembra 2000. do juna 2010. godine u tri mandata je bio pokrajinski sekretar za propise, upravu i nacionalne manjine AP Vojvodine, a od juna 2010. do novembra 2014. godine bio je prvi demokratski izabrani predsednik Nacionalnog saveta Mađara u Srbiji.

Od 2002. godine predaje u institucijama visokog obrazovanja. Od 2007. godine zaposlen je na Fakultetu za pravne i poslovne studije „Dr Lazar Vrkatić“ u Novom Sadu (Univerzitet UNION), gde u zvanju vanrednog profesora predaje predmete Ustavno pravo, Upravno pravo, Upravno procesno pravo i Pravosudno organizaciono pravo.

Napisao je više od 70 naučnih i stručnih radova, uključujući i monografije, na srpskom, mađarskom i engleskom jeziku.

Počasni je profesor Univerziteta Obuda u Budimpešti i Univerziteta Sečenji u Đeru, Mađarska. Kao gostujući profesor držao je predavanja od 2009. godine na Srednjeevropskom univerzitetu u Budimpešti, na Univerzitetu Sečenji u Đeru, na Naučnom univerzitetu u Segedinu (sve u Mađarskoj) i na Univerzitetu u Trstu (Italija).

Član je redakcije naučnog časopisa „Létünk” u Novom Sadu.

Za sudiju Ustavnog suda imenovan je u decembru 2016. godine.

Da li se pretežno građani, ili državni organi i institucije ti koji se zbog situacije vezane za pandemiju korona virusa obraćaju Ustavnom sudu?

Državni organi, tužilaštvo ili, na primer, razni ombudsmani bili su obično neaktivni u ovom periodu, ali su nevladine organizacije za ljudska prava bile veoma aktivne. Najviše osnovanih zahteva poslali su Beogradski centar za ljudska prava ili druge nevladine organizacije. Takođe su nam se obraćale političke stranke i pojedinci. Budući da su svi ovi podnesci bili vrlo slični, objedinili smo ove predmete, a odluke smo donosili tako što smo o 25-30 predmeta raspravljali po objedinjenoj proceduri, jer su u pitanju bile vrlo slične odredbe.

Kako ti predmeti mogu da se tematizuju?

Reč je o pravima koja se odnose na politički život, funkcionisanje parlamenta, politička prava i slobodu kretanja, kao i ličnu slobodu, koja je uglavnom bila ograničena, što znači da su se i pravni sporovi uglavnom odnosili na ova pitanja.

Da li je Ustavni sud utvrdio neko stvarno neustavno delo tokom ovog perioda?

Da. U Vladinim uredbama koje su se često menjale postojale su odredbe o suspenziji određenih prava, a neke od njih proglašene su neustavnim. Najdublje smo se bavili ovim propisima u slučaju 45/2020. Konkretno, proglasili smo neustavnim odredbe koje predstavljaju kršenje prava na isključivanje višestrukog kriminala. Ove uredbe su omogućile da neko bude osuđen za neki prekršaj po ubrzanom postupku, a zatim krivično gonjen i osuđen za krivično delo za isto delo. Međutim, prema principu non bis in idem, niko ne može biti dva puta osuđen u istom slučaju, zbog čega smo poništili ove propise, kao i presude u kojima su postojale ovakve kazne. U ovom slučaju je, dakle, Ustavni sud Vladi dao crveni karton, ali je u ostalim slučajevima Vladi dao pravo.

Takođe je izražena ustavna zabrinutost zbog uvođenja samog vanrednog stanja. Da li je Ustavni sud zauzimao bilo kakav stav o tome?

Da, verujem da je ovo bilo možda najčešće pitanje o kom je javno mnjenje raspravljalo. Po ovom pitanju prihvatili smo Vladin argument da Skupština Srbije, koja ima ustavno pravo da proglasi vanredno stanje, nije bila u mogućnosti da se sastane, pa vanredno stanje može da proglasi i telo koje inače nema na to pravo. Drugo vrlo kontroverzno pitanje bilo je da li su mere koje je sama Vlada preduzela srazmerne ili nesrazmerne. Takve su mere ograničavanje kretanja penzionera, što je za njih značilo neku vrstu kućnog pritvora u vanrednom periodu, i prava vernika tokom obeležavanja Uskrsa.

Takođe bih želeo da izrazim svoje mišljenje o prethodnom pitanju. Najspornije pitanje ovde je bilo da li je Skupština Srbije mogla da se sastane ili nije. Tokom većih dela postupaka, moj stav je bio da nisu stvoreni uslovi da iko drugi osim Skupštine Srbije proglasi vanredno stanje, budući da je bilo moguće kretanje po državi, i niko ne može ograničiti kretanje poslanika jer bi to bio državni udar. Pravo okupljanja najvažnijeg demokratskog tela koje predstavlja suverenitet naroda ni pod kojim uslovima ne može biti ograničeno. Ali Vlada ovim argumentom nije ni pokušala da odbrani svoj stav, već je rekla da nisu postojali uslovi za bezbedno održavanje sednica. Na kraju, glasao sam za predlog da u ovom slučaju nije došlo do kršenja Ustava jer su se sami poslanici odrekli sopstvenog prava da odlučuju o vanrednom stanju. Dakle, ako sami poslanici ne smatraju važnim da odlučuju o ovom izuzetno ključnom pitanju, već odluku prepuštaju izvršnoj vlasti, onda u nedostatku određene zakonske obaveze zaista ne možemo utvrditi kršenje Ustava.

Međutim, o drugom povezanom pitanju izrazili ste izdvojeno mišljenje…

Da, ovo određeno pitanje je ustavnost samih odredbi. Nema sumnje da Vlada ima veliki manevarski prostor u slučaju vanrednog stanja, a u nekim slučajevima Vlada je to i koristila. Međutim, bilo je nekih pitanja oko kojih se ni sam nisam složio, vezano za to da li je određena mera ustavna, i ovde sam izneo svoje izdvojeno mišljenje. Jedno je bilo da je Vlada efektivno blanko ovlastila Ministarstvo unutrašnjih poslova da preduzme bilo kakve mere i da ministarskom uredbom ograniči kretanje. Po mom mišljenju, to Ustavom nije moguće, jer ovlašćenja Vlade tokom vanrednog stanja ne mogu biti preneta na Ministarstvo unutrašnjih poslova. A koliko sam bio u pravu, svedoči činjenica da je mesec dana kasnije ova uredba promenjena, i od tada je u samoj Vladinoj uredbi bilo kako tačno ta ograničenja izgledaju. Takođe sam doveo u pitanje činjenicu da se u naredbi ministra unutrašnjih poslova pojavilo ograničenje koje ograničava mogućnost ljudi da napuštaju domove. Dakle, ne njihov izlazak na javne površine, već izlazak iz stana. Tvrdio sam da ovo nije u skladu sa samom Vladinom uredbom, jer isti ne dozvoljava Ministarstvu unutrašnjih poslova da osuđuje ljude na tzv. kućni pritvor, već samo ograničava kretanje u javnom prostoru. Tako, na primer, ako u svojoj zgradi odem kod komšije ili u podrum, nisam ni na trenutak ušao u javni prostor, ali to je i dalje bilo kažnjivo u vreme kada sama Vladina uredba nije dozvoljavala to. Međutim, za većinu ovo nije bilo dovoljno ubedljivo.

Česte su bile i optužbe tokom ovog perioda da je Vlada skrivala podatke, ili je zadržala podatke, a više puta je postojala i sumnja da su mediji cenzurisani. Da li je Ustavni sud primio žalbe u vezi s tim?

Nismo se ovim posebno bavili, jer kada su ljudi sankcionisani zbog toga, ili čak i redakcije pokušane da budu sankcionisane, onda se vlast najčešće povlačila. Na primer, kada je u takvom slučaju preduzeta policijska akcija ili bi tužilaštvo pokrenulo istragu, negodovanje javnosti bilo je toliko jako da se vlast povlačila. Odnosno, učinila je korak napred, možda je time zastrašila ljude, ali se nakon toga nije usudila da sprovede do kraja ono što je možda naumila.

Konačno, dve teme koje bi potencijalno mogle uticati na veliki broj ljudi tokom ovog perioda: da li su povređena prava građana na rad i pravo na zdravstvenu zaštitu pacijenata koji ne spadaju u kategoriju kovid pacijenata?

U vezi s tim nije doneta nijedna suštinska odluka. Ja nemam takav predmet. Ali mora se primetiti da je Vlada veoma pažljivo vodila računa o funkcionisanju industrijske proizvodnje, čak i tokom policijskog časa. U tom pogledu, dakle, većini zaposlenih nije povređeno pravo na rad. Međutim, pravo na rad nije pravo koje ne može da se ograniči tokom vanrednog stanja. Članovi 202 i 203 Ustava utvrđuju neprikosnovena prava, ali prava u vezi sa radom nisu među njima. Pitanja vezana za obaveznu vakcinaciju takođe nisu povezana sa vanrednim stanjem, jer je vakcinacija uvedena nakon ukidanja vanrednog stanja. Stoga se o tim pitanjima odlučuje u okviru uobičajenih pravnih postupaka.

Po drugom pitanju, tačno je, a sada i statistika pokazuje da je više ljudi umrlo jer zdravstveni sistem nije bio u funkciji za lečenje drugih bolesti osim za lečenje komplikacija samog kovida, ali ovo nije srpska specifičnost, već globalni fenomen. U tim slučajevima mora se poštovati puni tok pravde, tako da ljudi koji su na taj način izgubili svoje najbliže ili su samo pretrpeli trajnu štetu po sopstveno zdravlje, mogu potražiti naknadu štete zbog svoje opažene ili stvarne štete. Ja lično mislim da je ovo ozbiljan problem i ovde se postavlja pitanje u kojoj meri je to tako. Magična reč u ustavnom pravu je proporcionalnost: da li je ograničenje koje je uvedeno proporcionalno sa realnom opasnošću i da li su razlozi koji su doveli do izricanja mera u javnom interesu, da li postoji direktna veza između njih i da li je uravnotežena sa posledicama koje su prouzrokovane tim ograničenjima? U tom pogledu, čak i Evropski sud za ljudska prava ima mnogo posla i već ima presedane u tom pogledu, koje u osnovi i mi sledimo. U svakom slučaju, nisam u mogućnosti da procenim koliko se takvih parnica trenutno vodi, ali je sasvim sigurno da će ovo pokrenuti zanimljiva ustavna pitanja.

Ceo razgovor na mađarskom jeziku sa sudijom Ustavnog suda Tamašom Korhecom možete poslušati OVDE:

Egy esetben piros lapot kapott a kormány | 2021. július 10.

Projekat “Život na lokalu sa kovid-19”, koji realizuje Családi kör u partnerstvu sa portalima Storyteller i Magločistač, dobio je podršku projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.