Glumac Vladimir Grbić, foto: Srđan Đurić
Uskoro će neke svakodnevne situacije, kao što je rukovanje, zagrljaj, na kraju krajeva razgovor u kojem ne moraš da brineš o tome na koliko metara distance stojiš od prijatelja, postati događaj. A sve to imamo kod kuće.
[divide icon=”circle” width=”medium”]
Ustajanje… pelene… doručak… sudovi… prvo uspavljivanje… pravljenje ručka… ručak… drugo uspavljivanje… sudovi… užina… sudovi… večera za decu… sudovi… sudovi… veš… tuširanje starijeg deteta… kupanje bebe… uspavljivanje jednog deteta… uspavljivanje drugog… večera za nas dvoje… sudovi. A negde između moramo da pronađemo vremena jedni za druge.
Ponekad se pitam kako smo uopšte nalazili vremena za članove porodice u nevanrednim situacijama, kada smo svakodnevno odlazili na posao, ili se viđali sa prijateljima na kafi. A ono sto me najviše nervira je što sam stalno imao bojazan od toga da li ću propustiti neki važan deo odrastanja moje dece zato što sam na predstavi, probi, snimanju… Kada bih samo imao više vremena da budem kod kuće! I, evo kod kuće sam, ali je ta bojazan i dalje ostala. Možda još veća nego ranije, jer ako sada ne stižem, kada ću? I stalno se pitam da li smo dovoljno tu za njih, jer ne bih želeo da propustim bilo šta što je važno.
Zašto u telefonu imamo na stotine slika i snimaka naše dece? Zato što želimo da sačuvamo svaki trenutak, i svaki nam se čini podjednako važan. Zadržavajući deo sadašnjosti, snimamo rođendane, letovanja, priredbe, da bismo posle na telefonu gledali neki događaj kome nismo ni prisustvovali… jer smo ga snimali!
Jedini zaključak koji mogu da izvedem je da ne mora sve biti besprekorno usisano, niti svi sudovi moraju biti oprani, na kraju krajeva, i pelene mogu da pričekaju… Ovo je zaista jedinstvena prilika da budemo tu jedni za druge. Osećamo koliko smo potrebni našoj deci. Barem isto onoliko koliko je njihova energija potrebna nama da ne poludimo u ovim okolnostima kada se nalazimo u nekoj vrsti fino uređenog zatvora.
Mislim da se svi pomalo nalazimo u glavi Ilije Čvorovića, balkanskog špijuna, jer svi oko nas su sumnjivi. Živimo u vremenu kada je čovek čoveku postao stranac, potencijalna opasnost. To osećamo u svakodnevnim situacijama, kada oprezno dajemo novac kasirki, da nam se slučajno prsti ne bi dodirnuli, ili kada sretnemo prijatelja, a onda stanemo dva metra od njega, jer… nikad se ne zna!
Uskoro će neke svakodnevne situacije, kao što je rukovanje, zagrljaj, na kraju krajeva razgovor u kojem ne moraš da brineš o tome na koliko metara distance stojiš od prijatelja, postati događaj. A sve to imamo kod kuće. I razgovor, i dodir, i pre svega istinsko razumevanje. Ovo nije samo velika tragedija jednog vremena, ovo je i velika šansa da se ponovo zbližimo.
Da nisu ovakve okolnosti, moj četrdeseti rođendan bi ostao u zapećku sećanja, pomešan sa nekim drugim, sličnim rođendanima. Možda nije bilo nekih dragih ljudi, ali svakako jeste bilo onih najdražih, koji su ga učinili posebnim. Istinski jubilej.
Vladimir Grbić, glumac subotičkog Narodnog pozorišta.
Povezani članci:
J.S.JÁNE: BELEŠKA IZ KARANTINA
DNEVNIK IZ KARANTINA NELE TONKOVIĆ: BELEŠKE O UNUTRAŠNJEM ŽIVOTU
(Magločistač)
[clear]
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.