Deca, roditelji i prosvetari u vrtlogu onlajn obrazovanja: Od nedostatka opreme, preko manjka motivacije, do emotivnog raspada

Oko 37 odsto srednjoškolaca deli računar sa članovima svoje porodice, a 15 odsto uopšte nema pristup digitalnim uređajima – uključujući pametne telefone i tablete, navodi se u studiji koju je objavila Unija srednjoškolaca Srbije u avgustu 2020. godine. Među učenicima osnovnih škola situacija je još gora – ima porodica koje ne samo da nemaju uređaje, već nemaju ni struju. Iako je organizovano nekoliko akcija u cilju poboljšanje ove teške situacije, kako državnih, tako i građanskih inicijativa, onlajn obrazovanje i dalje predstavlja veliki izazov za mnoge porodice, ali i nastavnike.

U ponedeljak, 19. aprila, učenici su se vratili u školske klupe – ko kako. Đaci nižih razreda svakodnevno odlaze na časove, dok oni viših razreda imaju kombinovanu nastavu: malo u školi, malo onlajn. Srednjoškolci takođe imaju kombinovanu nastavu: nedelju dana idu u škola, a zatim nedelju dana rade kod kuće.

Takav vid organizovanja nastave ne ostavlja prostora za predah drugim članovima porodice, jer se sa problemima koje sa sobom nosi onlajn obrazovanje i dalje moraju suočavati svaki drugi dan ili svake druge nedelje, osim ako im deca ne pohađaju niže razrede osnovne škole. A poteškoća, kažu sagovornici lista Családi Kör, nije samo nedostatak digitalnih uređaja.

Jedan stoni računar u poređenju sa mnogim školskim satima, deset časova instrumenata nedeljno i šest časova solfeđa

“Imamo četiri svoje ćerke i jednu čiji smo staratelji, od kojih tri imaju onlajn obrazovanje. U martu 2020. godine, kada je predstavljena nova metoda učenja, kod kuće smo imali samo jedan stoni računar”, priča Valentina Ivković Tuza, majka iz Sente, inače i saradnica civilne organizacije “Ruka u ruci”.

Valentinina najstarija ćerka, Vivien, krenula je u prvi razred srednje muzičke škole u Segedinu kada je uvedeno onlajn obrazovanje. Druge dve starije devojčice idu u osnovnu školu: Noemi je pohađala peti razred osnovne škole u proleće 2020. godine, a Viktorija prvi. Iako dve najstarije devojčice imaju pametne telefone, Valentina kaže da se to često pokazalo nedovoljnim. Prema njenim rečima, postoje zadaci koji se jednostavno ne mogu rešiti putem telefona, dok stalno uvećavanje slova otežava čitanje čak i kratkog teksta, a o štetnim efektima na vid da i ne govorimo. Situaciju ove porodice dodatno otežava i činjenica da tri devojčice pohađaju i muzičku školu, gde je takođe uvedena onlajn nastava.

“Bilo je veoma teško uskladiti školske časove sa časovima u muzičkoj školi i časove solfeđa. Budući da i Vivien i Noemi sviraju dva instrumenta, to je značilo ukupno 10 časova instrumenta i šest časova solfeđa nedeljno, pored časova u srednjoj i osnovnoj školi. Bilo je vreme kada se polovina predavanja održavala onlajn, a druga polovina u školi na instrumentima, pa je u to vreme bilo krajnje teško setiti se ko, kada, gde treba da ide. Sat violončela pomoću pametnog telefona pokazuje, na primer, koliko je situacija bila teška bez više računara: telefon bi često izobličio zvuk, u tom slučaju je moja ćerka pokušala da ga prenese na neko drugo mesto. U mnogim situacijama ni to nije rešilo problem, da bi na kraju telefon nekoliko puta skliznuo sa stolice”, priča Valentina.

Suočena sa poteškoćama učenja na daljinu, porodica je počela da traži moguća rešenja za nedostatak računara. Valentina je u Fejsbuk grupi “Pedagozi sadašnjosti i budućnosti” videla komentar Anamarije Viček, državne sekretarke za obrazovanje, o tome da se organizuje prikupljanje sredstava za porodice kojima nedostaje oprema. Zbog velikog broja podnosilaca zahteva, porodica Ivković nije dospela na spisak korisnika, ali je situacija ipak rešena na drugi način.

“Naše ćerke Vivien i Noemi je podržala budimpeštanska Fondacija ‘Šansa za talentovane’. Predsednik Fondacije Laslo Balog nas je pitao da li nam je potrebna pomoć. Nakon što sam mu ispričala našu situaciju, ubrzo je rešio problem i poslao nam je laptop iz Budimpešte. Nedavno smo i sami kupili jedan laptop, što znači da nam je trebalo dobrih godinu dana da stvorimo sve uslove za onlajn obrazovanje. Nakon što je to uspelo, i obrazovanje je nastavljeno u sadašnjem kombinovanom sistemu”, kaže Valentina.

Nisu samo učenici pod velikim pritiskom, situacija opterećuje i roditelje

Porodica Reke Mikloš iz Sente suočila se sa sličnim izazovima. Reka radi kao istraživačica i majka je tri devojčice: Hanga je učenica petog razreda, Tinde je prvak, a Zolna je išla u vrtić kada su učenice počele da uče od kuće prošlog marta.

“Mi smo par muzičara. Moj suprug radi kao nastavnik orgulja na Univerzitetu u Novom Sadu. U martu 2020. godine naše domaćinstvo je imalo tri električna instrumenta, violinu, dva laptopa, dva telefona i tada šest godina star pametni telefon. Nemamo televizor i ne nameravamo da ga nabavljamo sada, a svakodnevica nam je i dalje prenatrpana zvučnim i slikovnim sadržajima. Deca nisu imala svoj telefon ni računar, što se ove godine malo promenilo: krajem avgusta smo kupili laptop za naše dete koje ide u šesti razred”, kaže Reka.

Ona smatra da se u početnoj fazi vršio veliki pritisak na učenike, posebno na đake viših razreda.

“Za moju ćerku koja ide u prvi razred program je bio mnogo pregledniji nego za učenike petog razreda. Učiteljica je svakodnevno slala lekcije za naredni dan, ali su se Hangine poruke sa zadacima za peti razred često gubile među mnoštvom mesindžer poruka.”

Prema njenim rečima, veoma je važno napomenuti da su pored dece i drugi članovi porodice pod velikim pritiskom zbog onlajn obrazovanja – prilagođavanje novom sistemu i koordinacija zadataka ne samo da uzrokuje tehničke poteškoće, već je i mentalno opterećenje.

“Moja devojčica petog razreda je koristila moj računar, što je rezultiralo da je moje istraživanje kasnilo mesecima, pa sam čak i u avgustu nadoknađivala zaostali posao od proleća. Dok sam pokušavala da poštedim decu, počela sam sve više da osećam da stvari ne idu u dobrom pravcu. Nije ni čudo što sam se iscrpela do kraja aprila, nekoliko puta dnevno bi se spontano rasplakala, smršala sam i oslabila. Nije me mnogo tešilo to što sam znala da se i druge mame osećaju slično“, kaže ona.

Nisu svi zaboravili na porodice u potrebi

Kao što to pokazuje primer porodice Ivković, u mnogim slučajevima smo bili svedoci solidarnosti i spremnosti da se pomogne u proteklom periodu. Pored već pomenutih inicijativa, nekoliko organizacija i pojedinaca organizovalo je prikupljanje digitalne opreme za one kojima je potrebna pomoć, uključujući i Uniju srednjoškolaca Srbije, u mnogim mestima širom zemlje.

Ovakvu akciju je organizovao i Đerđ Ladocki iz Kanjiže koji je već na početku uvođenja onlajn obrazovanja pokrenuo pitanje pomoći onima koji nemaju adekvatnu opremu.

“Još sam na početku onlajn obrazovanja organizovao prikupljanje preko interneta. Bilo ih je mnogo sa obe strane: onih kojima je bila potrebna oprema i onih koji su im rado ponudili opremu koja im više nije bila potrebna. Bilo je i onih koji su privremeno dali svoju opremu jer su želeli da pomognu, ali su samo neko vreme mogli bez tih ponuđenih predmeta. Ukupno je prikupljeno oko pedeset mašina koje sam, između ostalog, dostavio porodicama u Kanjiži, Martonošu ili Horgošu. Naravno, bilo je teško odlučiti kome je pomoć bila najpotrebnija. Iako nismo mogli da rešimo problem svih porodica, ipak je za pedesetak porodica uspešno olakšan svakodnevni život”, kaže Ladocki o akciji koja je trajala oko dva meseca.

Da li je uspeh učenika pogoršan zbog onlajn obrazovanja?

Prošlog oktobra održana je bila prva pilot proba programa državne mature. Rezultati su pokazali da je znanje srednjoškolaca na katastrofalnom nivou.

Prema rečima Tinde Kovač Cerović, penzionisane profesorke na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Beogradu, znanje učenika osnovnih škola daleko je od adekvatnog.

Gledajući disfunkcije onlajn obrazovanja, postavlja se pitanje da li postoji uzročno-posledična veza između uvođenja učenja na daljinu i lošeg znanja učenika.

Jedan profesor u srednjoj školi, koji je želeo ostati anoniman, rekao je za Családi Kör da novi sistem nije pokrenuo, već je pojačao ovakav trend koji se primećuje godinama unazad.

“Mislim da je ovo jedna društvena pojava. Pojedini studenti ionako nisu previše motivisani, jer često oko sebe ne vide da se učenje isplati. Naravno, ima i vrlo savesnih i vrednih učenika, srećom, oni su u većini. Međutim, čuo sam i za slučajeve da je, na primer, roditelj pomogao učeniku da beži sa časova i da zaobiđe svoje dužnosti. Veliki je problem što neki roditelji nemaju osećaj odgovornosti, pa deca nemaju odakle to da nauče”, ističe on, dodajući da se pogoršanje rezultata očekivalo zato što su od nadležnog ministarstva dobili smernice da ne preopterete učenike.

“Onlajn obrazovanje je prilično čudno iskustvo, jer nema ličnog kontakta, nema neposrednih povratnih informacija od učenika, ne vidim njihove reakcije. Obično ne koriste kameru tokom nastave i prilično je čudno držati časove jednom ekranu. Ako se ne obratim svima odvojeno, samo će nekoliko učenika biti aktivno na časovima. Kako je deci teže objasniti gradivo na ovaj način, količina nastavnog programa je takođe znatno smanjena”, kaže ovaj profesor.

Reka Mikloš takođe skreće pažnju na nedostatak motivacije kod učenika, koju primećuje i na ponašanju svojih ćerki:

“Zbog nemilosrdnog tempa, nedostatka vremena i zbog tehničkih problema, čak su i veoma sposobni učenici pokazivali loše rezultate, što je onda samo pomoglo u pokretanju ovog začaranog kruga: nakon što su bili razočarani lošim ocenama, mnogi učenici su jednostavno izgubili motivaciju za rad. To ne utiče samo na školske zadatke, već i na obaveze kod kuće. Naša deca su se jednostavno ‘raspala’, na primer, ne održavaju red u svojoj sobi. Njihova motivacija za gotovo sve je smanjena”.

Prema njenim rečima, i nastavnici su u izuzetno teškoj situaciji, jer u digitalnom obrazovanju ima još mnogo toga da se razvija:

“Još uvek ima mnogo toga da se nauči na polju onlajn obrazovanja, a ovo dodatno opterećuje pedagoge. Potrebna je ogromna fleksibilnost da bi se motivisali mladi na učenje, istovremeno osiguravajući da obrazovanje bude interdisciplinarno i projektno orijentisano. Nije lako…”

Tekst na slovačkom jeziku možete pročitati na portalu Storyteller ovde, a na mađarskom jeziku na portalu Szabad Magyar Szó ovde.

Projekat “Život na lokalu sa Kovid-19”, koji realizuje Családi kör u partnerstvu sa portalima Storyteller i Magločistač, dobio je podršku projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.