Családi Kör: Zašto je važno da se što veći broj mladih vakciniše

Prošlo je nešto više od godinu dana otkako je epidemija korona virusa proglašena pandemijom. Mesecima je svet čekao na razvoj vakcina, kao prvi korak ka izlasku iz zatvorenog lavirinta. Nakon što su vakcine stigle i stavljene u upotrebi, građani postavljaju brojna pitanja. Da li su sigurne? Mogu li i ja da je primim? Ako sam mlad i jak, zašto je važno da se i ja vakcinišem? Odgovore na ova pitanja smo tražili od od stručnjaka, mladih koji su se odlučili za vakcinaciju, kao i od onih koji su preležali korona virus. Šta, dakle, svi oni misle o vakcini i koji su aspekti i iskustva uticali na formiranje njihovog mišljenja.

„Zahvaljujući vakcini, mnogo je manja verovatnoća da ćemo imati ozbiljne simptome ukoliko dobijemo virus. Možemo se razboleti, ali tok bolesti će sigurno biti blaži: svako ko bi bez vakcinacije mogao da premine od posledica infekcije, zahvaljujući vakcini će proći kroz nju sa umerenim simptomima; neko ko bi imao u osnovi umerene simptome, pokazao bi samo blage simptome, a neko ko bi imao srednje teške simptome, pokazao bi samo umeren simptome, dok se oni koji su asimptomatski neće ni zaraziti”, objašnjava direktor Doma zdravlja u Senti dr Gustav Šurjan.

Šurjan navodi da je veoma važno postići vakcinaciju od 60 do 70 odsto ukupnog stanovništva, kako bi se stvorio tzv. imunitet krda, odnosno, otporna sredina u kojoj se virus ne širi dalje. Ako se neko vakciniše, mnogo je manja verovatnoća da će preneti virus, jer antitela u organizmu brže ubijaju patogene.

“Veoma je važno da se i mladi vakcinišu, jer bez toga ne možemo postići kolektivni imunitet. Virus za njih nikako nije bezopasan, a zaraznost različitih mutacija virusa je veća, pa u većem broju utiču i na mlađu populaciju. U poslednje vreme mnogo je više zaraženih među mlađom populacijom u odnosu na period od pre godinu dana”, kaže dr Šurjan.

Jak imuni sistem nije garancija da nećemo osetiti infekciju, dodaje dalje on. Moguće je baš kod mladih sa jakim imunološkim sistemom da dođe do citokinske oluje, što znači preintenzivan imunološki odgovor na virus. U ovom slučaju, organizam se okreće protiv sopstvenog plućnog tkiva, zapravo, protiv samog sebe, što u najgorem slučaju može biti i fatalno.

Još jedan argument u korist vakcinisanja mladih je da infekcija i u njihovom slučaju može prouzrokovati trajna oštećenja, na primer, nakon obostrane upale pluća, pluća se možda nikada neće u potpunosti oporaviti, a upala može postati hronična.

Prema rečima dr Gustava Šurjana, vakcinacija je potpuno sigurna za veliku većinu ljudi. Međutim, nekim osobama se savetuje da se vakcinišu samo uz odobrenje stručnjaka: oni koji imaju neke maligne bolesti i nalaze se na aktivnoj terapiji, mogu se vakcinisati samo uz prethodnu konsultaciju sa onkologom. Takođe su neophodne lekarske konsultacije i u slučaju osoba koje imaju imunološke bolesti. Osim toga, oni koji su prilikom dobijanja prve doze imali alergijsku reakciju, ne bi trebalo da prime drugu dozu. Zbog ovih grupa, posebno je važno da se vakcinišu oni koji to mogu. Razne alergije na lekove (poput alergije na penicilin) ne predstavljaju rizik za vakcinaciju, a mogu je primiti i trudnice i dojilje – naravno, u konsultaciji sa lekarom.

Dr Šurjan kaže da je najčešći neželjeni efekat lokalni bol u ruci, koji obično počinje dan nakon vakcinacije i traje nekoliko dana. U prva četiri dana, česta je povišena temperature i slabost, ali ovi simptomi obično ne traju duže od 12 sati. Najopasniji mogući neželjeni efekat je anafilaksija (reakcija preosetljivosti), ali se ovakva reakcija kod million vakcinisanih javlja samo u nekoliko slučajeva. U ovakvim situacijama se mora primeniti lek koji je dostupan na mestima za vakcinaciju, tako da se problem može eliminisati čak i u najgorem slučaju. Zbog toga je potrebno sačekati pola sata nakon vakcinacije, jer se ovakva reakcija uvek javlja odmah.

Kako znamo da li je vakcina sigurna?

Na internet stranici Svetske zdravstvene organizacije (SZO) navedeni su odgovori na brojna pitanja o vakcinaciji. Na primer, skreće se pažnja na činjenicu da vakcina prolazi rigorozna klinička ispitivanja pre nego što je SZO i nacionalne vlade odobre. Vakcine moraju ispuniti međunarodne standarde efikasnosti i sigurnosti, tako da se mogu koristiti samo one koje ispunjavaju sve uslove. Kada masovna vakcinacija započne sa nekom vakcinom, SZO i dalje nastavlja da nadgleda njenu bezbednost – na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou.

Zašto pojedini mladi smatraju važnim da se vakcinišu?

Laura Ivanović (31, Kanjiža) je koordinatorka za omladinu u Kancelariji za mlade u Kanjiži. Ona tokom svog rada sreće mnogo ljudi, od kojih su većina mladi.

“Smatrala sam da je važno da im dam primer i da se vakcinišem. Imam problema sa štitnom žlezdom, zbog čega pijem lekove svaki dan. Na internetu sam naišla na razne lažne vesti o tome da vakcina može biti opasna za mene. Takođe sam se konsultovala i sa nekoliko lekara koji su rekli da je to u mom slučaju potpuno bezbedno. U osnovi, nisam birala među vakcinama, samo sam želela da dobijem Pfizer-ovu vakcinu, ali sam na kraju primila kinesku vakcinu. Suština je bila da se vakcinišem što pre”, navodi Ivanović.

Dora Varga (31, Ada) je zdravstvena radnica i svakodnevno se susreće sa ozbiljnim slučajevima.

“Suočila sam se sa činjenicom da virus ne bira: napada isto i starije i mlade. Mi koji radimo na prvoj liniji fronta posebno smo izloženi riziku – kada smo svi bili zatvoreni, mi smo i dalje bili uz pacijente. Kada su me obavestili da mogu dobiti vakcinu, nisam oklevala ni minut. Dve stvari su mi bile pred očima: s jedne strane, da nikako ne želim da se zarazim, a s druge strane, želim da zaštitim sebe i svoju okolinu. Nakon vakcinisanja nisam osetila nikave neželjene simptome. Onima koji još uvek nisu odlučili da li da se vakcinišu, mogu da kažem samo da se ne treba plašiti toga, jer mnogo dugujemo raznim vakcinama koje su nas decenijama štitile od raznih bolesti”, kaže Varga.

Reka Terteli (20, Senta – Novi Sad) kaže da je nekoliko aspekata igralo ulogu u njenoj odluci da se vakciniše protiv korona virusa – mnogo se kreće u velikom gradu i većinu vremena provodi sa ljudima.

“Čak i ako virus nije previše opasan za mene, može uticati na ostale članove moje porodice. Pored toga, virus takođe mutira, javljaju se sve agresivnije varijante sa kojima ne želim da se sretnem. Naravno, želim i što pre da putujem bez problema i da se naši životi što pre vrate u normalu”, navodi Terteli.

„Smatrao sam sebe jakim, ali me je virus oborio s nogu“

Endre Balaša, 57-godišnji ekonomista iz Topole je u februaru oboleo od infekcije korona virusom. Imao je upornu temperaturu od 38-39 stepeni, koju je danima sa njegovom partnerkom, zdravstvenom radnicom, uporno pokušavao da skinu.

„Posle neuspešnog pokušaja da spustimo temperaturu, prijavio sam se u kovid ambulantu. Uzeli su mi krv, poslali su me na rentgen i obavili su brzi test, nakon čega je medicinska sestra za samo 10 minuta utvrdila da sam zaražen. Tada sam još mogao da idem kući, a doktor me je sa nalazima rentgenskih snimaka pozvao posle podne. Morao sam da idem na pregled za četiri dana, a kako se moji rezultati nisu poboljšali, prebačen sam u bolnicu u Suboticu gde sam proveo pet dana“, kaže Balaša.

„Unutra je bilo puno pacijenata, a u mom hodniku, od 18 soba ostale su svega dve slobodne. Osećao sam se kao mali zupčanik u celoj ovoj situaciji, međutim, mogu samo da pohvalim medicinske radnike, svi su se veoma trudili. Takođe, dobijao sam i kiseonik tokom 24 sata, a moj organizam je dobro reagovao na terapiju, tako da sam nakon pet dana mogao da se vratim kući“, kaže on.

Balaša navodi da se bolest ne može uporediti sa običnom prehladom ili gripom, jer dugoročno može da ostavi posledice na organizam.

„Fizičkim naprezanjima moram da se vraćam postepeno, bolest me je jako oslabila. Moram neko vreme da izbegavam fizičke aktivnosti, iako sam se smatrao samo umereno teškim slučajem. Imam poznanika koji se i nedeljama nakon bolesti bori da se popne na prvi sprat. Nakon što sam se vratio kući iz bolnice, još nedeljama sam morao da pijem devet različitih lekova, tri vrste vitamina i aspirin, a šest meseci i razređivač krvi. U bolnici sam video i ozbiljne slučajeve, što je bilo potresno iskustvo”, prepričava Balaša svoja iskustva.

U vezi sa vakcinom, dodaje da svakako želi da se vakciniše, a to je moguće tri do šest meseci nakon oporavka, u zavisnosti od broja antitela koje organizam proizvodi.

Šandor Domonkoš, 66-godišnji penzioner iz Novog Kneževca, zarazio se korona virusom krajem novembra. U početku je imao glavobolju i temperaturu i nije pokazivao druge simptome. Nakon toga je 7. decembra prebačen u bolnicu u Senti.

„I lekari i medicinske sestre su bili vrlo savesni, ali i veoma preopterećeni. Svi su kreveti u bolnici bili zauzeti. Tokom lečenja dobio sam nekoliko lekova i vitamina, ali je lekarska kontrola pokazala da imam problem sa plućima. Tada su me još vratili kući, ali rezultati su na kraju pokazali da imam obostranu upalu pluća, pa sam morao ponovo da ostanem u bolnici. U oba navrata proveo sam pet dana unutra”, prepričava svoje iskustvo ovaj penzioner.

Što se tiče dugoročnih posledica, navodi da kašalj još uvek nije nestao, a da mu se povišeni krvni pritisak polako vraća u normalu.

„I ja sam sebe smatrao jakim, ali virus me oborio s nogu. I dalje pijem nekoliko lekova i vitamina. Moja prirodna zaštita uskoro ističe i želim što pre da se prijavim za vakcinaciju”, kaže Domonkoš.

Tekst na slovačkom jeziku možete pročitati na portalu Storyteller ovde, a na mađarskom jeziku na portalu Szabad Magyar Szó ovde.

Projekat “Život na lokalu sa Kovid-19”, koji realizuje Családi kör u partnerstvu sa portalima Storyteller i Magločistač, dobio je podršku projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.