CRTICE SA JEDNOG BIRAČKOG MESTA: POSTIZBORNI MAMURLUK

“Ti ćeš, Ranko, da im skeniraš prst.”
Na to Ranko graknu: ”Bome neću ja da se zračim sa tim lampinjinom. Mene ti, jado, delegira lično doktor Ugljanin da mu pazim na glasove!”
Ostali se počeše smejati.

∗∗∗

Radnja ove priče je stvarna – odvija se u jednom malom, malecnom vojvođanskom mestu, poznatom po mešovitim brakovima Crnogoraca i Mađarica. Junaci priče su takođe stvarni, njihova imena nisu, ali misli i dijalozi jesu. Beležio ih je jedan dokoni nezavisni posmatrač, dok je čekao i čekao da se konačno završi dug izborni dan.

Ispred mesne zajednice nije bilo žive duše do tu negde pred 6 izjutra kad se, uz neviđeno brujanje motora, zaustavlja “jugo skala” iz kog ispadaju dva opskurna lika. Za potrebe ove naše storije, i bratstva i jedinstva koje još uvek vlada našim malim mistom, zvaćemo ih Brane i Totika.

Brane, omanji brka u trenerci i espadrilama, zviznu dežurnom da otvori vrata, a za to vreme proćelavi debeljko Totika, psujući sebi u bradu i tresući se od hladnoće, petlja oko gepeka pokušavajući da savlada kudelju kojom je bio vezan. Konačno uspeva, pa udarnički kreću obojica da iznose pinkle rasute svud po kolima, pritom glasno izgovarajući svaku stavku kao dva naturščika što izgovaraju tekst pred prvu ulogu: paravani – komada dva, kutija hemijskih – tu, UV lampe – komada dva, dva spreja, koverte, vreće i, naravno, tri velika bunta s glasačkim listićima. Fizički deo posla je gotov, stolovi su složeni, a na njima tri glasačke kutije koje znatiželjno zagledaju sa svih strana. Sad mogu da izađu na terasu i izduvane cigaru dok ne dođu ostali.

“Kako stojite, Toti?”, upita ga Brane zevajući.
”Tako-tako. Otkad su se svi bili podelili, samo ćute.”
”Ha”, podsmehnu se Brane, “A šta mi tek da kažemo? Bože, bože, šta nam Drago sa Dverima napravi, uuu, nagrdi nas skroz!”

Dok pretresaju seosku politiku, polako se sakupljaju ostali: Branetova komšinica Katalin i njen sestrić Arpi, grlati Crnogorac Ranko koji je svaki put ispred neke druge partije “čuvar kutija”, i penzionisani nastavnik hemije Branković, odani sledbenik SPS-a, pa dve tek punoletne klinke još u polusnu od sinoćnog izlaska, zatim Mara i Dara, nekad zajedno bile u DS-u, sad jedna radi za Tadića, a druga, zbunjena, nikako da upamti kako joj se zove najnoviji lider.

Ulaze još dva lika, potpuni neznaci za Braneta i Totiku: jedan dolazi ispred Radulovića, a drugi je student – CeSID-ov posmatrač. Brane ih podozrivo pogleda, naročito ovog iz CeSID-a, a onda krenu da razmešta ostale.

“Ti ćeš, Ranko, da im skeniraš prst.”
Na to Ranko graknu: ”Bome neću ja da se zračim sa tim lampinjinom. Mene ti, jado, delegira lično doktor Ugljanin da mu pazim na glasove!”
Ostali se počeše smejati.
”Pa zar nisi prošli put bio ispred Čanka?”, upita ga Brane.
”Pa i ti si, prijedšjedniče, kol’ko me sećanje služi, bio ispred vojvodu Šešelja, a sad si mnogo pa napredan.”
”To ti je, bolan, isto”, procedi Brane nevoljno i pruži mu stolicu. “Ti’š onda prvi da im isprave gledaš.”
Totiku je zapao sprej: ”Ti sedi, jaro, pored kutija pa ih oprašuj kad budu izlazili.”
Onda naredi Mari i Dari: ”Vi ste danas KaFeŽe. Trk u kuhinju, doneo sam dve deke kafe, da srknemo i da počinjemo.”

Ubrzo ulazi i prvi birač, nasmejani dugajlija: ”Pomaže bog, stručnjaci! Zdravo, Kati! Jó reggelt, Toti!”
Profesor mu lenjo proveri prst, pa ga Ranko dočeka: ”Viđu jada, samo si nam ti prvi treb’o da ubaksuziraš cijeli dan. Vadi isprave!”
Dugonja se začudi: ”Isprave, rođo?!? Ta znamo se još od osnovne!”
“Kake osnovne avetinjo!”, odbrusi mu Ranko. “Osnovna je jedno, a izbori su drugo! Ođe sam ispred stranku i ne poznajem nikog!”
Birač se zbunjeno krenu džepati, pa izvadi nekakvu futrolu iz džepa i tutnu pred Ranka. On je otvori, okrenu je, pa u neverici poče zagledati: ”Auuuu, pa to ti je samo omot! A đe ti je lična karta?”
Ovaj zbunjeno pogleda u Braneta: ”Komšo moj dobri, nema mi lične, mogu l’ ja sa omotom glasati? Ta svoji smo.”
Brane slegnu ramenima: “Pustio b te ja, bolan, što te ne bi pustio, al’ ovdje su nam posmatrači iz Češida.”
Dugajlija izvadi mobilni: ”Sa’ću pozvati moju Milku da mi donese saobraćajnu.”
Tek to razjari Ranka: ”Uuuuu, utrni mobitel avetinjo! Ne smiješ ođe telefonirat!”

Dugajlija izađe i na vratima se sudari sa Stankom iz opštine, koja donese kesu sa sendvičima i značajno napomenu Branetu: “To je samo za naše i koaliciju”, pa se brže-bolje izgubi.

Pojavljuje se u međuvremenu neki čovek da pita da l’ tu glasaju iz ulice Marka Oreškovića. Ranko ga isprati napolje: ”Ja sam ti ođe od vajkada. Nema ti tu nikake ulice Marka Oreškovića u cijelom selu. Neg’ idi ti neđe drugde, pa špijaj za Vučića”.
Čovek ga zbunjeno pogleda, a kad uvide da se ovaj ne šali, bez reči se okrenu ka izlazu.

Naredni sati teku usporemo. Po koji glasač, pa pola sata dosadnog vremena, koje ceo birački odbor popunjava raspravom o visini svoje apanaže. Te neki su čuli da je hiljadu i po dinara, te na prošlim izborima je bilo dve i po, valjalo bi i na ovim tako. Priču na kraju završi Brane, iskreno se žaleći: ”Jebe mi se baš za naknadu! Ja sad ako ne dobijem pos’o, ja ću se tačno ubiti! Ovo je treća kampanja koju sam im radio, mamicu im pokvarenu”.

Ranko nervozno pita malog iz CeSID-a kolika je izlaznost. Podne je, a nije izašlo ni pedeset birača. Unezvereno veli: ”Šta da sad reknem Sulji kad me bude zvao? Dobri moj doktor Suljo će da se razočara u nas i ka’ u ljude i ka’ u glasače!”

Oko dva sata svi odlaze svojim kućama na ručak, menja ih druga smena, da bi ih oko osam naveče ponovo zatekli kako se guraju oko kutija. Salom mesne zajednice odjekuje dreka: ”Ko skuplja za naprednjake? Ko skuplja za DS? Đe da metnem Pastorove?”.

Nakon pola sata brojanja, hvata ih nervoza jer fale tri glasa.
Brane uzdahnu: “Majku mu, da neko nije možda zaboravio da ubaci u kutiju? Ako ovo ne rešimo, zanoćit ćemo ovde.”
Totika zabrinuto upita: “Moji su zvali iz centrale već dva puta. Šta da im kažem?”
Ranko pobedonosno uzviknu: “Imam rešenje! Ta tri glasa što fale, ako se slažete,dodaćemo po jedan svakom od ovih što imaju nulu. Ko da će to neko proveravati!”.
Svi sa olakšanjem klimnuše glavom u znak odobravanja osim Totike: “Ne znam baš”, vajka se, “nije to po propisima”.
“Šta ti rečeš, prijedšjedniče?”, upita Ranko Braneta.
“Ja se slažem ako nam ovaj mali špijun neće praviti problem”, odgovara mu Brane. Dečko iz CeSID-a se prenu, pa zaključi da je možda najbolje da zove svoje i pita kakva je procedura.
Brane ga uhvatiza ruku: “Ostavi telefon. Ili će biti tako kako se dogovorismo, ili će se ponoviti sve, a ti si krivac jer nisi kontrolir’o šta rade birači.”
Klinac ustuknu unazad i pomirljivo promrmlja: “Što se mene tiče, radite kako vam volja.”
I tako autsajderi dobiše po počasni glas, brojke se poklopiše, pa onda zajednički spakovaše vreće u “juga” i Brane, Mara i Dara odoše do opštine.

Ranko reče zadovoljno: “Finito! E kak’i smo kraljevi! Odo ja do kola po flašu loze,a ti Toti utuli svijetlo i vidi đe je ključ, pa da turimo na kapiju. I mi dušu imamo!”
Totika ostade sa njima toliko da popi dve na brzinu, tek da smisli izgovor što mora ići. Jer, kad ih pogleda ovako raspoložene, kroz glavu mu prolazi misao – ako se u gluvo doba uhvate ponovo politike, može samo brica da radi. Ustade naglo i reče: “Ljudi, ja vas napuštam. Mora se ujutro raditi.” Zamakao je niz ulicu, a iz mesne zajednice je i dalje dopirao smeh.

Ujutro, kad ih bude uhvatio mamurluk od prošle noći, zaboraviċe i izborni dan i rezultate. Deraće se na ženu nezadovoljni što im je spremila ručak bez mesa, dok detetu nemaju platiti ratu za ekskurziju. Zaboraviće, zagledani u prazan novčanik, i velika izborna obećanja i vođe što su kovali u zvezde prošle noći.

I dok vi ovo budete čitali, njih će i dalje nesnosno boleti glava. Jer je postizborni mamurluk duži od svih ostalih – obično u nas traje do početka sledeće kampanje.

Ilija Dmitrović (Magločistač)

[clear]