Boris Telečki: Verujem da doslovno svi zaslužujemo dostojanstven život

Za prethodnih 30 godina su se i golim okom videle razmere siromašenja našeg društva, što me je takođe opredelilo da se pored individualnog, psihološkog nivoa, aktiviram i na širem, društvenom planu, a to je dovelo do razvoja veoma važnog dela moje ličnosti – onog aktivističkog, koji je osetljiv na nepravdu i želi da učini nešto konkretno u pravcu onoga u šta veruje.

Oduvek sam bio upućen na druge ljude i pokazivao interesovanje, razumevanje i empatiju za potrebe i probleme drugih ljudi. To je izgradila kod mene dinamika ličnog razvoja i, srećom, to su prepoznali i moji roditelji u jednom momentu kada sam bio mlađi ali, što je najvažnije, i ja sam, pa sam se u tom pravcu usmerio.

Tako sam i izabrao pomagačke struke od početka svog školovanja. Prvo sam završio srednju medicinsku školu u Senti, a nakon toga i psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Iako je primena psihologije široka u moderno vreme, mene je zanimala njena praktična upotreba u oblasti psihoterapije i savetovanja tj. pomaganja drugima, te sam tokom svog školovanja izabrao taj put.

Period profesionalnog usavršavanja i edukacije za psihoterapeuta nakon formalnog fakultetskog obrazovanja me je samo učvrstilo u uverenju da je empatija, razumevanje i pomaganje drugima ne samo moja struka i profesionalno opredeljenje, već i životni poziv.

Osećaj satisfakcije na ličnom nivou, ali i konkretne implikacije i promene koje podstakneš kod drugih kroz svoj rad su delovale na način da se moj angažman sa tog usko profesionalnog dela proširi i na zajednice u kojima sam boravio.

Tako sam učestvovao u raznim humanitarnim i dobrotvornim akcijama koje nisu značile samo psihološki/psihoterapijski rad, nego su podrazumevale i rad sa određenom zajednicom (obolela deca, stari, HIV pozitivni, mladi, i sada socijalno ugroženi).

Kroz te aktivnosti sam shvatio koliko su međuzavisni lični i društveni faktori, da bih vremenom sve više uviđao značaj društvenih faktora i to koliko oni utiču na blagostanje pojedinca.

Za prethodnih 30 godina su se i golim okom videle razmere siromašenja našeg društva, što me je takođe opredelilo da se pored individualnog, psihološkog nivoa, aktiviram i na širem, društvenom planu, a to je dovelo do razvoja veoma važnog dela moje ličnosti – onog aktivističkog, koji je osetljiv na nepravdu i želi da učini nešto konkretno u pravcu onoga u šta veruje.

A verujem u jednakost, u svakom smislu. Verujem da doslovno svi zaslužujemo dostojanstven život, u prevodu, da pristojno živimo od svog rada bez eksploatacije, da imamo krov nad glavom i jednaki tretman.

U tom smislu, svoj društveni angažman ne vidim samo kao puku milostinju i humanitarni rad, već i kao političku poruku: kakvo društvo zamišljam, kakvo društvo mislim da je najbolje i za koje želim da se borim.

Kako je moja osetljivost na nepravdu jačala vremenom, tako je rasla i motivacija da probam da učinim nešto konkretno što bi bilo u skladu sa mojim idealima jednakog društva.

Empatski sam najviše reagovao na prinudna iseljenja koja su se intenzivirala od 2016. na ovamo. Video sam ljude koji se, bez obzira na sve, solidarišu sa svojim sugrađanima, a kojima je iz ma kog razloga pretilo izbacivanje na ulicu iz jedinih domova.

I dok se siromašni izbacuju, a neko se istovremeno bogati naplaćivanjem njihovih dugova, dotle se povlašćeni ne tretiraju na isti način. To je za mene vrhunska nepravda i stalno gorivo koje me motiviše na aktivizam i solidarnost sa ugroženima.

Tu dolazimo do organizacije jer, kada je u pitanju konkretna i efikasna pomoć i akcija, ona je nužna.

Tokom akcija koje smo sprovodili od 2020. godine na ovamo, nailazio sam na ljude sličnog senzibiliteta koji su kao i ja osetljivi na nepravdu. Zajedno smo izgradili malu aktivističku zajednicu, sprovodeći solidarne akcije pomoći, organizujući programe i festivale u skladu sa našim vrednostima (Festival ekologije i antifašizma – Ekoslavija).

Naše aktivnosti sprovodimo isključivo u slobodno vreme jer svako od nas ima svoj posao, mnogi i borbu za egzistenciju, što njihovo angažovanje čini još važnijim. U tom smislu, organizovanje je često još uvek stihijsko, nekad bez potrebne strukture, i oslonjeno na pojedinačni entuzijazam, a ponekad i prilično izazovno jer zahteva dosta volontera u opticaju da, ukoliko neko od njih ne uspe da se organizuje za konkretnu akciju, imamo u vidu zamenu.

Bitno je naglasiti da niko iz naše aktivističke zajednice nema nikakvu drugu korist osim zadovoljstva učinjenim dobrim delom i konkretnom pomoću koju smo pružili ugroženim ljudima. Sve aktivnosti sprovodimo volonterski i isključivo bazirano na entuzijazam, odvajajući od ličnog vremena i od porodice.

Meni je važno da osim individualne imam izraženu i kolektivnu svest, da pružim nešto i svojoj zajednici, u skladu sa vrednostima u koje verujem. Ali, uviđam i to da ovaj aktivistički, humanitarni, volonterski, solidaran način borbe za jednakost – bez političke artikulacije – ostaje simboličan.

Zbog toga što je taj aktivistički, empatski deo moje ličnosti veoma važan za mene i deo je mog identiteta, svakako da ću ga ostvarivati do kraja života kroz različite forme.

Nadam se da ću za to vreme dočekati i doprineti izgradnji jednog pravednijeg, jednakijeg društva u svakom smislu – društva u kom će zapravo biti manje potrebe za humanitarnim radom jer će većina ljudi dostojanstveno živeti.  

Boris Telečki je psiholog po struci, zaposlen u Centru za socijalni rad Subotica, i aktivista subotičke podružnice Združene akcije “Krov nad glavom”, te jedan od organizatora akcije “Obrok solidarnosti”.

Ovaj autorski tekst je nastao u okviru projekta „Iza vesti: Podizanje kvaliteta informisanja u Subotici, Bačkoj Topoli, Malom Iđošu“ koji Magločistač realizuje uz podršku European Endowment for Democracy (EED). Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje donatora.