Andrej Barna, reprezentativac Srbije u plivanju: Subotici fali još jedan veliki bazen da bi uslovi za razvoj plivača bili savršeni

Priznanje za najboljeg sportisu Grada Subotice za 2021. godinu poslednje je u nizu titula koje idu uz ime Andreja Barne, dvadesetčetvorogodišnjeg mladića iz Subotice, reprezentativca Srbije u plivanju, danas rezidenta Sjedinjenih Američkih Država (SAD), u kojima se nalazi na postdiplomskim studijama na Univerzitetu Lujvil u Kentakiju.

Kraj sada već prošle, 2021. godine obeležio je i njegov uspešan nastup na Prvenstvu SAD, održanom u Grinzboru, na kom je sa rezultatom 48,44 pobedio u trci na 100 metara slobodnim stilom, a ujedno osvojio i treće mesto na 50 metara slobodno, zabeleživši rezultat od 22,43 sekunde.

Svoj lični rekord Andrej Barna je postavio, pak, na Olimpijskim igrama održanim u Tokiju, kada je isplivao 47,94 u trci na 100 metara slobodnim stilom, što je bilo dovoljno za osvojeno deveto mesto. Samo 12 stotinki delilo ga je od finala, ali činjenica da je tom prilikom oborio 13 godina star državni rekord Milorada Čavića upisala ga je trajno u istoriju plivačkog sporta u Srbiji.

Njegov koledž tim “Luizvil” (Louisville Swimming and Diving) mu je tokom 2020. dodelio i dva posebna priznanja – za “Istrajnost” (Perservance reward) i za “Povratak godine” (Comeback of the year), a nakon borbe s rakom i uspešnog povratka u bazen – u rekordnom roku.

Andrej Barna je svoju profesionalnu karijeru plivača započeo u subotičkom Plivačkom klubu “Spartak”, i danas je uzor mnogim mladim sportistima i sportistkinjama koji se opredeljuju za ovu disciplinu. Ali, kako ističe u intervjuu za Magločistač, bavljenje samo sportom nije dovoljno, već paralelno treba da se radi i na školovanju. Takav sistem funkcioniše u Americi i trebalo bi ga, smatra on, pokušati primeniti i ovde.

Kada si počeo da se baviš plivanjem, i kako si se uopšte opredelio za taj sport?

Nisam planirao da se bavim plivanjem kad sam bio mlađi, samo sam želeo tokom leta da se pridružim drugovima koji su već trenirali plivanje u to vreme. A kada je prošlo leto, ipak sam odlučio da ostanem u tom sportu. U to vreme sam se bavio košarkom i nisam puno razmišljao o plivanju, koje mi je bilo kao neki hobi. Posle par takmičenja mi se svideo sport, pa sam se preopredelio za njega.

Koja disciplina u plivanju ti najviše leži?

Od malih nogu sam stalno samo kraul plivao, u mlađim generacijama su to bile sve deonice – od sprinta do dugih pruga. Što sam postajao stariji, to sam se više okretao ka sprintu jer mi je više ležao i sada plivam 50 i 100, a ponekad i 200 kraul.

Koja od do sada osvojenih medalja tebi lično najviše znači?

Trenutno mi najviše znači zlato sa Mediteranskih igara koje su bile održane u Španiji 2018. godine. To zlato je bilo u štafeti 4×100 kraul. Puno nam je svima to značilo jer do tada Srbija nikad nije imala štafetu koja je pobedila na Mediteranskim igrama.

Ko ti je uzor u svetu sporta, a ko najveća podrška?

Kao i većini plivača iz Srbije, tako i meni, uzor je bio Milorad Čavić. Ipak je on bio jedini čovek koji je mogao da se suprotstavi Majklu Felpsu (Michael Phelps). Zbog njega sam odlučio da nastavim karijeru i školovanje u Americi. A najveća podrška su mi uvek bili rodjitelji.

Da li imaš nekih zacrtanih ciljeva koje želiš da ostvariš u godinama koje dolaze?

Trenutni ciljevi do kraja karijere su mi da osvojim individualnu medalju na nekom većem internacionalnom takmičenju.

Kada si otišao u Ameriku, pod kakvim uslovima, i sa kakvim očekivanjima?

Otišao sam u Ameriku po završetku srednje škole, što je bilo 2016. godine. Imao sam baš velika očekivanja zbog svega što sam prethodno čuo. Uslovi u Americi su mnogo bolji nego u većini drugih zemalja jer se puno ulaže u plivanje.

Kako je u Americi organizovan sistem podrške za profesionalne sportiste?

U Americi je dosta komplikovan sistem za profesionalne plivače jer postoji velika razlika između onih koji su na vrhu i onih koji su jednu stepenicu ispod. Američki plivači koji imaju medalje sa svetskih prvenstava i olimpijskih igara imaju mnogo veću podršku nego oni koji su malo ispod njih.

A kakva je, po tom pitanju, situacija u Srbiji? Stiče se utisak da su, zapravo, sportisti prepušteni više sami sebi, a da podrška države usledi tek kada pojedinci već ostvare neki rezultat.

U Srbiji je slična situacija kao i u Americi, a i u većini država. Podršku imaš tek kada si već nešto ostvario, a do tad moraš sam da se boriš. Na žalost, tako svet funkcioniše.

Nakon Olimpijskih igara u Tokiju i ostvarenog istorijskog rezultata, izjavio si da razmišljaš o povlačenju iz plivanja jer ne dobijaš podršku države i zbog manjka finansija, na šta je javnost ostala bez reči. Da li se u međuvremenu nešto po pitanju podrške države izmenilo?

Razmišljao sam o prestanku bavljenja sportom nakon Olimpijskih igara jer sam i prezasićen bio, a i teško je živeti u Americi sa srpskim prihodima. Nakon igara sam dobio veliku podršku od Plivačkog saveza, Olimpijskog komiteta i od države da mogu da nastavim da se bavim sportom.

Kako bi ocenio uslove za bavljenje sportom u Subotici, pre svega kada se radi o postojećoj sportskoj infrastrukturi?

Subotica ima solidne uslove za napredak u plivanju s obzirom na to da ima veliki bazen, što je neopodno za razvoj dece u plivanju. Naravno, izostaju još neke stvari da bi to bili savršeni uslovi kao u Americi. Puno bi pomoglo da postoji još jedan novi veliki bazen sa pravim blokovima i anti-talas stazama, kao i jedna dobra teretana u sklopu bazena.

Da li Grad Subotica pruža adekvatnu podršku mladim sportskim talentima?

Subotica je oduvek pratila mlade talente i pokazala to uz mnoštvo priznanja koje svake godine deli, ali iskreno mislim da bi moglo više da se ulaže u mlade i perspektivne plivače. Često osećam da najveća podrška dolazi od kluba i roditelja.

Da li, iz iskustva života i bavljenja sportom u Americi, može nešto da se prenese i na lokalne prilike u organizacionom ili profesionalnom pogledu?

Puno toga može da se nauči posmatranjem Amerike i njihovog sistema. Ono što bih želeo da izdvojim, a što je po mom mišljenju jako bitno, jeste ta kombinacija studiranja i profesionalnog bavljenja sportom koja ne postoji u Srbiji. Često se sportisti moraju opredeljivati za jedno ili drugo jer nema sistema ustanovljenog za oba.

Izjavio si da ne planiraš da se vratiš u Srbiju, već da svoj život vidiš u Americi. Da li i dalje stojiš pri toj odluci?

Da, trenutno ne planiram da se u neko skorije vreme vratim u Srbiju. Voleo bih da život posle sporta započnem u Americi zbog dobrih uslova.

Uzor si mnogim mladim plivačima, naročito u Subotici. Šta bi bila tvoja poruka nekome ko ima ambicije da se profesionalno bavi ovim sportom, a na početku je karijere?

Preporučio bih svim mladim plivačima koji žele da nastave da se bave profesionalno ovim sportom da pokušaju da nađu način da kombinuju i školu i sport. Jer, na žalost, plivanje nije fudbal ili košarka i teško je živeti od toga nakon završetka karijere.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.