Životni put dr Sele Muhareba: „Brodovi ne plove kako hoće, nego kako ih vetar nosi”

Čovek koji je, kako procenjuje, pomogao da na svet dođe bar 6.000 beba za poslednjih 35 godina, doktor Sela Muhareb iz Bačke Topole, od pre dve godine penzionisani ginekolog akušer, jedan je od dvojice ovogodišnjih dobitnika nagrade “Pro Urbe”, priznanja koje Opština Bačka Topola dodeljuje zaslužnim građanima i građankama.

Kao datum njegovog rođenja navodi se 25. februar 1949. godine, a kao mesto (danas palestinski) Deir Balout (Dayr Ballout), koje je u jeku arapsko-izraelskog rata 1948. došlo pod jordansku vlast. Međutim, kako dr Sela objašnjava za Magločistač, zbog toga što je rođen u ratnom okruženju i vremenu – sva tri podatka su upitna.

“Desilo se da sam se rodio baš kad je Izrael okupirao Jordan. Zbog egzodusa nisu mogli da me evidentiraju u mom rodnom mestu, nego u selu najbližem granici, zato nije siguran ni datum mog rođenja. Pored toga, prvo ime koje su mi roditelji dali kao sedmom detetu je bilo Muhamed, međutim, matičar nije hteo takvo ime da prihvati zbog ratnih prilika, nego me je upisao kao Muhareba, što u prevodu znači ‘ratnik’”, priča dr Sela za Magločistač.

Bio je sedmo od ukupno šesnaestoro dece u porodici, a najmlađu i, kaže, najlepšu sestru majka je rodila potpuno neočekivano u 51. godini života, naglašava ovu pojedinost naš sagovornik.

Dr Sela Muhareb je u Jordanu završio osnovnu školu i gimnaziju, a u Beogradu studije Medicinskog fakulteta i specijalizaciju iz ginekologije i akušertsva. U potrazi za poslom, u Bačku Topolu se doselio 1989. godine, gde se odmah i zaposlio u Vanbolničkom porodilištu Doma zdravlja “Dr Janoš Hadži”, u kom je više godina bio i šef porodilišta. Krajem 2021. tu se i penzionisao. Dobitnik je više nagrada za zasluge u radu i za podsticanje rađanja.

U Amanu upisuje osnovnu školu sa pet i po godina, potom završava i gimnaziju kao najbolji đak, ni ne sluteći da će biti lekar.

“Nisam voleo medicinu. Bio sam matematičar i po tome su me znali. Otišao sam u Siriju gde sam mogao da upišem fiziku ili biologiju, međutim, porodica je insistirala da to bude medicina. Imao sam u tadašnjoj Jugoslaviji jednog prijatelja u Beogradu, koji mi je rekao kako je tamo lepo i da dođem i probam”, priseća se dr Sela.

Tako je sa 18 godina došao sam u Beograd, ne znajući ni reč srpskog jezika, ali sa ciljem da postane – lekar.

“Našao sam jedan institut za strane jezike kako bih naučio srpski i za manje od pola godine ja sam ga savladao. Onda sam polagao prijemni ispit na Medicinskom i Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, ali i na Medicinskom u Novom Sadu, jer sam čuo da je tamo lakše. Primljen sam na sva tri mesta, međutim, roditelji su odlučili da to bude medicina u Beogradu.”

U Beogradu bez znanja roditelja osniva prvu porodicu

Nakon dve godine provedene u glavnom gradu Srbije, upoznaje svoju prvu suprugu sa kojom ubrzo dobija i dva sina, što je krio od roditelja u strahu da mu dalje neće finansirati školovanje.

Po sticanju fakultetske diplome, sa porodicom se, po planu, vraća u Palestinu.

“Kada sam odlazio na studije, rekli su da će me čekati jedna devojka koju su mi odabrali i da, čim dobijem diplomu, dođem da se venčamo. Međutim, kada su saznali da sam se oženio, najpre su negodovali, ali su posle to prihvatili i bili srećni što nisam ništa morao da platim za mladu, što je kod nas bio običaj”, prepričava naš sagovornik uz osmeh.

Iz Palestine se ubrzo opet vraća u Beograd, jer nije mogao da nađe posao bez odrađene specijalizacije i radnog iskustva. Tako naredne tri godine provodi na Klinici za ginekologiju i akušerstvo u Višegradskoj, gde stiče i značajno iskustvo.

“Najpre sam hteo pedijatriju, ali tada pedijatri nisu bili potrebni, pa sam se nekako odlučio za ginekologiju. I stvarno, zavoleo sam taj poseo, od prvog dana. Akušerstvo se uvek radilo u dvoje, tako da sam stekao i jako dobru praksu. Imali smo oko 50 porođaja za jedno dežurstvo. Svaki kolega je hteo da dežura sa mnom jer sam ja bio jedini na specijalizaciji”, priseća se.

Kako mu nakon tri godine saopštavaju da mora da potraži posao u nekoj drugoj ustanovi jer u Višegradskoj neće moći da dobije ugovor o radu, dr Sela Muhareb konkuriše za zaposlenje u svim gradovima u kojima se u to vreme tražio ginekolog i tako završava u Banjaluci.

“Tamo su mi rekli da isti dan počnem da radim. Porodica mi je ostala u Beogradu. Pokojni tast je za to vreme, što ja nisam znao, u moje ime u novinama oglasio da ginekolog traži posao na teritoriji Vojvodine, na osnovu čega su me 1989. godine pozvali iz bačkotolskog Doma zdravlja”.

„Jedan poziv menja sve”

“Uzeo sam slobodan dan i seo na voz Bar-Subotica. Putovao sam skoro 24 sata. Kada sam sišao, još se nije bilo razdanilo, video sam pustoš, samo silose i njive, nije bilo svetla nigde. Ljudi koje sam sretao su me usmeravali”, prepričava dr Sela svoje prve sate provedene u Bačkoj Topoli, i nastavlja:

“Prošao sam Dom zdravlja, a da ga nisam primetio. Stigao sam skoro do jezera i pomislio da je u pitanju neka prevara i krenuo nazad. I tu sam video trafiku kod Doma zdravlja, pošao prema njoj i tu me je ugledala medicinksa sestra i pozvala me je”.

Posao mu je i ovde ponuđen isti dan, kao i stan, što je prihvatio, ali porodica mu je i dalje ostala u Beogradu, te se 1994. godine razvodi od svoje prve supruge.

Međutim, ubrzo nakon toga, kako priča, “desila se ljubav na prvi pogled” između njega i 20 godina mlađe Bačkotopolčanke, tadašnje pacijentkinje, sa kojom je 1997. dobio ćerku i tako je u Bačkoj Topoli započeo jedan novi život.

Sa drugom suprugom se u jednom periodu seli u Jordan, pošto su lekari tamo bili traženi. Tamo otvara privatnu ordinaciju, ali nakon dve godine se ipak vraća u Bačku Topolu, gde su dr Selu i dalje čekali i posao i stan za sve buduće godine.

“Trudnoća je ista od pamtiveka, samo je nauka napredovala”

Do odlaska u penziju, dr Sela Muharb je, kako kaže, od 365 dana u godini oko 300 provodio u porodilištu, zbog čega mu posao danas jako nedostaje.

“Da se nije desila korona, koja je na meni ostavila posledice, sigurno bih do smrti radio. Srećom i sada pomalo radim privatno. U kontaktu sam sa pacijentkinjama. Proučavam i dalje. Dostupan sam i odgovaram na njihova pitanja uvek”, kaže naš sagovornik.

Odgovornost lekara u vanbolničkim porodilištima poput bačkotopolskog je, naime, smatra dr Sela, uvek za jedan stepen veća s obzirom na to da prethodno moraju dobro i na vreme da procene da li žena može da se porodi kod njih, ili mora u bolnicu. I, kako tvrdi – u proceni nikad nije pogrešio.

“Ja sam uvek bio zagovornik da se žene ne šalju u bolnicu na porođaj ako ne moraju. To je bio postao loš trend, pa smo ranijih godina imali manje porođaja u Topoli. Uključio sam se zato i ja u procenu stanja trudnoće, tako da je onda broj porođaja kod nas počeo da raste, pa smo ih 2021. godine imali 280.”

Dr Sela ocenjuje da je trudnoća oduvek ista, ali da je medicina ta koja napreduje, te da ne treba bežati od novih sazanja, već uživati u njihovim prednostima.

“Danas nije samo važno roditi bebu, već je važno roditi zdravo dete. Zdravlje je kruna svega. Dodatni pregledi kojima su trudnice danas izložene nisu luksuz i ne treba ih gledati kao opterećenje. Jeste to možda materijalni izdatak, ali ste sigurni da ćete imati zdravo dete koje će živeti jedan normalan ljudski vek. Napretke uvek treba pratiti”, naglašava dr Sela Muhareb.

“Ovo je najlepši pokon pred kraj života i znak da još nisam zaboravljen”

“Moj život je samo tuga. Rođen u ratu, bio izbeglica, izgnanik. U inostranstvo došao sa 18 godina, a da nisam poznavao nikog, niti znao jezik zemlje u koju dolazim. Izboriti se, oženiti, dobiti dete – jedno, drugo, pa izgubiti. Opet se izboriti, drugi rat, inflacija. Onda sam izgubio za kratko vreme oba sina. Brodovi ne plove kako hoće, nego kako ih vetar nosi”, sumira dr Sela svoj dosadašnji život.

Tek na prste mogu da se pobroje dani njegove sreće, dodaje, a njih svakako čine ćerka Ajša, supruga, te kolege i pristupačni i srdačni ljudi koje sreće na ulicama Bačke Topole.

“Meni je drago što sam ispunio želju zbog koje sam i došao, i uspeo sam u životu teškom mukom. Izgubio sam dvoje dece, ali mi je, hvala bogu, došla Ajša da ipak popuni te praznine u meni. Samo snažan može da opstane. Slabićima, na žalost, nije mesto u ovoj storiji”, zaključuje dr Sela Muhareb.

Za čoveka današnjice je, međutim, pored snage, jako važno i da očuva sve one ljudske vrline koje su naizgled stavljene u zapećak, naglašava on:

“Dobrota je jedna nemerljiva stvar koja čoveku omogućava da ostane upečatljiv. Biti ispravan, iskren, dostojan, pošten, pomagati drugima. Nadam se da će se čovečanstvo koje je krenulo u provaliju ipak vratiti osnovnim principima i vrednostima koje čoveka ništa ne koštaju, a mnogo znače. Ja gradom mogu da idem uzdignute glave”.

Priznanje “Pro Urbe”, koje nije očekivao, veoma mu znači kao kruna karijere.

“To je za mene bilo veliko iznenađenje i jako sam zahvalan svima. Pogotovo što sam, evo, već dve godine u penziji. Nisam se ovome nadao. Međutim, kada sam čuo da me je za nagradu predložio lepši pol, bio sam siguran da je to u redu. Ovo je najlepši poklon pred kraj života i znak da ipak još nisam zaboravljen”, kaže na kraju dr Sela Muhareb.