Uroš Mikulić, glas mladih: Više niko ne treba da bude nasamaren poput prosvetnih radnika

Bačkotopolčanin Uroš Mikulić, maturant novosadske Gimnazije “Laza Kostić” koja odlukom zaposlenih u ponedeljak obustavlja nastavu u znak podrške studentima u protestu i zbog dogovora Vlade Srbije i prosvetnih sindikata koji ocenjuju neprihvatljivim, prisustvovao je u petak, 17. januara, komemorativno-protestnom skupu u svom rodnom gradu.

“Pre nedelju dana sam bio na protestu i u Kuli i, uzimajući u obzir proporcionalno veličinu grada i broj okupljenih, zadovoljan sam kako proteste održava Bačka Topola. Drago mi je da sam ovde video i prosvetne radnike i imponovalo mi je što sam bio tu. Trudiću se dokle god traju akcije da dođem petkom zajedno sa mlađim bratom”, rekao je Mikulić za Magločistač.

Kako kaže, tokom raspusta su na nivou škole koju pohađa organizovali različita okupljanja kako bi pružili podršku studentima koji protestuju, ali i prosvetarima.

“Mi, maturanti, smo bili i u obustavi nastave poslednju nedelju prvog polugodišta i imaćemo sastanak da vidimo šta ćemo dalje. Stajemo uz prosvetare i drago mi je što je moja škola kao jedna od retkih donela odluku o obustavi nastave od ponedeljka”, rekao je Mikulić u razgovoru za Magločistač.

On je trenutnu atmosferu u društvu opisao citirajući književnicu Jasminku Petorović: “Bajke ne mogu da promene svet, ali oni koji bajke čitaju mogu”, poručivši da je “došao momenat kada moramo da izađemo iz svojih bajki”:

“Mi danas više ne čitamo bajke, nego ih živimo. A kad to kažem, onda mislim da posmatramo svet iz dva ugla – iz ugla protagoniste i iz ugla antagoniste. Kao ovi prvi, mi vidimo crn svet, zmajeve, veštice, tvrđave i zamkove. A sa druge strane, kada gledamo iz očiju antagoniste, vidimo vile, labudove, nešto lepo i svetlo. Moramo da radimo na tome da i jedni i drugi iskristališemo svoje poglede na svet i da sklopimo jednu univerzalnu sliku kojom bismo svi mi trebalo da se vodimo”.

Uroš je poručio da je nužno da “izađemo iz svojih bajki, kako nam se na kraju te bajke ne bi pretvorile u basnu, a znamo da na kraju basne uvek neko nekog nasamari”, te dodao da mladi ne žele da više iko bude nasamaren, poput prosvetnih radnika koji, kako je ocenio, u ovom momentu “žive bednu stvarnost”.

Pojašnjavajući kako vidi situaciju u vezi sa srpskom prosvetom danas, mladi Uroš Mikulić naglašava da je poražavajuće što niko ne govori o tome da prosvetari treba da istupe kako bi stali uz mlade koji su na ulicama, već su se njihovi štrajkovi sveli na brojke.

“Sve se danas posmatra kroz neke brojke, ali studenti nisu brojke, ljudi koji se okupljaju po gradovima širom Srbije nisu brojke. Mislim da kada prestanemo da posmatramo svet kroz brojke, kada izađemo iz nekih svojih iluzivnih prostora, tek tada ćemo moći da sagledamo širinu i da sastavimo jednu univerzalnu svojstvenu sliku i promenimo stvari kojma treba da dođe kraj”, kaže Mikulić.

A ono čemu treba da dođe kraj, prema njegovim rečima, osim ponižavanja jeste i promena višedecenijskog ukorenjenog sistema.

“Mi smo radili neku analizu studentskih demonstacrija u Evropi, pa i kod nas, od sedamdesetih godina prošlog veka. Imali smo 50 autentičnih parola koje su nosili studenti. Danas, 50 godina kasnije, možda samo jedna ili dve ne bi odgovarale da se iznesu na proteste. Sve je isto. Isti je položaj studenata bio i pre 50 godina, kao i pre 100 godina, baš kao i danas”, navodi Mikulić.

On naglašava da takav sistem mora da se iskoreni, jer, kako ocenjuje, “sve što su studenti pokrenuli, sve što su uradili, nikada nije bilo nepromišljeno, nikada nije bilo glupo i bezvredno, već je problem bio samo u tome što nikada nije promenjen sistem koji je korodirao i koji je ukorenjen duboko”.

Uroš je izrazio nadu da će ipak uskoro nešto da se promeni, ističući pritom da smatra da je potrebno poći od malih promena koje će potom pokrenuti one velike:

“Ne vidim kraj ovome a da ostanu promenjene brave na ‘Jovinoj’ gimnaziji i da ključ ima jedino direktor, da čovek koji je pregazio devojku i poneo je nekoliko metara na haubi ne bude kažnjen, da ljudi koji su napadali studente i učenike i sve druge ljude ostanu nekažnjeni. Od toga treba krenuti, pa ka većim koracima, da se ispune stvarni zahtevi studenata i prosvetara, da se u medijskom mraku u kojem živimo upale neke lampice koje će da tinjaju, pa će onda krenuti nešto dalje da se menja”.

Mikulić je rekao i da od protesta u Srbiji očekuje jedno sasvim drugačije društvo u odnosu na ovo u kojem sada živimo:

“Sebe sigurno ne vidim pod nekom nadstrešnicom, na haubi nekog vozila, sa fakultetskom diplomom u ruci a da radim na pijaci, ali ni kao nekog preterenog revolucionara. Međutim, sve ono što mogu od sebe da dam ja ću i da pružim, a to je maksimalna podrška studentima zato što sam i sam mlad, i zaista smatram da je došlo vreme da se probudimo i počnemo da vrednujemo glas mladosti”.