Ovogodišnja računica bačkotopolskog ratara: Bez arende u minusu 200 evra po jutru

Ratare bačkotopolske opštine, koji su ove godine svoju zemlju zasejali sertifikovanim semenom, obrađivali je poštujući sve preporuke oko prihrane i zaštite bilja – u proseku je ulaganje po obrađenom jutru koštalo oko 500 evra, dok su nakon skidanja useva vratili tek do 300 evra, te se računicom dođe do minusa od 200 evra, a za zemlju pod zakupom taj minus raste za dodatnih 250 evra, izjavio je za Magločistač Gojko Grgić, poljoprivrednik iz Karađorđeva kraj Bačke Topole.

On je ove proizvodne godine obrađivao 20 hektara pod pšenicom, ječmom, suncokretom i kukuruzom i premda kaže da je situacija veoma loša sa svim usevima, ističe da je zbog suše sa kukuruzom prošao najgore.

“Ovogodišnja računica je katastrofalna. Pšenica i ječam su oko nule, sa suncokretom sam u minusu, a kukuruz je da se ne priča. Njega sam imao 10 odsto od redovnog roda, 90 odsto je podbacilo”, objašnjava Grgić navodeći da u ratarstvu više ne važi pravilo da prinosi zavise od načina obrade zemlje:

“Nekoliko nas poljoprivrednika iz sela radimo zemlju jer je volimo, jer je ona naša, i naše su njive kao bašte, u njima nema nijedne travke. Imamo i stoku, pa vučemo stajnjak, bacamo mineralna đubriva prema preporuci stručnjaka, kupujemo sertifikovano seme i ne sejemo sa tavana, ali ipak nije bilo roda, suša je bila katastrofalna i sve je izgorelo”.

Grgić podseća da je na Telečkoj visoravni ovo četvrta godina zaredom da je situacija zbog suše katastrofalna, a poslednjih deset generalno loša, i ističe da za svojih šest decenija života ne pamti ovakav period.

“Žito nam stiže sa svih strana”

Kako Gojko Grgić ocenjuje, “suša je samo kap koja je prelila čašu, u kojoj se već nalazila loša prodajna cena useva udružena sa inputom čija je cena otišla u nebesa, pa komentarišući prodajnu cenu ovogodišnjeg roda, kaže da tržište formira cenu i da država tu malo šta može da uradi, osim kada je reč o suncokretu:

“Svet je postao jedno globalno selo i žito nam stiže sa svih strana. Nekada je bilo nezamislivo da kod nas bude pšenice iz Ukrajine ili Rusije, a sada ona dolazi u Karađorđevo. Da li se tu neko dodatno ugrađuje u to ne ulazim. Što se tiče suncokreta, tu je posebna priča i tu par ljudi određuju cenu, a pšenica i kukuruz se određuju na globalnom nivou”.

Premda su subvencije značajne i dobro dođu, u celoj situaciji, kako ocenjuje naš sagovornik iz Karađorđeva, država malo šta dodatno može da uradi u ovom trenutku kako bi pomogla ratarima.

“Ja sam apolitičan i ne mogu da budem nerealan, pa moram da kažem da su do sada puno pomogli seljacima. Subvencije od 17.000 po hektaru, refakcija nafte,  subvencija za stoku – rokovi jesu pomerani ali sve je to dosad isplaćeno. Ovih 17.000 obećanih za seme bi nam puno značilo, ali ja sumnjam da ćemo to dobiti i u ovom trenutku ne verujem da postoji išta što bi država mogla da uradi da nam pomogne”, smatra Grgić.

“Od države se traži previše”

Ipak, kao poseban i rešiv problem Grgić izdvaja plaćanje naknade za penzijsko i zdravstveno osiguranje, koje bi, kako smatra, država trebalo da uvaži.

“Ja sam čisti seljak u srcu i duši, ali moram da kažem da su malo i ljudi bezobrazni i traži se previše od države. Traže da im se da moratorijum na poljoprivredne kredite u bankama. Pored toga, ljudi koji uplaćuju poljoprivredne penzije i koji imaju milionske dugove traže da im se otpiše PIO. Ja sam digao kredit da isplatim PIO i izmirim svoje obaveze prema državi, moj kolega takođe. I onda ako će država ovima koji nisu uplaćivali da otpiše dugovanja, neka i nama vrati to što smo uplatili”, kaže on i dodaje:

“Veoma lako bi se mogla rešiti situacija sa poljoprivredom u Srbiji. Seljak koji je čisti seljak, koji uplaćuje PIO, taj bi trebalo da dobije maksimalne subvencije. Ne kažem da ostali ne treba da dobiju, ali ja godišnje dajem 180.000 za penzijsko i zdravstveno osiguranje, i to su subvencije za 10 hektara koje ja državi vraćam, dok onom koji ne plaća to ostaje u džepu”, navodi Gojko Grgić.

U kontekstu očekivanja poljoprivrednika, on kaže i da se današnji paor promenio i da ima nerealna očekivanja kada smatra da može tri ili četiri meseca da radi, pa da samo od ratarenja komotno živi cele godine.

“Pre 24 godine je moja žena nosila mleko u mlekaru i bila je 105. na spisku u Karađorđevu, a sada imamo tri čoveka u selu koja predaju mleko za neke mlekare. To je sramota. Od poljoprivrede može da se zaradi, ali treba raditi sve. Na čistom ratarenju trenutno nema ‘leba, ali ako svoj proizvod proguraš kroz svoju stoku, može malo i da se zaradi”, ističe Grgić za Magločistač i dodaje:

“Nekada je seljak bio onaj ko je i radio zemlju i držao stoku, a sada na primer u Karađorđevu, prema evidenciji našeg veterinara, samo šest kuća ima goveda i samo šest kuća ima svinje. Pored toga, više od pola ljudi je svoju zemlju izdalo u arendu, i ove godine su oni nažalost bolje prošli od nas koji smo radili zemlju, što je van svake pameti”, zaključuje naš sagovornik.