Marko Pilja, izvor: privatna arhiva
I to je nekako ideologija mog grada: može da se napravi novo, ali samo umesto starog. Ne može i jare i pare!
Odrastanje u Bačkoj Topoli pre nekih dvadesetak godina je bilo, ili se barem na prvu loptu čini, poprilično drugačije nego danas. To je neki generalni konsenzus do kog dolazimo svi mi koji smo odrasli na pragu novog milenijuma.
Ako uđete u razgovor sa većinom nas mlađih “milenijalaca”, možda čak i poverujete u neke naše priče. Moja ide ovako…
Vozali smo se biciklima po gradu i njivama, svako leto smo provodili na jezeru plivajući do svima poznate bandere (koja se, naravno, nalazi na sred jezera) i skačući sa molova. Imali smo čak i vetrenjaču! Lično pojma nisam imao za šta ona služi i zašto je uopšte tamo, ali je izgledala staro, lepo, i terali su nas da je crtamo na likovnom.
Jezero je na neki čudan način bilo i ostalo mesto na koje se moglo pobeći iz grada za vreme nepodnošljivih letnjih temperatura. U mom ranom detinjstvu postojala je, međutim, još jedna opcija koja se zvala – “Venus”!
E sad, oni koji poznaju Bačku Topolu, vrlo dobro znaju da su dotični bazen i Zobnatičko jezero udaljeni možda 15 minuta hoda od grada (ako zapnete i padnete par puta usput). Jezero nam je čak toliko blizu da onaj malopre pomenuti beg zvuči poprilično čudno bilo kome ko nije iz ovih krajeva, ali tako je kako je!
“Venus” je, međutim, pružao nešto drugačije – bio je to kompleks koji je imao kafiće, klubove, veliku kuglanu… Ko zna koliko generacija je baš tu dolazilo da nauči kako da pliva, a za nagradu smo mogli da odemo preko puta da uzmemo hot dog iz malog crvenog kioska.
Za vreme mog pisanja ovog teksta, a verovatno i vašeg čitanja, jezero se još uvek drži, mada se ne preporučuje više skakanje sa molova jer je nivo vode, evo baš ove godine, opasno opao. Vetrenjača je zaključana i izgleda kao da će pasti svakog momenta, a “Venus” je konačno srušen posle skoro dve decenije raspadanja svima nama pred nosom.
Jezero je još uvek popularna destinacija jer, koliko god da su opasni ti molovi i znakovi upozorenja pored istih, jezero je poprilično jednostavan koncept: dok ima vode, ima i nas.
Nostalgija me, međutim, vuče prema “Venusu”, uz neizbežan osećaj da stvarno jesam živeo u nekom posebnom periodu istorije mog malog rodnog grada. Toliko budem pod njenim uticajem da se nekak osećam čak privilegovano – “e moji vi, ne znate šta ste propustili”.
Ja, naravno, nekako uspevam u sećanju da propustim skoro 20 godina tokom kojih je taj moj nahvaljeni bazen stajao napušten, ali se zato uspešno fokusiram na onih par kad je još uvek bio funkcionalan.
“Venus” i svi lokali u njemu sa sve hot dog kioskom jesu deo mog detinjstva, ali su bili uveliko na izdahu u vremenu mog odrastanja, kada se stalno pričalo kako se ne održava i kako nema šanse da će ostati dugo otvoren. Opet, meni i svoj ostaloj deci ništa od toga nije smetalo jer, kad bi neko, recimo, polomio prozore od kafića kod bazena, mi bismo staklo samo preskočili i nastavili dalje.
Cela ova priča o “Venusu” mi je u glavi ovih dana jer ga, ako niste znali, više nema. Nema više ni ruševine na koju sam tu i tamo odlazio sa drugarima čisto da vidim šta se još polupalo od prošlog puta.
Orban i ekipa su uložili milione u novi stadion, novu Akademiju fudbala, pa čak i u novi bazen. Biće bolji nego onaj u kom sam ja učio da plivam, tu nema nikakve dileme. “Venus” je moja generacija ipak dobila na kraju njegovog životnog veka, tako da i nije baš fer bitka, ali nema ni veze.
Topola je za mene lično uvek bila nekako grad bez istorije.
Od malih nogu sam slušao priče o teškim vremenima, tranziciji, i o tome kako će jednom biti bolje – ili kako nikad neće biti bolje, zavisnoso od perspektive sagovornika. Fokus je uvek bio na nekim velikim planovima: popraviće “Venus”, pa će renovirati hotel u centru, pa novi trg (ovo poslednje se čak dva puta desilo), da se sve ovo vreme ništa ne bi uradilo, barem ne dobro.
Hotel je ruglo grada posle oko pola milijarde uloženih dinara. Trgovi su napravljeni za što manje para i ostavljeni da se kao i sve ostalo polako raspadnu kako bi se, potencijalno, za dvadesetak godina sravnili, pa opet izgradili.
Da, dobijamo novi bazen i stadion. Ali, pitam se, šta bi bilo da smo održavali taj “Venus” i sve oko njega kako treba? Verovatno bi se jednom svakako napravio novi tim, stadion, i ko zna šta još, ali na nekom drugom mestu, kao dodatak gradu, a ne zamena za nešto što je propalo jer se nije održavalo.
I to je nekako ideologija mog grada: može da se napravi novo, ali samo umesto starog. Ne može i jare i pare! Kao da ceo grad uvek nekako krene, stane, pa opet krene, ali sa početne linije umesto da nastavi gde je stao.
Otud, ako pogledate stare slike, videćete prelepe kuće i zgrade koje su davno nestale. Na nekim od tih slika ne mogu ni ulicu da prepoznam, nešto nezamislivo za prosečnog Topolčanina jer svi znamo svaki deo grada napamet.
Molovi na jezeru sa kojih se više ne preporučuje skakanje su u stanju raspada ceo moj život. Naravno, niko nije napravio nove, već su samo stavili nove novcate table upozorenja pored njih. Nisam ekspert, ali čini mi se da drvo za dva ili tri mola na obali jezera košta malo manje od, na primer, hotela od pola milijarde koji već skoro deceniju nije gotov.
Moram priznati, otkrio sam i nešto zanimljivo kada sam nedavno uzeo malo da čitam o svom gradu, i o tome kako je nastao.
Prvo naselje koje je postajalo na prostorima današnje Bačke Topole bilo je uništeno krajem 16. veka. Drugo naselje, sada već uspešnije i jedno od bitnijih u regionu, Kuruci su 1704. godine uništili za vreme Rakocijevog ustanka. Sredinom 18. veka kreće opet naseljavanje, posle kojeg dolazi par vekova uspeha i neuspeha, menjanja vlasnika pa vlasti…
Suštinski, Bačka Topola je pre nekih 270 godina ušla u tranziciju iz koje još nije izašla, a mi, u duhu ovih prostora od pre dva veka, rušimo pa opet pravimo. Tranzicija se nastavlja, iako još nismo smislili šta je tačno cilj i ka čemu se to zapravo krećemo.
“Venus” je za mene lično bio malo parče istorije koje sam uspeo da iskusim u svom gradu. Možda zato i volim Topolu: svaki put kad se u životu osećam izgubljeno ili kao da ne znam ka kojem i kakvom cilju zapravo idem, setim se odakle sam krenuo – pa mi sve ima malo više smisla.
Marko Pilja je rođen i odrastao u Bačkoj Topoli. Danas živi i radi u Novom Sadu, a pored posla bavi se fotografijom i dizajnom. Autor je podkast emisije o filmu i kulturi pod nazivom “Linčova šiška”.
Ovaj autorski tekst je nastao u okviru projekta „Iza vesti: Podizanje kvaliteta informisanja u Subotici, Bačkoj Topoli, Malom Iđošu“ koji Magločistač realizuje uz podršku European Endowment for Democracy (EED). Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje donatora.
2 Komentara na
“Marko Pilja: “Venus” – malo parče istorije”
Kada bi ste samo znali koliko dugo već maštam o tome da se okupam u tom bazenu. Koliko dugo ubeđujem sebe da treba da verujem i da će sve doći na svoje. Da ćemo opet moći zajedno da se kupamo i uživamo u društvu. I tako kako godine prolaze jedna za drugom, druga, za trećom, peta za sedmom…ta vera počinje da bledi, poverenje na koje se pozivalo, stavlja se sve pod veći upitnik, a potezi koji se povlače da bi se gradski san pretvorio u stvarnost odlaze skroz u pogrešnom pravcu. Nije uopšte lako biti talac zablude, zablude u kojoj se od nas očekivalo da verujemo. Moje pitanje bez i trunke stida je, “dokle više”? Kako uopšte završiti “knjigu o ljudima” u ovome gradu, ako sve ukazuje na to da će njen završetak značiti: “najtragičniju moguću smrt”, onu u kojoj se: “čovekova duša sahranjuje pre njegove smrti”. Ovaj tekst je poslednji poziv u pomoć i otreznenje, jer se duša transformisala u puzzle od 1.000.000 delića, koji se nalazi na zemlji i preko kojeg svakodnevno prolaze i pretrčavaju i pitanje je dana, kada će, sve da se razleti. On se mora zaštiti od uništenja po svaku cenu.
Zaključujem sa pitanjem: “da li je moguće da osoba koja je glavna zadužena za zaštitu puzzl-a zatvara oči i pravi se kao da je sve u redu!? Ako je to slučaj, molite se svi, jer se onda radi o njenom prokletstvu koje je zaštićeno neprobojnim mehurom ljubavi.”
Lepo se seća ovaj dečko prethodnog bazena. To je generacija sedamdestih i osamdesetih godina proslog veka.
Ja sam “malo” starija, pa se sećam prvobitnog Venusa. Bio je ukopan u zemlju. Oko njega puno drveca i prirodne hladovine. Kabine drvene, kuglana i ….sve u retro stilu. Oko bazena divan park sa puno cveća, kao u nekoj banji. Tu smo leti provodili dane uživajući u suncu i kupajući se od ujutru do uveče. Dovodile nas tate, biciklom ili peške. Ko je kako mogao. Kad smo malo poodrasli, skupljali se iz cele ulice drugari, po nas 10-15 i zajedno odlazili u Venus.
E to je bio pravi bazen. I nikome nije palo na pamet daa ga rekonstruiše,, već napraviše novi, ali ružniji od prethodnog. U taj bazen sam vodila svoju decu. A sad me unuci pitaju”Kad cemo bako ici u bazen na kupanje?” Ja kažem “uskoro”. A njima smešno. Kažu “Mi ćemo porasti dok to bude gotovo.” Rekla bih da su oni u pravu.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.