Istoričar Berislav Kangrga o krivajskom dvorcu Fernbah: „Odnos prema kaštelu, slika je nas samih”

„… Da li iko o njemu vodi brigu? Mesna zajednica? Opština? Pokrajina? Razni zavodi ili država? Da li je njegova slika propadanja – slika države u kojoj živimo? Njegovi obrisi gube se u korovu koji se bori da nadvisi ovo divno zdanje…”

Tako istoričar Berislav Kangrga opisuje u jednom od postova na svom sajtu dvorac u naselju Krivaja, gde živi.

Kaštel Fernbah, naime, jedna je od 7 ovakvih građevina na teritoriji bačkotopolske opštine koje su opstale do danas. U vlasništvu je lokalne firme “KRI-TU” d.o.o. iz Krivaje, registrovane za iznajmljivanje nekretnina i upravljanje njima.

Pre nacionalizacije, ovaj dvorac je pripadao Valentinu Balintu Fernbahu mlađem koji ga je podigao krajem XIX veka, a prema oceni Berislava Kangrge, ovaj kaštel je danas “umesto ‘deteta feudalizma’, postao dete koje su svi napustili”.

“Valentin Balint Fernbah je tokom svojih putovanja, o svojim doživljajima i o onome što je video, pisao dnevnik koji je kasnije i objavljen. Obogatio je somborski gradski muzej manjom egiptološkom zbirkom koja je bila njegov poklon muzeju. Donosio je životinje iz raznih predela koje je posetio, i osnovao prvi zoološki vrt u ovom delu Evrope. Fernbah je 1926. godine izvršio samoubistvo pošto mu je njegovo imanje bilo oduyeto tokom sprovođenja agrarne reforme posle uspostavljanja Kraljevine SHS”, piše Berislav Kangrga na svom sajtu Historia magistra vitae est.

Kaštel je jedno vreme služio kao administrativni centar poljoprivrednog preuzeća “Krivaja” d.o.o. da bi nakon toga godinama bio prostor za skladištenje njihovog arhivskog materijala. Danas, međutim, nema nikakvu namenu, niti se nalazi pod zaštitom države.

“Sudbina kaštela je oduvek bila povezana sa naseljem. Njegov izgled danas slika je naselja koje polako nestaje. Kaštel u Krivaji, međutim, nema samo istorijsko-umetničku vrednost. Ova građevina svedok je moći, politike, ljubavi, napretka, ali i propadanja”, ocenjuje Kangrga.

Otud, smatra on, da bi se kaštelu vratio život, potrebno je najpre da se oživi i samo selo Krivaja.

“Preduslov za bilo šta su ljudi, ali o ljudima više niko ne vodi brigu. Ti ljudi od nečega moraju da žive. Zašto bi živeli na Krivaji ako moraju da rade u Subotici, Topoli ili u nekom drugom mestu? Veliki je problem što je ogroman broj stanovnika otišao, potražio sreću u drugim mestima ili preko granice i što Krivaja kao mesto ne pruža ni osnovne potrebe čoveku 21. veka”, konstatuje naš sagovornik.

Pored toga, dodaje on, i država bi trebalo da ima više sluha za kulturu, pa samim tim i za starine:

“I dalje živimo u vremenu u kome se odnos prema prošlosti menja u zavisnosti toga ko je na vlasti. Potrebno je malo se zainteresovati, gledati kako su slične probleme rešile neke druge zemlje, i jako je bitna modernizacija mesta. Najlakše je sve prepustiti zaboravu i zubu vremena”.

Kako dalje priča ovaj Krivajčanin, za njega kao istoričara posebno je tužan osvrt na prošlost u kojem je “tako očigledno koliko je svest ljudi bila i ostala sužena”:

“U skladu sa novom politikom i ideologijom u kojima nema mesta za stari svet, kaštel je nacionalizovan. U jednu ruku to je bila pozitivna odluka jer je preko sedam decenija ipak vođena briga o ovom zdanju i sprečeno je njegovo dalje urušavanje. Međutim, ono što se nalazilo u kaštelu postalo je ‘narodna svojina’, odnosno svačije, a ničije i plen”.

Tako je, kako priča Kangrga, “skoro svako uzeo za sebe svoj deo misleći da će se tako obogatiti, a nisu shvatali da će tako društvo u suštini osiromašiti”.

“Kaštel je bio centar zbivanja u selu”

Dvorac Fernbah je među samim Krivajčanima poznat kao „Bela kuća“ zbog svojih dorskih stubova koji nose to prelepo, staro zdanje.

“Ako već Amerikanci mogu da imaju svoju Belu kuću, možemo i mi”, kaže Kangrga i priseća se kako je kaštel nekada bio centar svih zbivanja u selu:

“Unutar njega bile su smeštene kancelarije nakon nacionalizacije poljoprivrednog preduzeća. U drugom delu kaštela jedno vreme bila je smeštena i ambulanta sa svim modernim sredstvima onog doba, dok Krivaja nije počela da napreduje i dok meštani nisu odlučili da od svojih zarada izdvoje deo kojim bi se sagradio objekat u kome će kasnije biti smešteni ambulanta, kongresna dvorana, kuglana, bioskopska i pozorišna sala”.

Pored toga, krivajska “Bela kuća” predstavljala je i mesto sanjarenja, odrastanja, pa i prvih ljubavi.

“Na stepenicama kaštela tokom letnjih noći okupljala se omladina. Tu su se dešavale prve ljubavi, vodili razgovori o budućnosti i o snovima. Dakle, nije to bilo samo mesto gde su dolazili zaposleni da bi stekli zaradu kojom su obezbeđivali egzistenciju, već je kaštel bio i centar oko kog su se okupljali mladi”, ističe Berislav Kangrga.

Noseći sve te uspomene i saznanja, kaže, veoma je bolno što ovaj dvorac danas zjapi prazan, napušten i prepušen sam sebi.

“Tužno je i očajno gledati prostor u kome ste rođeni i u kom živite kako propada. Čitavo selo u stvari je vezano za sudbinu ovog zdanja. Kada je konačno i nažalost i kaštel napušten, započelo je i propadanje nekada vrlo prosperitetnog mesta”, zaključuje Kangrga.

“Kaštel bi opstao kad bi se nalazio u Britaniji ili bilo kojoj drugoj državi”

Dok kod nas propada, premda je simbol jednog naselja i jednog vremena, prema mišljenju master istoričara i Krivajčanina Berislava Kangrge, da se kaštel Fernbah nalazi u Britaniji ili bilo kojoj drugoj državi, on bi sigurno – opstao.

“Mišljenja sam da bi Britanci od njega stvorili mesto koje stvara novac. Od istorije i tradicije bi napravili umetnost, a mi smo kaštel prepustili zaboravu, korovu i uništenju. Kaštel pozadi ima terasu, i danas bi mogao da posluži kao mesto okupljanja književnika, tokom leta kao prostor za predstave i likovne galerije, čime bi se podizala svest građana i menjao odnos prema kulturi. Ili jednostavno, mogao bi da bude pretvoren u svojevrsni muzej”, smatra Berislav Kangrga.

Mogao bi da bude pretvoren i u biblioteku, dodaje, ali opet – kad bi u naselju Krivaja živeo veći broj stanovnika:

“Koliko znam, za biblioteku treba određen broj stanovnika u naselju, a stanovnika nema jer – opet – Krivaja nema osnovnih sredstava za život. U praksi to znači da ako želim, na primer, da se ošišam, podignem lekove ili platu, moram da odem do Topole. Dakle, sve se svodi na ljude i životne uslove”.

Na posletku, s obzirom na njegov položaj, Fernbahov kaštel bi danas mogao da predstavlja i beg u mir i prirodu:

“Uz minimalna ulaganja kojima bi privukli ljude, kaštel bi mogao da bude utočište svima onima koji bi poželeli da se rashlade pod stoletnim stablima nadomak njega”, smatra naš sagovornik, postavljajući pitanje – da li je lakše prepustiti propadanju ili uložiti malo truda da taj predivan objekat donosi novac kojim bi oživelo naselje?

Zaključak se nameće sam: “Odnos prema kaštelu, slika je nas samih”, kaže istoričar Berislav Kangrga na kraju.