STEVAN SANTO: KAKO JE PROPALA SUBOTIČKA PRIVREDA (2) – PREHRAMBENA INDUSTRIJA

Nestanak „29. novembra“, sa „Gavrilovićem“ najznačajnijeg prerađivača mesa u Jugoslaviji, ostaće trajna sramota lokalne politike i dokaz potpune nebrige za ovu sredinu

Spomenuli smo u prvom delu da je bilo, iako ne veliki broj, i uspešnih privatizacija. U nekim subotičkim preduzećima je uspešno izvršena vlasnička transformacija, poslovna i proizvodna reorganizacija, povećana produktivnost i ona i danas manje ili više uspešno rade. Postavlja se pitanje šta je uticalo na to, da li je to rezultat slučajnosti, da li su ta preduzeća imala sreću da su ih kupili pametni i pošteni ljudi ili firme, ili postoje dublji razlozi za to. Kako se u životu ozbiljne stvari, uglavnom, ne dešavaju slučajno, tako je to i sa tranzicijom. Ako pažljivije pogledamo koje su to firme uspešno „prebrodile“ tranziciju, videćemo da su one mahom u prehrambenoj industriji. Zašto baš u prehrambenoj?

Jaka kondicija prehrambenog sektora

Kao prvi razlog se obično navodi činjenica da je ovo poljoprivredni region i da raspolaže odličnom sirovinskom bazom. Ovo je svakako tačno, ta činjenica je odigrala ključnu ulogu u osnivanju ovih preduzeća, ali je nedovoljna kao objašnjenje za uspešno sprovedenu tranziciju. Drugi razlog bi mogao biti mala elastičnost tražnje za proizvodima prehrambene industrije (mala elastičnost tražnje znači da će se tražnja za proizvodima prehrambene industrije smanjivati u manjoj meri nego što opada dohodak). Pri ovom treba imati u vidu da ipak postoje značajne razlike u elasticitetu tražnje za pojedinim proizvodima prehrambene industrije (potrošnja hleba će sigurno sporije opadati sa opadanjem dohotka nego, recimo, čokolade sa lešnikom). No, u svakom slučaju će proizvođači mleka i hleba imati manji pad realizacije, u uslovima osiromašenja stanovništva, nego recimo prizvođači modne obuće. To je sigurno jedan od razloga uspešnije tranzicije preduzeća iz oblasti prehrambene industrije.

“Fidelinka”: Feniks slomljenih krila, slika: Augustin Juriga

Postoji još jedan razlog koji je uticao da preduzeća iz oblasti prehrambene industrije tranziciju dočekaju u „boljoj poslovnoj kondiciji“ od proseka privrede. U svim granama prehrambene industrije u Jugoslaviji je postojala značajna konkurencija i sve grane prehrambene industrije su deo svojih proizvoda realizovale na inostranim tržištima. Ta konkurencija je terala ova preduzeća na veći stepen inovativnosti od proseka privrede. Ali da bismo razumeli ključni razlog zašto su preduzeća iz oblasti prehrambene industrije najuspešnije preživela, treba se podsetiti toga što je rečeno o spektakularnom naučno-tehnološkom razvoju u drugoj polovini dvadesetog veka. Primena rezultata tog razvoja, u svestkim razmerama, bila je različita u pojedinim oblastima privrede. Nastale su potpuno nove privredne grane (proizvodnja računarske opreme, novih materijala, potpuno nove telekomunikacione opreme, manipulatora i robota itd). Primena rezultata novih naučno-tehnoloških dostignuća (mikročip, računari, razvoj softvera) revolucionisali su tehnološke postupke i u postojećim oblastima privrede i omogućili proizvodnju potpuno novih proizvoda ili već postojećih proizvoda sa potpuno novim performansama (automobilska industrija, audio-vizuelna oprema, telekomunikacije) uz skokovito povećanje produktinosti rada i kvaliteta proizvoda. Ovaj proces je zahvatio sve oblasti privrede.

„29. novembar” – na sramotu Grada

Međutim, u nekim granama industrije one nisu dovele do tako dramatičnih promena. U te grane industrije spada, pored tekstilne industrije, industrije kože i obuće, i nekih drugih grana, i prehrambena. Postojao je, naravno, značajan razvoj i u prehrambenoj industriji (novi ambalažni materijali, oprema nove generacije je omogućila značajno povećanje produktivnosti rada i standardnost kvaliteta proizvoda, uspostavljanje hladnog lanca proizvodnja-skladištenje-transport-trgovina-domaćinstvo omogućilo je proizvodnju čitavih grupa novih proizvoda i da se ne nabraja dalje). S obzirom na specifičnosti tehnoloških postupaka u prehrambenoj industriji, moguće je proizvoditi i na opremi starije generacije kvalitetne i konkurentne proizvode. Dugoročno posmatrano će niža produktivnost naravno dovesti do poslovnog kolapsa, ali jedan značajan period je moguće opstati na tržištu i ako se ne prate sve tehnološke inovacije. Jedan jednostavan primer će to najbolje ilustrovati. Danas je nemoguće pojaviti se na tržištu sa klasičnim televizijskim aparatom, jer to niko neće kupiti, ali i danas će se na tržištu moći prodati kvalitetna mlečna čokolada proizvedena na opremi staroj trideset godina. Dugoročno posmatrano i u prehrambenoj industriji će propasti preduzeće ako ne prati razvoj tehnologije, ali kratkoročno se može odložiti primena najsavremenijih tehnologija. Do kada je to moguće, umnogome zavisi od troškova radne snage. I ovde da se poslužimo jednim primerom. Završne faze proizvodnih linija su obično pakovanja koje angažuju značajan broj radnika. Automatizacijom te faze broj radnika se značajno smanjuje. Sve dok su troškovi radne snage te faze manji od troškova amortizacije i održavanja nove opreme za automatizaciju, uvođenje automatizacije se može odložiti. Naravno ni ovo nije sasvim bez posledica, jer bi automatizacija značajno smanjila škart i reklamacije.

Iz napred rečenog je jasno da nije slučajno što su preduzeća iz oblasti prehrambene indusatrije najbezbolnije prošla kroz vlasničku transformaciju, za to je postojalo nekoliko objektivnih razloga. I kupci tih preduzeća su razumeli ove procese i shvatali da preduzeća u oblasti prehrambene industrije, iako u značajnom zaostatku za svetskim tokovima, ipak još mogu uhvatiti priključak i uz nužna ulaganja i osavremenjenja poslovanja upustiti se u uspešnu tržišnu utakmicu. Vreme je potvrdilo ta shvatanja i preduzeća iz oblasti konditorske industrije, prerade mleka, proizvodnje alkoholnih i bezalkoholnih pića prerade žitarica uspešno opstaju na domaćem i inostranom tržištu. Poznavaocima prilika u Subotici svakako upada u oči da u nabrajanju oblasti koje su uspešno prebrodila tranziciju nema prerade mesa. Nestanak „29. novembra“, sa „Gavrilovićem“ najznačajnijeg prerađivača mesa u Jugoslaviji, ostaće trajna sramota lokalne politike i dokaz potpune nebrige za ovu sredinu. Nije u pitanju samo fabrika koja je propala nego njen značaj za čitavu opštinu. Rad te fabrike je obezbeđivao stabilan razvoj stočarstva kao najintezivnije grane poljoprivrede. Obrazloženja koja su se čula od nosioca lokalne vlasti da lokalna samouprava nema zakonskih ingerencija da bilo šta preduzme zvuče smešno, naročito od ljudi koji su imali „zakonskih ingerencija“ za sve nebuloze koje su radili u „Azotari“, „Agrokombinatu“, čantavirskoj Zadruzi, u rasprodaji centra grada i da ne nabrajamo. Ozbiljne sredine nisu dozvolile takvu štetu i našle su „zakonske ingerencije“ da spreče nestanak tako značajne firme (Bačka Topola, Novi Sad, Sremska Mitrovica). Nije postojao ni jedan ozbiljan razlog da „29. novembar“ nestane.

[clear]