„MAGLOČISTAČ“ NA PREDSTAVLJANJU „SMIJEHA SLOBODE“: DOBROVOLJNA INFEKCIJA RAZUMOM

Preksinoćni „angažovani” muzičko-poetski nastup dua Lucić – Dežulović nije bio tek puko repriziranje proizvodnje razuma u ograničenom prostoru nego nastavak njegove infekcije na koju su dobrovoljno pristali svi koji još uvek – da malo izvrnemo i uvrnutog Dežulovića – bolje barataju padežima nego bodežima

Foto: Magločistač

Bilo je u novijoj istoriji slučajeva da su klinci na trenutak rasturili sistem. Setimo se samo Mathiasa Rusta koji je kao nepuni devetnaestogodišnjkak negde u maju 1987. običnom „cessnom“ iz Finske sleteo pored Crvenog trga, izvrgavši tim potezom ruglu ne samo moćni Sovjetski Savez nego i celi svet. Naime, kao obrazloženje motiva zašto je to uradio, Rust je rekao da je na taj način želeo „ohrabriti reforme“ koje je kroz „Perestrojku“ nekoliko godina ranije u svojoj zemlji pokrenuo predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov. Bilo je, naravno, i priča da su četrnaestogodišnjaci hakovali sistem američkog Ministarstva odbrane, ali je svim tim vestima kraj zajednički: žive koliko i kukci prilikom cvetanja Tise da bi se potom slili na dno nekog scenarija o mladim genijima koje su nadležne službe „za takve slučajeve“ odmah vrbovale.

Viva trulež

Foto: Magločistač

Nije, međutim, u novijoj istoriji – ni svetskoj, a kamoli (post)jugoslavenskoj – zabeležen slučaj da su klinci sazrevali hraneći se isključivo truleži sistema i to tako što su im rovarili po utrobama. Osim jednog.

Taj jedan – i nakon četvrt veka života, a skoro osam godina nakon upokojenja – uskrsnuo je i preksinoć u Studentskom kulturnom centru “Fabrika“ u Novom Sadu na 25. predstavljanju sada već trećeg izdanja knjige Borisa Pavelića „Smijeh slobode“.

Reč je, naravno, o „Feral Tribuneu“, čije je dvotrećinsko uredništvo „Viva Ludeži“ u sastavu Predrag Lucić i Boris Dežulović (a bez Viktora Ivančića) oko 250 prisutnih uverilo da za laboratoriju zdravog razuma nije potrebno ništa drugo osim slučajnog susreta trojice ludaka koji će energijom svojih moždanih završetaka izazvati kontinuirani prasak nekoliko sistema: od SFRJ 1983. do Hrvatske 2008. Dobro, saznaćemo na početku od oko 700 stranica ovog almanaha lucidnosti da je osnivač, idejni tvorac i kum („Ferala“) bio pokojni Đermano Senjanović Ćićo, kao što smo i iz Lucićevih usta čuli da je upravo zahvaljujući „Smijehu slobode“ i sam saznao za neke detalje o tjedniku hrvatskih anarhista za koje do tada nije (ni) znao. Ili ih je – s obzirom na to da je pamćenje jedna od najkvarljivijih nematerijalnih baština na ovim prostorima – jednostavno zaboravio.

A da ne bismo samo parazitirali na Pavelićevom dokumentarizmu ili deskripciji impresija u predgovoru Olivera Frljića, progovorimo i mi nešto o „fenomenu ‘Feral’“ („Tribune“, taj nastavak 1989. dodao mu je Dežulović).

Razmozgovne vježbe

Foto: Magločistač

Samo zdravorazumsko zaključivanje – kojim je „Feral“ punio stranice od podlistka u „Nedjeljnoj Dalmaciji“ do njegovog samostalnog gašenja – verovatno ovom nedeljniku ne bi bilo dovoljno da nadiđe ni jedno „Vreme“, „Monitor“ ili slične kritičko-analitičke medijske (mu) daleke srodnike. Ono što je „Feral“, po skromnom sudu dole potpisanog, činilo über Zeitungom tiče se samog jezika. „Feral” je, naime, bio (i ostao) jedini koji je „upotrebnu vrednost” društveno-političkog govora sa nerazumljivih ideoloških mantri ne samo prevodio na svima jasan svakodnevni jezik nego ga je dodatno obogaćivao kombinacijama od „običnih” neologizama nastalih promenom glas(ov)a („Keramička dvorana hotela ’Seraton’ u rubrici „Greatest Shits”, recimo), preko mnogosmislenih sintagmi („Dolje američke bombe” uoči bombardovanja Republike Srpske, na primer) i inovativnog pisanja ličnih imena („tuđman”, koji kao retka zverka u reportaži s Briona leži na obali i ne reaguje na bačeni mu kruh) do apsurdnosti upotrebe obične rečenice („Ovom čovjeku nešto fali”, kao potpis ispod Tuđmanove slike u teniskom šorcu bez reketa).

Foto: Magločistač

Nisu, međutim, ovakve jezičke bravure krasile samo satirične strane „Ferala”. Naprotiv, i u najpotresnijim tekstovima, poput onih o pokolju u Pakračkoj poljani, Gospiću, torturama u splitskoj Lori ili Osijeku, kao i u maestralnom uvodu odmah nakon „Oluje” britkost njegovih autora (Ivančić, Hedl & comp.) jednako je sekla debele slojeve šminke na obrazu u zlo ogrezlog režima kao što je i secirala savest svesezonski hiberniranog društva.

Upravo ta kombinacija satire i verbalnog kopanja do dna Zla „Feral Tribuneu” je na domaćem planu rezultirala brojnim sudskim procesima dok su istovremeno njegovi autori po svetu primali najprestižnija novinarska priznanja. U tom smislu preksinoćni „angažovani” muzičko-poetski nastup dua Lucić – Dežulović, i to „na gostujućem terenu”, nije bilo tek puko repriziranje proizvodnje razuma u ograničenom prostoru nego nastavak njegove infekcije na koju su dobrovoljno pristali svi koji još uvek – da malo izvrnemo i uvrnutog Dežulovića – bolje barataju padežima nego bodežima.

Zlatko Romić (Magločistač)

[clear]

Fotografije: Magločistač

[huge_it_gallery id=”12″]

[clear]